Tajni ugovor o okupaciji

Piše Vladimir Dimitrijević

U tajnom međudržavnom ugovoru potpisanom 21. maja 1949. navedena su  osnovna ograničenja koja su pobednici nametnuli suverenitetu Savezne Republike Nemačke do 2099.

Kada je početkom aprila 2014. publicista i urednik uglednog časopisa „Cuerst“, Manuel Oksenrajter, u intervjuu „Pečatu“ rekao da je Nemačka od 1945. godine pod američkom okupacijom, to se nekom moglo učiniti kao preterivanje. No, ljudi koji imaju bolji uvid u tamošnja dešavanja znaju da potomci Getea i Šilera moraju da ćute kad vrh „Vašingterne“ komanduje.

 

KANCELAR AKT Dovoljno je setiti se mlake reakcije nemačkog državnog vrha na prisluškivanje najviših zvaničnika koje sprovodi NSA, ili pak nedovoljne spremnosti da se odbace bezobzirni zahtevi SAD o uvođenju sankcija Rusiji zbog Ukrajine, iako je Nemcima privredna saradnja s Moskvom nasušno potrebna. Uostalom, zar nije poznati nemački političar, Oskar Lafonten, svojevremeno izjavio: „Kad Vašington ratuje u Persijskom zalivu, Nemačka stalno učestvuje u ratu, jer je ona američki ‚nosač aviona‘ u Evropi. Mi nismo suverena država“.

Tu su, naravno, i imigraciona politika nemačke države, „islamizacija“ koja se nastavlja, emigracija visokokvalifikovanih stručnjaka, upotreba Bundesvera van granica zemlje, ozbiljan pad standarda: sve stvari kojima se, očito, rukovodi iz nekog centra moći koji nije u Berlinu. Mnogi smatraju da je reč o ciljanom slabljenju Nemačke, i da, kako bi rekao Šekspir, u tom ludilu ima neke metode. Da li je ima?

Prošle su godine od kada je bivši general nemačke Vojne kontraobaveštajne službe Gerd Helmut Komosa kod jednog malog austrijskog izdavača objavio knjigu „Nemačka karta“. U knjizi (koju niko u njegovoj otadžbini nije smeo da objavi) nalazi se sledeća tvrdnja: „Tajni međudržavni ugovor potpisan 21. maja 1949. od strane BND dobio je pečat ‚strogo poverljivo‘. U njemu su navedena osnovna ograničenja koja su pobednici nametnuli suverenitetu Savezne Republike Nemačke do 2099, o čemu sada malo ko zna. Uz to, u dokumentu su zapisana i ograničenja koja se tiču novina i sredstava masovnog informisanja, a deluju do 2099. Takođe, zlatne rezerve SR Nemačke saveznici drže kod sebe kao svojevrsni zalog.“ Ovaj tajni ugovor o okupaciji naziva se Kancelar akt i svaki predsednik Nemačke mora da ga potpiše pre nego što preuzme vlast. Komosa je bio napadnut kao senzacionalista i čovek sumnjivih kvaliteta (branio je postupke Vermahta u Drugom svetskom ratu). Ipak, o temi je počelo da se priča.

[restrictedarea]

SLUČAJ VILIJA BRANTA U „Cajtu“ se 14. maja 2009. pojavio intervju sa Egonom Barom, uticajnim savetnikom Vilija Branta i uglednim političkim delatnikom. Jednom prilikom, kada se Brant tek ustoličio, Bar je došao da predsedniku Zapadne Nemačke donese skicu pozivnog pisma sovjetskom državniku Kosiginu, s kojim je Brant želeo da se sretne. Međutim, predsednik je Baru, u stanju izvesne rastrojenosti, ispričao kako mu je jedan visoki nemački činovnik doneo na potpis pisma trojici ambasadora – američkom, britanskom i francuskom, gde je morao da potvrdi svoju privrženost savezničkom ultimatumu (Kancelar aktu) iz 1949. Brant je bio ogorčen tim poniženjem, ali mu je donosilac „vazalnih“ pisama rekao da su ih, pre njega, potpisali  Konrad Adenauer, Ludvig Erhard i Kurt Georg Kizinger, prethodni predsednici SR Nemačke. Tada je i Vili Brant popustio. Sam Brant je, javno, svedočio da je Osnovni zakon 1949. Nemačkoj bio nametnut od strane američkih okupatora.

Činjenica je da je direktor nemačke Centralne banke Karl Blesing svojevremeno bio primoran da potpiše saglasnost u vezi sa zlatnim rezervama Nemačke (oko 120 milijardi evra) koje se čuvaju u SAD. Nemačka nema pravo da uzme svoje rezerve dok god se na njenoj teritoriji nalaze američke vojne baze. Blesing je pred smrt 1971. godine izjavio u intervjuu „Špiglu“ da taj posleratni „sporazum“ važi i dalje. On je, po svemu sudeći, na snazi i danas.

 

VAZAL VAŠINGTONA Legenda KGB, Jurij Drozdov, rezident sovjetske Obaveštajne službe u SAD i Kini, svojevremeno je, tim povodom, izjavio: „Amerikanci se nisu plašili preporoda posleratne Nemačke, kao što ga se ni sada ne plaše, zato što su, pre nastanka Savezne Republike Nemačke i dozvole za obnovu Bundesvera, ovoj državi vezali i ruke i noge sporazumima sa SAD i drugim NATO zemljama.“

To jest, Amerikanci nemaju nameru da odu.

Da je to tako, moglo se saznati iz izjave američkog generala Viljema Odoma, člana Saveta za nacionalnu bezbednost iz doba Džimija Kartera, savetnika za vojna pitanja Zbignjeva Bžežinskog, šefa Obaveštajne službe Generalštaba američke pešadije u doba Regana, a zatim i čelnik NSA. U TV intervjuu koji je dao 25. aprila 1999. godine, Odom je izjavio da SAD u Južnoj Koreji, Japanu i Nemačkoj ostaju zauvek, pošto je to jedan od ključnih preduslova bogaćenja SAD posle Drugog svetskog rata.

General je rekao i sledeće: „Uprkos mišljenju većine, NATO nije bio stvoren kao odbrambeni savez protiv vojne pretnje SSSR. Francuzi u razgovorima o tome nisu ni pominjali SSSR. Oni su hteli da se NATO bavi Nemačkom. A Englezi su želeli američko prisustvo u Evropi. NATO je formiran kao oruđe usmereno protiv Nemačke. Širenje NATO desilo se iz istih uzroka – nemačko pitanje u vezi sa Poljskom, Češkom, Slovačkom i Mađarskom nije više aktuelno ako su svi pod krovom NATO.“ Uostalom, prvi gensek NATO rekao je, vo vremja ono, da je cilj ovog vojnog saveza da „Amerikance drži unutra, Ruse spolja i da potiskuje Nemce“.

Svaka priča o tome da naše vezivanje za Nemačku znači svojevrsno „odolevanje“ Americi krajnje je naivna. Ma koliko Nemačka bila privredno i politički jaka, ona je samo vazal Vašingtona. Srbija, ako želi da opstane, mora izabrati put koji neće značiti potčinjavanje, nego slobodu i nezavisnost (naravno, u onoj meri u kojoj je to jednoj maloj zemlji moguće).

[/restrictedarea]