Док је Белеф поново на почетку, а смедеревски „Тврђава театар“ променио локацију, заборавило се да је Београд и пре Белефа имао позоришне представе не само у дворишту Капетан Мишиног здања већ и на летњим позорницама на Калемегдану и Топчидеру
Парадоксално је, али тачно – Београд је некада давно сваке године имао више позоришних представа, концерата и забавних приредби током лета но што је то било за протеклих двадесетак година постојања Београдскога летњега фестивала – Белеф-а. И не само да је било више представа него је на тим приредбама било и више публике! Они који су последњих десетак година водили Белеф успели су да растерају публику.
СВЕ ПРЕМИСЕ „ЖУТЕ ЕСТЕТИКЕ” Подсетићемо да су се некад, истина пре много година, када летњи фестивал није постојао, сваке вечери приказивале позоришне представе на Летњој позорници на Калемегдану. Било је позоришних представа у склопу Скадарлијских летњих вечери на малој позорници у Зетској улици, па је и то обустављено. Последњих неколико година, састављачи програма Белеф-а као да су се трудили да различитим бизарним и уметнички проблематичним приредбама одбију публику. Довољно је сетити се представе на којој су извођачи били роботи, а не глумци. Да и не говоримо о различитим репертоарским промашајима, посебно приликом неуспелог и зато никад поновљеног „освајања“ калемегданских позоришта, или пак покушаја представљања једног слабог драмског текста о распаду негдашње Југославије испред Палате „Србија“ у Новом Београду. Све се то изводило са тобожњом амбицијом освајања не само нових сценских простора него и зарад реализација некаквих експеримената којима је било тешко одредити циљ. Како се то добро плаћало, уметничке екипе извођача су углавном ангажоване из редова „жутих“, и то не само оних који су на предизборном митингу стајали да би „украсили“ Тадићеву трибину на Тргу републике! Примењивала се главна премиса „жуте естетике“ у виду ангажовања „својих“ уметничких снага за извођење ових по свему углавном безвредних пројеката, који су редовно наилазили на лош пријем окупљене публике. У трагању за бизарним представљањима и необичним новинама било је и покушаја „уличног театра“ − некаквих поворки које би прошле кроз Улицу Кнеза Михаила да би свој бесмислени приказ завршиле на Калемегдану, на дрвеној трибини постављеној иза зграде Природњачкога музеја. Кад је реч о коришћењу Калемегдана, колико се сећамо, један од највећих промашаја био је извођење Шекспирове трагедије „Антоније и Клеопатра“ на специјално саграђеној позорници и са комплетно монтираним гледалиштем на једном простору оивиченом зеленилом одакле се зидине тврђаве нису могле ни видети! Иако се говорило да ће све представе изведене на Калемегдану, понекад у лагумима и у „Барутани“, имати репризе следеће године у истим амбијентима, то се није догодило. Све одреда приказивале су се два и, највише, три пута током једног лета и – никад више!
ПОВРАТАК ПУБЛИЦИ Ново уметничко руководство Белеф-а, са композитором и диригентом Војканом Борисављевићем на челу, сасвим исправно прокламовало је да овај фестивал мора да се врати публици. Нова дирекција се нада да ће у томе успети извођењем неких двадесетак занимљивих програма, који треба да представљају неку врсту „сентименталног путовања“ кроз свет позоришта и музике, што би требало да забави и разгали посетиоце не би ли тако за сат или два заборавили проблеме свакодневице. Белеф ће потрајати од 15. јула до 15. августа и имаће двадесетак различитих програма. Почеће спектакуларно – концертом на Тргу републике, на којем ће наступити италијански тенор Тино Фаваца и сопран Снежана Савичић Секулић уз Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“ Позоришни репертоар биће лежеран, погодан за летње вечери: а изводиће се и кабаретске представе. Гледаћемо већ приказиване представе „Не играј на Енглезе“ (Београдско драмско позориште) или „Славна Флоренс“ (Атеље 212) док су две новости за публику главнога града – „Лепотица Линејна“ Мартина Мегдоне, у адаптацији и режији Милоша Јагодића и извођењу Крушевачког позоришта у копродукцији са агенцијом „Арт тема“, и „Чаробњак“ Федора Шилија, у режији Бориса Лијешевића и извођењу Народног позоришта из Сомбора. За наредну годину предвиђају се премијерне представе у продукцији фестивала. Биће џез концерата, али и концерата ренесансне, барокне и наше етномузике. Завршно вече, насловљено као „Сентиментално путовање“, извешће Лео Мартин и Београдски плесни оркестар. Како се види, може се очекивати већи одзив публике, иако је позоришни репертоар начињен делимично од представа са текућег репертоара појединих београдских позоришта.
[restrictedarea]ПРЕСЕЉЕЊЕ „ТВРЂАВЕ” У Смедереву је на другачији начин решено питање смене руководства фестивала „Тврђава театар“. Како је овај фестивал, који је основала и уз подршку тадашњих градских власти водила група грађана са Видом Огњеновић на челу и са Браниславом Лијешевић, некадашњом директорком Фестивала „Град театар Будва“, као селекторком, нагомилао много дугова, позамашну своту, садашњи смедеревски општински руководиоци, додуше не отказавши му гостопримство, али не могући уплатити никаква средства јер је текући рачун фестивала блокиран, основали су нови фестивал под називом „Театар у тврђави“, чијим организационим одбором председава Радослав Павловић, познати драмски писац и саветник председника републике. Међутим, „Тврђава театар“ преселио се на плато испред виле „Станковић“ у Чортановцима, надомак Новог Сада. Тако смо добили два фестивала – један у Чортановцима, други „Театар у тврђави“ у Смедереву. Невоља је што се програми оба фестивала приређују једновремено у првој половини јула. Очигледно је да се програм фестивала „Театар у тврђави“ склапао на брзину, тако да ће он потрајати нешто краће но обично, да би се завршио концертом „Креће се лађа француска“ на којем ће се као диригент појавити Војкан Борисављевић. Овом музичком приредбом, као и представом Шабачког позоришта „Постмодерни кабаре доброг војника Швејка“, за коју је према познатом роману Јарослава Хашека приредио текст Александар Лукач и режирао је, у Смедереву ће се обележити стогодишњица од избијања Првога светскога рата. Обележавању годишњице посвећена је и представа Нушићеве мемоарско-романескне прозе „Деветстопетнаеста − трагедија једног народа“ у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића и извођењу чланова Народног позоришта из Ниша и Крушевачког позоришта, у режији Милана Нешковића. Добро је што је у програм уврштен и концерт, јер је простор у Малом граду Смедеревске тврђаве прилично акустичан. .
Фестивал у Чортановцима отворен је извођењем Шилеровог комада „Сплетка и љубав“, у преради Небојше Ромчевића и извођењу Народног позоришта из Ужица, у режији Немање Ранковића. Извешће се и „Коштана“ у режији Андраша Урбана и Народног позоришта из Суботице, а гостоваће Загребачко казалиште младих. Предвиђа се да и у Смедереву и у Чортановцима наступи позориште „Маска“ из Букурешта са представом „Маска“ у којој се извођачи, посебну пажњу посвећујући невербалној комуникацији, пантомими, гестикулацији и кретњама тела, баве истраживањем у сфери коришћења универзалних средстава изражавања.
Како се види, дуговања једног фестивала и неспоразуми настали због њих на путу су да доведу до стварања две фестивалске манифестације − једне у Смедереву, друге у Чортановцима. Ако је судити по Белеф-у, морамо закључити да Калемегдан, упркос толиким представама тамо одиграним, још није дефинитивно освојен у позоришном смислу. Још нисмо остварили ситуацију да се из вечери у вече на његовим просторима изводе позоришне представе и концерти. Томе није допринео ни Белеф, захваљујући програмским лутањима и колебањима, али и политичкој комбинаторици. Можда би оснивање неког новог фестивала учинило да се попуни празнина београдског културнога лета.
[/restrictedarea]