Са критичарске траке – Тамно а живо

Пише Васа Павковић

Радмила Лазић „Црна књига“
Краљево, 2014.

Критичари су сложни у томе да је поезија и даље највреднији део српске књижевности. Управо стога могло би се очекивати да појава Црне књиге најзначајније савремене српске песникиње, Радмиле Лазић (издавач Библиотека „Стефан Првовенчани“) буде својеврсни празник наше културе. На основу искуства с медијима у последњих двадесетак година, нажалост, могу да сумњам да ће њена појава привући и десети део пажње јавности какву привлаче псеудобестселери овдашњих водитељки, новинарки и трендсетерки. А то говори о дубокој болести у коју је српска култура запала и у коју све више тоне, са сваком новом транзицијском годином на рабошу.
Последње песничке књиге Радмиле Лазић пролазиле су у тамном светлу тегобних животних искустава која је делила са својим читаоцима, а Црна књига их већ од наслова и првих стихова у томе надмашује. У четири циклуса пажљиво компоноване колекције, песникиња из изразито личне позиције говори о једном добрано остарелом, болесном, готово нечовечном свету. Претежу лична, интимна искуства, али су им позадина црне сезоне наших живота. Прецизна у именовањима, окретна у избору одговарајућих мотива, Радмила Лазић сваку песму гради као краћу или дужу неутешну исповест. Одсуство сентиментализма, спремност на (само)порицање сваког залута, дубока ироничност свих песама претварају Црну књигу у изванредно убедљив лирски документ једног животног искуства. Чувајући се тренди тема, плитког критицизма, не подлежући ни црном хумору или мрачној сатири по сваку цену, Радмила Лазић са задивљујућом мером говори о прошлом и данашњем животу, о тамним визијама и још тамнијим слутњама, али њена ламентација увек чува дистанциран став некога ко је, упркос очајању, довољно изнад и изван свега, усамљен у својим одлукама и изборима и интелектуално супериоран чак и кад је крхак и лишен актуелних духовних ослонаца. Радмила Лазић се не задовољава површном критиком идеологије и политике, она не улази у теснаце негативног говора о свакидашњици, не дели етичке лекције, него пева о суштинској осами и суштинској (не)моћи сваког бића у данашњој Србији и данашњем свету. У песми „Исповест“ читамо и стихове: „Нисам спасла пужа, црва, човека, / Али нисам ни згазила. / Нисам увек говорила истину, / Али нисам ни лагала…“ Нешто даље песникиња каже: „Доброту сретох на путу − / Убога старица, / Поштапала се обећаном бесмртношћу“… Приметно је, међутим, да се метафизичке теме, снажније него пре, намећу у овим трпким, снажним песмама: „Колико милиона година путовах / До овог засеока свемира?“ пита се у сјајној песми „Блиске даљине“ Радмила Лазић. У једној песми без наслова, на почетку срешћемо и стихове: „Бити странац. / Бити странкиња“… који можда најпрецизније ситуирају наша исконска људска места. Укратко, у овој изванредној књизи нема слабог стиха, ни сувишних речи.
Има баш зато и неке дубље симболике што је Црна књига Радмиле Лазић објављена као стоти наслов у најбољој едицији српске лирике данас.

Српко Лештарић „Занимљиви српски презименик”
Београд 2014.

Ексцентрично име Српка Лештарића познато је пажљивијим пратиоцима српске књижевне сцене преко три деценије. Пре свега као име сјајног преводиоца народне арапске приче али и савремене уметничке арапске прозе. Усудио бих се да тврдим како је једнако занимљиво читати Српкове преводе као и његова објашњења и тумачења по књигама, новинама и часописима, у којима говори о својим преводилачким и иним искуствима у области арабологије и уопште литературе. Можда су ти оригинални придодати текстови чак и занимљивији за читаоца, а истовремено су доказ и једног нарочитог списатељског талента. Из тог извора, верујем, проистекла је књига Занимљиви српски презименик (Службени гласник) као потврда једног необичног језичког подвига.
Наиме, како саопштава поднаслов овог сасвим атипичног издања, реч је о покушају стварања каталога ређих и необичних српских презимена. У уводном делу књиге Лештарић открива изворе своје пасије да сакупља необична, „другачија“ српска презимена, затим излаже тезе о настанку презимена, говори о критеријумима сакупљања и селекције, наговештава структуру каталога итд. Пажња Српка Лештарића била је привучена значењима појединих презимена, њиховим пореклом, али једнако и њиховим ритмом и звуком, обличким и семантичким парадигмама које граде и у које улазе. У уводном делу књиге (који заузима четири табака) Српко Лештарић излаже и историјат настанка и ширења свог каталога, коментарише неке друге спискове, књиге и речнике, те наговештава могућности даљег ширења свог презименика.
Испред Каталога „свих“ презимена Лештарић наводи списак 100+1 презимена која су била нарочито „језгро привлачења“ за њега и од којих је, на известан начин, све ово и кренуло. Наговештај је то за читаоца са чим ће се срести, те ево и овде навода двадесетак „ексцентара“: Бкић, Блдић,Чкркић, Шмркић, Пикић, Длакић, Прцовић,Туцовић, Рмандић, Курандић, Риковић, Чанковић… Маниташевић, Џингалашевић, Чеврљаковић,Тајтацаковић, Сувочесмаковић, Грашалковић… Јогуница, Папреница, Мљаскалица, Зломужица, Гуливрата, Накарада…
Следе исцрпни спискови облички или асоцијативно „повезаних“ презимена − рецимо, презимена по нарави, склоности, понашању и душевним стањима, па презимена интелектуалних одлика, ту су крволочна презимена, трудољубачка и трудомрзачка, презимена од назива за воће, поврће, зачине, пива и јестива… Ту су и она чији су облици настајали од имена телесних органа, њихових стања, раста и узраста… презимена од назива птица, домаћих и дивљих итд, итд. А шта тек рећи о богохулним презименима, војничким, презименима оруђа, музикалним презименима, бројевним, презименима метала или одеће и обуће…
Двосложна, тросложна и вишесложна презимена! – и све са духовитим и луцидним коментарима аутора – кроз патронимни урнебес презимена са -ић и без -ић… Као и иначе, у Српковим текстовима наћи ће се и додаци и апендикси, а на крају и комплетни регистар свих презимена, штоно би морао да уђе у изворе и Речника САНУ, који је на известан начин био један од презименачких ослонаца овог језичког неимара.
Занимљиви српски презименик је књига добродошла науци и научницима, али и најширој публици која ће, читајући скоро бескрајне спискове, налазити себе и друге, живе и мртве, славне и анонимне и путовати кроз сазвежђа вазда сјајних и заувек угаслих српских презимена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *