Sa kritičarske trake – Tamno a živo

Piše Vasa Pavković

Radmila Lazić „Crna knjiga“
Kraljevo, 2014.

Kritičari su složni u tome da je poezija i dalje najvredniji deo srpske književnosti. Upravo stoga moglo bi se očekivati da pojava Crne knjige najznačajnije savremene srpske pesnikinje, Radmile Lazić (izdavač Biblioteka „Stefan Prvovenčani“) bude svojevrsni praznik naše kulture. Na osnovu iskustva s medijima u poslednjih dvadesetak godina, nažalost, mogu da sumnjam da će njena pojava privući i deseti deo pažnje javnosti kakvu privlače pseudobestseleri ovdašnjih voditeljki, novinarki i trendseterki. A to govori o dubokoj bolesti u koju je srpska kultura zapala i u koju sve više tone, sa svakom novom tranzicijskom godinom na rabošu.
Poslednje pesničke knjige Radmile Lazić prolazile su u tamnom svetlu tegobnih životnih iskustava koja je delila sa svojim čitaocima, a Crna knjiga ih već od naslova i prvih stihova u tome nadmašuje. U četiri ciklusa pažljivo komponovane kolekcije, pesnikinja iz izrazito lične pozicije govori o jednom dobrano ostarelom, bolesnom, gotovo nečovečnom svetu. Pretežu lična, intimna iskustva, ali su im pozadina crne sezone naših života. Precizna u imenovanjima, okretna u izboru odgovarajućih motiva, Radmila Lazić svaku pesmu gradi kao kraću ili dužu neutešnu ispovest. Odsustvo sentimentalizma, spremnost na (samo)poricanje svakog zaluta, duboka ironičnost svih pesama pretvaraju Crnu knjigu u izvanredno ubedljiv lirski dokument jednog životnog iskustva. Čuvajući se trendi tema, plitkog kriticizma, ne podležući ni crnom humoru ili mračnoj satiri po svaku cenu, Radmila Lazić sa zadivljujućom merom govori o prošlom i današnjem životu, o tamnim vizijama i još tamnijim slutnjama, ali njena lamentacija uvek čuva distanciran stav nekoga ko je, uprkos očajanju, dovoljno iznad i izvan svega, usamljen u svojim odlukama i izborima i intelektualno superioran čak i kad je krhak i lišen aktuelnih duhovnih oslonaca. Radmila Lazić se ne zadovoljava površnom kritikom ideologije i politike, ona ne ulazi u tesnace negativnog govora o svakidašnjici, ne deli etičke lekcije, nego peva o suštinskoj osami i suštinskoj (ne)moći svakog bića u današnjoj Srbiji i današnjem svetu. U pesmi „Ispovest“ čitamo i stihove: „Nisam spasla puža, crva, čoveka, / Ali nisam ni zgazila. / Nisam uvek govorila istinu, / Ali nisam ni lagala…“ Nešto dalje pesnikinja kaže: „Dobrotu sretoh na putu − / Uboga starica, / Poštapala se obećanom besmrtnošću“… Primetno je, međutim, da se metafizičke teme, snažnije nego pre, nameću u ovim trpkim, snažnim pesmama: „Koliko miliona godina putovah / Do ovog zaseoka svemira?“ pita se u sjajnoj pesmi „Bliske daljine“ Radmila Lazić. U jednoj pesmi bez naslova, na početku srešćemo i stihove: „Biti stranac. / Biti strankinja“… koji možda najpreciznije situiraju naša iskonska ljudska mesta. Ukratko, u ovoj izvanrednoj knjizi nema slabog stiha, ni suvišnih reči.
Ima baš zato i neke dublje simbolike što je Crna knjiga Radmile Lazić objavljena kao stoti naslov u najboljoj ediciji srpske lirike danas.

Srpko Leštarić „Zanimljivi srpski prezimenik”
Beograd 2014.

Ekscentrično ime Srpka Leštarića poznato je pažljivijim pratiocima srpske književne scene preko tri decenije. Pre svega kao ime sjajnog prevodioca narodne arapske priče ali i savremene umetničke arapske proze. Usudio bih se da tvrdim kako je jednako zanimljivo čitati Srpkove prevode kao i njegova objašnjenja i tumačenja po knjigama, novinama i časopisima, u kojima govori o svojim prevodilačkim i inim iskustvima u oblasti arabologije i uopšte literature. Možda su ti originalni pridodati tekstovi čak i zanimljiviji za čitaoca, a istovremeno su dokaz i jednog naročitog spisateljskog talenta. Iz tog izvora, verujem, proistekla je knjiga Zanimljivi srpski prezimenik (Službeni glasnik) kao potvrda jednog neobičnog jezičkog podviga.
Naime, kako saopštava podnaslov ovog sasvim atipičnog izdanja, reč je o pokušaju stvaranja kataloga ređih i neobičnih srpskih prezimena. U uvodnom delu knjige Leštarić otkriva izvore svoje pasije da sakuplja neobična, „drugačija“ srpska prezimena, zatim izlaže teze o nastanku prezimena, govori o kriterijumima sakupljanja i selekcije, nagoveštava strukturu kataloga itd. Pažnja Srpka Leštarića bila je privučena značenjima pojedinih prezimena, njihovim poreklom, ali jednako i njihovim ritmom i zvukom, obličkim i semantičkim paradigmama koje grade i u koje ulaze. U uvodnom delu knjige (koji zauzima četiri tabaka) Srpko Leštarić izlaže i istorijat nastanka i širenja svog kataloga, komentariše neke druge spiskove, knjige i rečnike, te nagoveštava mogućnosti daljeg širenja svog prezimenika.
Ispred Kataloga „svih“ prezimena Leštarić navodi spisak 100+1 prezimena koja su bila naročito „jezgro privlačenja“ za njega i od kojih je, na izvestan način, sve ovo i krenulo. Nagoveštaj je to za čitaoca sa čim će se sresti, te evo i ovde navoda dvadesetak „ekscentara“: Bkić, Bldić,Čkrkić, Šmrkić, Pikić, Dlakić, Prcović,Tucović, Rmandić, Kurandić, Riković, Čanković… Manitašević, Džingalašević, Čevrljaković,Tajtacaković, Suvočesmaković, Grašalković… Jogunica, Paprenica, Mljaskalica, Zlomužica, Gulivrata, Nakarada…
Slede iscrpni spiskovi oblički ili asocijativno „povezanih“ prezimena − recimo, prezimena po naravi, sklonosti, ponašanju i duševnim stanjima, pa prezimena intelektualnih odlika, tu su krvoločna prezimena, trudoljubačka i trudomrzačka, prezimena od naziva za voće, povrće, začine, piva i jestiva… Tu su i ona čiji su oblici nastajali od imena telesnih organa, njihovih stanja, rasta i uzrasta… prezimena od naziva ptica, domaćih i divljih itd, itd. A šta tek reći o bogohulnim prezimenima, vojničkim, prezimenima oruđa, muzikalnim prezimenima, brojevnim, prezimenima metala ili odeće i obuće…
Dvosložna, trosložna i višesložna prezimena! – i sve sa duhovitim i lucidnim komentarima autora – kroz patronimni urnebes prezimena sa -ić i bez -ić… Kao i inače, u Srpkovim tekstovima naći će se i dodaci i apendiksi, a na kraju i kompletni registar svih prezimena, štono bi morao da uđe u izvore i Rečnika SANU, koji je na izvestan način bio jedan od prezimenačkih oslonaca ovog jezičkog neimara.
Zanimljivi srpski prezimenik je knjiga dobrodošla nauci i naučnicima, ali i najširoj publici koja će, čitajući skoro beskrajne spiskove, nalaziti sebe i druge, žive i mrtve, slavne i anonimne i putovati kroz sazvežđa vazda sjajnih i zauvek ugaslih srpskih prezimena.