У београдским галеријама и Мефистофел се пита!

Пише Дејан Ђорић

Данас сваки уметник има сличан лични опис, постмодерна уметност је гето за послушнике разних кустоса, теоретичара и галериста, корумпирани уметници једва чекају да уђу у систем. Занимљивији су побуњеници, отпадници и они без биографије − Ево како о том феномену сведоче неке актуелне престоничке изложбе, а и зашто се овде цитира позната реченица Гетеовог јунака који напомиње: „Крв је сасвим особит сок“
Три боје црвене

У Ликовној галерији Културног центра Београда до 26. јула може се видети изложба три уметнице под називом „Три боје црвене“. Урађена је по идеји Божице Рађеновић, српско-канадске уметнице, која уз Весну Перуновић, истог порекла, и Оливеру Парлић-Карајанковић, професорку на Вајарском одсеку београдског Факултета ликовних уметности, представља скулптуре и инсталације са полазиштем у митској димензији црвене боје. У каталогу су интервјуи са њима и импресивне биографије које као да неког треба да уплаше. Данас сваки уметник има сличан лични опис, постмодерна уметност је гето за послушнике разних кустоса, теоретичара и галериста, корумпирани уметници једва чекају да уђу у систем. Занимљивији су побуњеници, отпадници и они без биографије.
Одмах треба приметити да је у идејном смислу изложба целовита, премда је реч о различитим личностима, у техничком смислу је добро изведена и у много чему оригинална у поплави разних безличних ликовних дешавања. „Крв је сасвим особит сок“, каже Мефистофел у Гетеовом „Фаусту“, што је лајтмотив ове изложбе, о којој опрезно треба изводити закључке. Она би била револуционарна да је урађена 1920. године а сада у њеној појавности учествују бројна искуства, од надреалистичке објектне уметности, асамблажа до скулптура од меких материјала у поп-арту и каснијој уметности. Треба се сетити и Ива Клајна и његових плавих скулптура. Узор овим, условно речено, вајаркама је Лујза Буржоа, последња надреалисткиња, чија светска каријера почива на морбидној уметности са пореклом у неразрешеном сукобу из детињства са родитељима и доживотној мржњи према њима. Објекти и инсталације три уметнице имају порекло у надреалистичкој естетици измештања предмета из свакодневног контекста али и у предметној фетишизацији, опчињености предметима која још од праисторије даје ликовно чаробне резултате. Зато се њихови радови могу разумети као ново истраживање предметног света али и као морбидност типична за садашњу уметност огрезлу у зло, ружноћу и бесмисао.
Весна Перуновић изражава општи, на Западу једино прихваћени и допуштени став према последњем балканском рату, распаду Југославије и разарању породице као српској кривици, којим су жртве постале виновници. Она је једна од многих који не смеју да кажу истину па је и њен рад вид оптужбе у служби западне демонизације непријатеља новог светског поретка. Како би се провели авангардни уметници када би критичку оштрицу усмерили на своје менторе и финансијере, када би изложбом под називом „Крв против злата“ устали против међународног батинаша који своје злочине зове Pax Americana? У лажном свету и лажној уметности њен рад „Дом“ најбруталније приказује црвене нити на великом породичном кревету, расечене дворучном тестером за балване, али за неке друге људе и ствараоце дом није касапница, већ мајчинска и дечја топлина.

[restrictedarea] Други излагач, Божица Рађеновић, била је прва жена (асистент) на Вајарском одсеку београдског Факултета ликовних уметности, што је поуздан знак суноврата те установе јер је реч о вероватно најгорој вајарки у историји српске уметности. Њене скулптуре појавно нису биле далеко од цепаница и изудараних фосни, следећи Базелицово бесомучно цепање секиром по пањевима. На овој изложби уочава се да нема ни елементарна знања о цртању људске фигуре, цртежи су испод дечјег нивоа и у нека за уметност срећнија времена не би могла ни да се упише на факултет, а камоли да постане асистент. За њу је веома добро што је у Канади открила рад са вуненим нитима, плетење, везење и кукичање, што је научила од своје мајке. Свела се на своју праву меру не покушавајући више да узима у руке длето, чекић и бургије, откривајући колико нема дара за типично мушку уметност. У новим радовима који је не обавезују много као и Весна Перуновић не само да не придаје прави значај симболима већ их изврће као и већина данашњих уметника. У њеној верзији „Пиете“ Богородица је опуштених дојки, равна у струку, целе главе слепачки умотане у вуну а Исус је крпетина која виси. Са аспекта крајњег вредновања смисла, значаја и симболике црвене боје, изложба три уметнице, и поред извесне заводљивости, није одмакла од постмодерне, феминистичке демонизације традиционалних вредности.

Владимир Петровић – „Лица“

Свако уметничко дело је и површина која у ликовном смислу подразумева огромне могућности организације. Владимир Петровић је са изложбом „Лица“ у београдској Галерији УЛУС показао да је подела на старе и нове медије лажна, хиљадама година стара портретска уметност може се стварати у савременом духу. Постоје у Србији бројни уметници који стварају реалистички, не припадајући ни хиперреализму нити локалном завичајном реализму, чији се рад не ослања само на фотографију ни на национална обележја. Њихово стваралаштво није довољно препознато ни на традиционалној ни на авангардној сцени мада је потпуно актуелно и другачије од владајућег концептуализма. Модерни реалисти, назовимо их тако условно, веома су цењени на светској сцени и премда већина сликара увећаних портрета има претка у америчком хиперреалисти Чаку Клоузу, многи успевају да створе оригинална дела. Један од њих је Владимир Петровић а његова су „Лица“ урађена у техници угљена и оловке, која је данас скоро заборављена или се сматра школском. Указао је да се портрет може прецизно и крајње аналитички представљати, а да не буде фотореалистички хладан и отуђен, цртач је истраживач простора и осећања које свако лице отвара као пејзаж и континент за себе. Како каже у аутопоетичком тексту у каталогу, није реч само о вештини изражавања и познавању медија већ о ономе што је уметност одувек била – финоћа посматрања. Сликар није само неко ко зна да представи оно што други не умеју већ и неко ко другачије и боље види. Са његовим цртежима наша новија уметност поново задобија вредности које су раније обележавале – студиозност, озбиљност и посвећеност човеку.

Офсајд

Ма шта мислили о овој женској изложби, она има висок ниво у односу на радове мушке селекције у Галерији „Подрум и Поп-ап“ исте институције. На тему фудбала до 26. јула приређена је изложба „Офсајд. Уметност у недозвољеној позицији“ као скуп општих места, безличности које прати и каталог са теоријским текстовима. Колико су уметнице на горњем нивоу Ликовне галерије Културног центра унеле страсти и озбиљности у схватање и представљање животне боје толико су уметници у духу мушке заглупелости пивом и фудбалом млако и ступидно реаговали. Фудбал је један од најдинамичнијих и најагресивнијих спортова и треба бити прави млакоња па не ући у изазове које нуди, у праву, просуту крв, излуђеност масе, међу навијаче, лица која у секундама у зависности од успеха играча мењају израз од највећег одушевљења до крајње мржње. Познати београдски уметници (Бојан Бем, Марко Црнобрња, Урош Ђурић, Здравко Јоксимовић, Зоран Насковски, Милош Томић и други) као да не виде шта је фудбал и премда поједини имају чак и критички однос, њихов израз је на нивоу шале. Када је постао неспособан да слика, Урош Ђурић је почео да остварује један од најглупљих пројеката у нашој постконцептуалној уметности – фотографисање у дресу са тимовима познатих европских фудбалских клубова. Теоретичари као Небојша Миленковић спремни су да надграде ту псеудоуметничку којештарију и да, ни мање ни више, Ђурића прогласе дванаестим апостолом у фудбалском тиму који има божански значај! Тако је и Бојан Бем, кога су некада сматрали најумнијим нашим уметником, завршио као фотограф фудбалских статива. Теоретичари у каталогу ове изложбе фудбалу придају филозофску димензију па нема сумње да ће се духовно и тематски исцрпена актуелна уметност и теорија у будућности даље спуштати на нивое који са ликовношћу немају никакве везе. Најбоље је о томе чути шта каже Драгош Калајић: „Фудбал је најснажније средство масовног заглупљивања“, па разумети домете изложбе „Офсајд“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *