U beogradskim galerijama i Mefistofel se pita!

Piše Dejan Đorić

Danas svaki umetnik ima sličan lični opis, postmoderna umetnost je geto za poslušnike raznih kustosa, teoretičara i galerista, korumpirani umetnici jedva čekaju da uđu u sistem. Zanimljiviji su pobunjenici, otpadnici i oni bez biografije − Evo kako o tom fenomenu svedoče neke aktuelne prestoničke izložbe, a i zašto se ovde citira poznata rečenica Geteovog junaka koji napominje: „Krv je sasvim osobit sok“
Tri boje crvene

U Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda do 26. jula može se videti izložba tri umetnice pod nazivom „Tri boje crvene“. Urađena je po ideji Božice Rađenović, srpsko-kanadske umetnice, koja uz Vesnu Perunović, istog porekla, i Oliveru Parlić-Karajanković, profesorku na Vajarskom odseku beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti, predstavlja skulpture i instalacije sa polazištem u mitskoj dimenziji crvene boje. U katalogu su intervjui sa njima i impresivne biografije koje kao da nekog treba da uplaše. Danas svaki umetnik ima sličan lični opis, postmoderna umetnost je geto za poslušnike raznih kustosa, teoretičara i galerista, korumpirani umetnici jedva čekaju da uđu u sistem. Zanimljiviji su pobunjenici, otpadnici i oni bez biografije.
Odmah treba primetiti da je u idejnom smislu izložba celovita, premda je reč o različitim ličnostima, u tehničkom smislu je dobro izvedena i u mnogo čemu originalna u poplavi raznih bezličnih likovnih dešavanja. „Krv je sasvim osobit sok“, kaže Mefistofel u Geteovom „Faustu“, što je lajtmotiv ove izložbe, o kojoj oprezno treba izvoditi zaključke. Ona bi bila revolucionarna da je urađena 1920. godine a sada u njenoj pojavnosti učestvuju brojna iskustva, od nadrealističke objektne umetnosti, asamblaža do skulptura od mekih materijala u pop-artu i kasnijoj umetnosti. Treba se setiti i Iva Klajna i njegovih plavih skulptura. Uzor ovim, uslovno rečeno, vajarkama je Lujza Buržoa, poslednja nadrealistkinja, čija svetska karijera počiva na morbidnoj umetnosti sa poreklom u nerazrešenom sukobu iz detinjstva sa roditeljima i doživotnoj mržnji prema njima. Objekti i instalacije tri umetnice imaju poreklo u nadrealističkoj estetici izmeštanja predmeta iz svakodnevnog konteksta ali i u predmetnoj fetišizaciji, opčinjenosti predmetima koja još od praistorije daje likovno čarobne rezultate. Zato se njihovi radovi mogu razumeti kao novo istraživanje predmetnog sveta ali i kao morbidnost tipična za sadašnju umetnost ogrezlu u zlo, ružnoću i besmisao.
Vesna Perunović izražava opšti, na Zapadu jedino prihvaćeni i dopušteni stav prema poslednjem balkanskom ratu, raspadu Jugoslavije i razaranju porodice kao srpskoj krivici, kojim su žrtve postale vinovnici. Ona je jedna od mnogih koji ne smeju da kažu istinu pa je i njen rad vid optužbe u službi zapadne demonizacije neprijatelja novog svetskog poretka. Kako bi se proveli avangardni umetnici kada bi kritičku oštricu usmerili na svoje mentore i finansijere, kada bi izložbom pod nazivom „Krv protiv zlata“ ustali protiv međunarodnog batinaša koji svoje zločine zove Pax Americana? U lažnom svetu i lažnoj umetnosti njen rad „Dom“ najbrutalnije prikazuje crvene niti na velikom porodičnom krevetu, rasečene dvoručnom testerom za balvane, ali za neke druge ljude i stvaraoce dom nije kasapnica, već majčinska i dečja toplina.

[restrictedarea] Drugi izlagač, Božica Rađenović, bila je prva žena (asistent) na Vajarskom odseku beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti, što je pouzdan znak sunovrata te ustanove jer je reč o verovatno najgoroj vajarki u istoriji srpske umetnosti. Njene skulpture pojavno nisu bile daleko od cepanica i izudaranih fosni, sledeći Bazelicovo besomučno cepanje sekirom po panjevima. Na ovoj izložbi uočava se da nema ni elementarna znanja o crtanju ljudske figure, crteži su ispod dečjeg nivoa i u neka za umetnost srećnija vremena ne bi mogla ni da se upiše na fakultet, a kamoli da postane asistent. Za nju je veoma dobro što je u Kanadi otkrila rad sa vunenim nitima, pletenje, vezenje i kukičanje, što je naučila od svoje majke. Svela se na svoju pravu meru ne pokušavajući više da uzima u ruke dleto, čekić i burgije, otkrivajući koliko nema dara za tipično mušku umetnost. U novim radovima koji je ne obavezuju mnogo kao i Vesna Perunović ne samo da ne pridaje pravi značaj simbolima već ih izvrće kao i većina današnjih umetnika. U njenoj verziji „Piete“ Bogorodica je opuštenih dojki, ravna u struku, cele glave slepački umotane u vunu a Isus je krpetina koja visi. Sa aspekta krajnjeg vrednovanja smisla, značaja i simbolike crvene boje, izložba tri umetnice, i pored izvesne zavodljivosti, nije odmakla od postmoderne, feminističke demonizacije tradicionalnih vrednosti.
Vladimir Petrović – „Lica“

Svako umetničko delo je i površina koja u likovnom smislu podrazumeva ogromne mogućnosti organizacije. Vladimir Petrović je sa izložbom „Lica“ u beogradskoj Galeriji ULUS pokazao da je podela na stare i nove medije lažna, hiljadama godina stara portretska umetnost može se stvarati u savremenom duhu. Postoje u Srbiji brojni umetnici koji stvaraju realistički, ne pripadajući ni hiperrealizmu niti lokalnom zavičajnom realizmu, čiji se rad ne oslanja samo na fotografiju ni na nacionalna obeležja. Njihovo stvaralaštvo nije dovoljno prepoznato ni na tradicionalnoj ni na avangardnoj sceni mada je potpuno aktuelno i drugačije od vladajućeg konceptualizma. Moderni realisti, nazovimo ih tako uslovno, veoma su cenjeni na svetskoj sceni i premda većina slikara uvećanih portreta ima pretka u američkom hiperrealisti Čaku Klouzu, mnogi uspevaju da stvore originalna dela. Jedan od njih je Vladimir Petrović a njegova su „Lica“ urađena u tehnici ugljena i olovke, koja je danas skoro zaboravljena ili se smatra školskom. Ukazao je da se portret može precizno i krajnje analitički predstavljati, a da ne bude fotorealistički hladan i otuđen, crtač je istraživač prostora i osećanja koje svako lice otvara kao pejzaž i kontinent za sebe. Kako kaže u autopoetičkom tekstu u katalogu, nije reč samo o veštini izražavanja i poznavanju medija već o onome što je umetnost oduvek bila – finoća posmatranja. Slikar nije samo neko ko zna da predstavi ono što drugi ne umeju već i neko ko drugačije i bolje vidi. Sa njegovim crtežima naša novija umetnost ponovo zadobija vrednosti koje su ranije obeležavale – studioznost, ozbiljnost i posvećenost čoveku.

Ofsajd

Ma šta mislili o ovoj ženskoj izložbi, ona ima visok nivo u odnosu na radove muške selekcije u Galeriji „Podrum i Pop-ap“ iste institucije. Na temu fudbala do 26. jula priređena je izložba „Ofsajd. Umetnost u nedozvoljenoj poziciji“ kao skup opštih mesta, bezličnosti koje prati i katalog sa teorijskim tekstovima. Koliko su umetnice na gornjem nivou Likovne galerije Kulturnog centra unele strasti i ozbiljnosti u shvatanje i predstavljanje životne boje toliko su umetnici u duhu muške zaglupelosti pivom i fudbalom mlako i stupidno reagovali. Fudbal je jedan od najdinamičnijih i najagresivnijih sportova i treba biti pravi mlakonja pa ne ući u izazove koje nudi, u pravu, prosutu krv, izluđenost mase, među navijače, lica koja u sekundama u zavisnosti od uspeha igrača menjaju izraz od najvećeg oduševljenja do krajnje mržnje. Poznati beogradski umetnici (Bojan Bem, Marko Crnobrnja, Uroš Đurić, Zdravko Joksimović, Zoran Naskovski, Miloš Tomić i drugi) kao da ne vide šta je fudbal i premda pojedini imaju čak i kritički odnos, njihov izraz je na nivou šale. Kada je postao nesposoban da slika, Uroš Đurić je počeo da ostvaruje jedan od najglupljih projekata u našoj postkonceptualnoj umetnosti – fotografisanje u dresu sa timovima poznatih evropskih fudbalskih klubova. Teoretičari kao Nebojša Milenković spremni su da nadgrade tu pseudoumetničku koještariju i da, ni manje ni više, Đurića proglase dvanaestim apostolom u fudbalskom timu koji ima božanski značaj! Tako je i Bojan Bem, koga su nekada smatrali najumnijim našim umetnikom, završio kao fotograf fudbalskih stativa. Teoretičari u katalogu ove izložbe fudbalu pridaju filozofsku dimenziju pa nema sumnje da će se duhovno i tematski iscrpena aktuelna umetnost i teorija u budućnosti dalje spuštati na nivoe koji sa likovnošću nemaju nikakve veze. Najbolje je o tome čuti šta kaže Dragoš Kalajić: „Fudbal je najsnažnije sredstvo masovnog zaglupljivanja“, pa razumeti domete izložbe „Ofsajd“.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *