Владимир СЕДОВ – СТАРАЧКА ДЕМЕНЦИЈА ЕВРОПЕ

Преко двадесет година Западна Европа са једне стране, а Русија са друге, пажљиво, са променљивим успехом, иду једна према другој како би успоставили сарадњу, корисну по обе стране. Међутим, сада је сасвим другачије. Између запада и истока великог Евроазијског континента се појавио чир, пун англосаксонског отрова. Чак и уколико је Русија у било којој мери успела да постане имуна на њега, континентална Западна Европа је отпорна, како се испоставља, много мање. У њој се још увек хране илузијом о „атлантској солидарности“ и не примећују  да је политика САД и Велике Британије усмерена против континенталне Европе у истој мери, у којој је и против Русије.

Неоспорна је чињеница да између САД, ЕУ, Јапана, као и све јачих економија земаља БРИКС-а  постоји конкуренција за сировинске изворе  и тржишта за пласман. У тој конкурентској борби Русија представља фактор који ће одредити будући баланс снага. Од тога на чијој страни ће се наћи Москва зависи да ли ће англосаксонска алијанса (САД, Канада, Велика Британија, Аустралија и Нови Зеланд) на нашој планети играти доминантну улогу или ће свет коначно да постане вишеполни, због чега ће за било коју страну постати врло ризично да започне рат.

У Вашингтону и Лондону одлично схватају да ће узајамно корисна сарадња ЕУ и Евроазијског економског савеза, па још и са перспективом прикључивања Кинеске Народне Републике, Индије и још неких земаља Азије смањити заинтересованост Европе за „специјалне односе“ са Америком и поткопати фамозну „атлантску солидарност“.  Пошто не виде за себе претњу са истока, континентални Европљани тешко да ће пожелети да учествују у војним авантурама у Африци или Азији које Вашингтон и Лондон започињу због сопствених интереса. Зато је Англосаксонцима толико важно да забију клин између Европске уније и Русије, да максимално изолују и ослабе Руску државу, и као идеал – да дезинтегришу Руску Федерацију и ставе шапу  на њена природна богатства. Другим речима – да склоне Русију са „велике шаховске табле“  и да континенталну Европу чврсто притегну за себе.

Ипак, поставља се питање: а чиме да се објасни  мекоћа Европљана када англосаксонци покушавају да их увуку у конфликт са Русијом због унутрашњег политичког конфликта који постоји у Украјини? Конфликт, који је почео и који је прерастао у грађански рад по налогу Вашингтона и уз помоћ његових европских сателита, Пољске и балтичких земаља.

Уколико се претпостави да су министри иностраних послова Немачке и Француске, потписујући споразум о мирном завршетку кијевског мајдана и превременим председничким изборима искрено радили, у том је случају Вашингтон једноставно завртео Европљане око малог прста. Оружани државни преврат који су извршили борци Десног сектора и самоодбрана мајдана,  извршен   буквално само дан пошто је потписан споразум, поставио је Париз и Берлин у глуп положај.

Пошто су се сложиле са резултатима преврата, не инсистирајући да опозиција испоштује услове споразума од 21.фебруара, највеће земље ЕУ су фактички признале своју несамосталност у односу на америчку интервенцију у Украјини. У том случају зашто би Европљани морали да се узбуђују ако Русија не остане по страни и ако предузме мере да заустави агресију у близини својих граница? Не могу „стари“ Европљани да не схвате да Русија у Украјини има своје интересе и да ће их она и штитити.

Од тренутка распада Совјетског Савеза Сједињене Државе се баш и нису трудиле да сакрију да је Украјини у њиховој политици дата улога спојлера, штеточине која нема снаге да на међународну  арену ступи као самосталан играч, али је у одличном стању да квари живот другима како би задовољила „стратешког партнера“, којим сада сви до једног у Кијеву сматрају Вашингтон.

Последице таквог „партнерства“  за Европљане су очигледне. Англосаксонци су преузели контролу над простором између Балтичког и Црног мора, преко кога иде трговина између Европске уније и Царинског савеза. Сада практично у свим украјинским министарствима и управама потпуно слободно владају Американци и њихови конфидентисти Пољаци, позвани за саветнике и консултанте. Више не постоји појам  „независна политика Украјине“. Кијев без имало роптања извршава све што му се каже са оне стране океана. То се односи и на позицију Украјине на преговорима са РФ по питањима обезбеђења испорука Европи руског гаса, као и извршења Кијева „препорука“ Вашингтона да се у Донбасу настави казнена операција упркос покушаја Москве, Берлина, Париза да регулисање кризе скрену ка мирном току.

Украјина је претворена у инструмент за подршку сталне напрегнутости у односима  Европе и Русије и, уколико затреба, и у инструмент великих антируских провокација…

Западну Европу све јаче увлаче у одбрамбене трошкове, који све више притискају економије тих земаља. Размештање нових јединица НАТО-а на границама са Русијом и Белорусијом „за стално“  (опет – на молбу сателита САД) на дуг временски период ће покварити атмосферу поверења која је тек почела да се успоставља између земаља ЕУ и ОДКБ.

Тешко да ће Европа успети да избегне негативне последице непромишљених спољнополитичких корака које диктира „атлантско партнерство“.  Нагли пад украјинске економије (а то је тек почетак) захтева да се притеже појас не због Американаца и Британаца, већ пре свега због пореских обвезника континенталних земаља ЕУ. Зато што, како се јада европски комесар за енергетику Гинтер Етингер, за оздрављење економије Украјине треба много више новца него што га је Европска унија потрошила на Грчку. Тешко да ће становништво европских земаља то прихватити са ентузијазмом.

ЕУ са невероватном упорношћу иде према чињеници да ће као резултат придруживања Украјине Европској унији перспективе украјинске економије све више да се погоршавају, те Европа неће добити очекивани раст свог извоза у ту земљу. Јер је деградација украјинске економије  повезана  са падом нивоа потрошње европских роба због смањења куповне моћи становништва Украјине.

Незапосленост у Украјини стиче не само отворене, већ и скривене облике. Само у периоду јануар – април ове године повећао се број радника који су принуђени да оду на неплаћене одморе или да пређу на рад са непотпуним радним временом. Раст зарада и других прихода запослених  је замрзнут због нагле инфлације. Пада стандард. Мали и средњи бизнис се растура. У првом тромесечју ове године, ако се он упореди са истим периодом претходне, извоз украјинских производа је смањен за 7,3%, а увоз за 21,1%. При том је увоз роба из Немачке смањен за 26%, Француске за 24,5%, Пољске за 22,4%, Италије за 15,2%. За 10% је смањен обим извоза и увоза услуга.

Све то значи да се за Европљане украјинско тржиште за промет роба битно сузило. А та ће тенденција да потраје. Па онда: какву корист земље ЕУ имају од на брзину потписаног споразума о придруживању? Потпуно несхватљиво.

То је некаква корозија европске свести. Јер оно што је корисно САД-у и Британији, уопште није обавезно да одређује политику свих земаља из Европске уније, али у њој као да су престали да схватају. Зар су мозгови старе Европе неповратно оштећени деменцијом? Не желимо то. Жао нам је бакице!

Мада, још увек није све изгубљено. Вашингтонско  минирање  миротворних напора Француске и Немачке у Украјини, скандал са прислушкивањем функционера Европске уније и вођа европских држава од стране Американаца, као и скорашње откривање обавештајца САД  у тајној служби Немачке повећава сумње у оданост англосаксонаца идеји „атлантског партнерства“. Све то почиње да делује отрезњујуће на становништво европских земаља.

Тако је за немачку владу постала обесхрабрујућа анкета немачких новина Der Tagesspiegel-а објављена 6.марта 2014. Толико обесхрабрујућа да су је врло брзо уклонили са сајта. 9420 читалаца Der Tagesspiegel –а  је одговарало  на питања  о немачко-руским односима у вези са догађајима на Криму  (тада још украјинском). Само 4% анкетираних је гласало за интервенцију НАТО-а у Украјини, док је 78% изабрало варијанту према којој су шеф Стејт департмента Џон Кери и канцеларка Ангела Меркел проглашени за лицемере, а Русија – за заштитника својих законитих интереса.

Шта више, репрезентативно социолошко анкетирање компаније  TNS које је наручио журнал Der spiegel  показало је потпуно исто: Већина Немаца сматра да Немачка треба мање да зависи од САД. За то је гласало 57% анкетираних, при чему је 69% признало да су изгубили поверење у америчког савезника… 50% анкетираних се заложило за већу самосталност Немачке у односима са Русијом. Такође, њих 40% сматра да је неопходно да се са Русијом успоставе тешњи партнерски односи“.

Ако се ситуација тако посматра  –  и Берлин, али и Кијев имају о чему да добро размисле.

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)