Волимо Немачку као што је Немачка волела нас

Пише Миодраг Зарковић

Преноси фудбалских утакмица из Бразила изнова су показали да овдашњим етром напросто мора да влада снисходљива опседнутост „нашим европским пријатељима“, а нарочито поданицима Ангеле Меркел, којима се уобичајено приписују митске врлине

Често се и с правом фудбалу тепа да је „најважнија споредна ствар на свету“, док су у данашњем историјском тренутку средства јавног извештавања – скраћено: гласила – убедљиво најважнија од свих заиста важних појава. Стога је одлазећи Мундијал у Бразилу био савршена прилика да се, иако Србија на њему није учествовала, још једном уверимо у то какве медије, а нарочито телевизије, заиста имамо. Поготово је свеукупан значај фудбала, као нечега што ипак може да заокупи буквално целу планету иако ничије главе нису у питању (видело се колико је снажно одјекнуо полуфинални дебакл Бразила по свим меридијанима) згодан за ово утврђивање градива.

Наравно да није за чуђење то што су у телевизијским преносима повлашћен положај имале западноевропске репрезентације, првенствено Немачка и Холандија, а онда и Белгија и Француска (чак и Швајцарска, која је врло посебан случај, ем због Шаћири-Бехрами-Мехмеди састава, ем због тога што није чланица Европске уније). Било би уистину превише очекивати да се спортска редакција нечега што се без претераног основа назива Јавним сервисом одупре свеопштем таласу изопаченог еврољубља. Али, размере до којих је то повлађивање „нашим европским пријатељима“ отишло одиста су биле непријатне за слушање. Рецимо, када су играли Аргентина и Швајцарска, коментатор је више пута поновио да су швајцарске прилике за погодак биле „конкретније“ него аргентинске, мада је слика са терена указивала на супротан закључак (додуше, то која је прилика била „конкретна“ а која није у великој мери може да зависи од личног доживљаја посматрача). Исто тако, када су се састали Немачка и Алжир, коментатору као да је лакнуло када су Немци погодили мрежу противника у продужетку утакмице, иако би оно неписано правило о наклоности ка слабијима налагало супротну приврженост.

Можда и најочигледнији пример ове проевропске пристрасности био је пренос двобоја Мексика и Холандије, у осмини финала. Мексико је у тој утакмици био значајно оштећен, најпре због тога што није досуђен једанаестерац у њихову корист када су њиховог нападача у казненом простору ногом у главу ударила чак два холандска дефанзивца, а затим и на самом крају утакмице када је Холандији поклоњен пенал пошто је Арјен Робен одглумио да је саплетен. Наш коментатор је, међутим, у првом случају нашао за сходно да се сложи са судијском одлуком, иако је и успорени снимак јасно показао да је Мексиканац био непрописно и врло грубо заустављен, док је у другом примеру само хладно приметио како, ето, можда баш и није био прекршај, али боже мој, шта да се ради. Зато је више пута поновио да је, пазите сада, Холандија та која је оштећена, и то због једне, истина, такође спорне судијске одлуке када је некажњен остао прекршај над њиховим нападачем: колико год да се судија тада огрешио о Холандију, о Мексико се огрешио и пре и после тога, али српском коментатору то некако није било занимљиво.

[restrictedarea]

Дабоме, било би сулудо у оваквом држању спортских коментатора тражити какву „политичку позадину“, односно, наређење које су морали да слушају. Пре ће бити да су, као и приликом фебруарског преноса отварања Зимских олимпијских игара у Сочију, из коментатора проговорила њихова лична убеђења, која су барем делом обликована и окружењем у којем свакодневно раде (Радио-телевизија Србије је, уз Б92 и „Блиц“, ударни бастион еврофанатизма у нас, а то се мора осетити и у спортској редакцији). Мада, искрено говорећи, да ли би ико био па изненађен уколико би се једног дана испоставило да је заиста коментаторима преноса из Бразила „препоручено“ да се „с посебном пажњом“ опходе према репрезентацијама оних држава од чијег става пресудно зависе наше врле европске интеграције? Ипак је ово земља којој сваког часа неко налази за сходно да соли памет о томе како мора да мења свест. Кад смо оволике године могли да трпимо Јелка Кацина и његова непрекидна иживљавања, као да би директива да се западноевропске репрезентације имају поштедети оштријих критика била нешто незамисливо.

Али чак и то пада у воду пред оним што смо слушали за време првог полуфинала, док је Немачка растављала Бразилце на саставне делове. Већ после трећег поготка „панцера“, коментатор је почео да нам држи поучно предавање о томе како је за успех Немаца најзаслужнији систем који су поставили после пораза у финалу – баш од Бразила – на Светском првенству 2002. године. Наводно, тадашњи неуспех их је тргао и подстакао да потпуно другачије приступе раду са млађим играчима (њихов фудбалски савез је после тога основао преко 130 кампова за надарену децу) па тако сада, 12 година касније, ти толико разумни Немци убирају плодове своје разоружавајуће генијалности.

Овако: то да је врло корисно имати визију, па на основу ње обликовати замисао о даљем развоју, па онда послушно следити ту замисао, то је ваљда сасвим јасно и нико нормалан не би ни доводио у питање. Ако су Немци збиља осмислили такву стратегију, и то после пораза у финалу Светског првенства – што је исход који би свака друга нација славила као велики успех, а не као знак за узбуну или прекретницу – свака им част. Али је претерано, а негде чак и неукусно, сваки њихов успех, па и фудбалски, појашњавати некаквом натприродном мудрошћу. Фудбал је између осталог толико и омиљен управо због тога што, за разлику од многих других игара, не зависи само од постављених система и генијалних прорачуна, већ и од луцидности на самом терену. Исти ти Немци, који су онако силно демолирали Бразил, нису могли да победе врло неубедљиву Гану, прописно су се намучили са Алжирцима (који су, како је показала завршница утакмице, можда могли да буду и храбрији) а против Француза су имали и чисте среће. Где је у тим утакмицама била прича о систему који су поставили још 2002. године?!

Стварно, докле ћемо сваким немачким успехом бити одушевљени толико неумерено да под обавезно морамо да га прогласимо врхунским примером домишљатости, упорности, марљивости и истрајности? Нешто од тих њихових подвига, поготово у фудбалу, јесте последица чисте среће, као што је некада неуспех узрокован пуким недостатком исте. Препознавати поуку у свему, једнако је погубно као и одбијати је у ма чему.

[/restrictedarea]