Пуцај и отми – да те разумем

Пише Зоран Милошевић

Да ли су америчке вредности она основна нит која је узроковала слом савремене спољне политике САД? Ако се посматра, наиме, америчка спољна политика током протекле две деценије, стиче се утисак да је либерализам лош политички оријентир, као и да је централни проблем америчких вредности то што оне немају могућност да се преточе у високоморалне и апсолутне вредности, а потом у ефикасну политичку стратегију

После година беспоговорне власти Американаца у Ираку, ова држава се показала као „немогућа мисија“, јер је „Исламска држава Ирака и Леванта“ обзнанила стварање новог калифата, док се сам Ирак распада. Председнички избори у Авганистану изазвали су сукобе и прете да се претворе у велико крвопролиће. Преговори са Ираном о нуклеарном програму одвијају се преспоро, а противници преговора смишљају нове разлоге за прекид. У Украјини су пучеви и протести, односно „увођење америчких вредности и западне демократије“ довели до распада државе и грађанског рата. Кина све више истискује САД из Африке, Јужне Америке… а Јапан се милитаризује. Велика Британија је све ближа одлуци да иступи из Европске уније. Заједнички именитељ за догађања у споменутим државама јесте да су ове државе биле приморане да увезу америчке вредности, да би се потом показало да „калем” није успео. Напротив, створен је хаос којем се не види крај.

 

ЛИК  „ПРАВОГ” АМЕРИКАНЦА Пишући о америчким вредностима за портал litsovet.ru, аналитичар Дискин А. А.  истиче да су их формирали имигранти жељни успеха у животу. Према америчком политикологу Д. Девајну, фундаменталне америчке вредности представљају сложен систем где доминирају „лични успех“, „слободно предузетништво“, „богатство“, „новац“, „конкуренција“, „ослонац на сопствене снаге“ и „успех по сваку цену“, те либерално-демократски политички поредак као оквир за практиковање тих вредности. Други амерички политиколог, Р. Вилијамс, написао је: „Чињеница је да Американац није Американац ако није оријентисан на успех. Међутим, Американац није окренут остварењу правде и равноправности, већ успеха, па макар чинио неправду другима.“ Грађани САД сматрају да не морају да се осврћу на морал при постизању успеха, што је и највећа препрека да поменуте вредности буду прихваћене од остатка човечанства, истиче Константин Громов за портал nbenegroup.com. Тако и демократија (друго име „америчког сна“) није апсолутна и једнако важећа за све. Американци је доживљавају као „средство за остварење доминације у свету“, односно схватају да привилеговану позицију одржавају захваљујући „борби за демократију“. Но, ова политика од деведесетих година прошлог века доживљава и свој сумрак, јер води у отворени сукоб са другим државама.

Нови светски поредак, који је после пада Берлинског зида прогласио председник Џорџ Буш Старији, нестаје, односно једноставно речено – нема га у форми и структури која је најављена! Такође, и међународна политика коју су формирале САД из дана у дан све се више отима контроли. Политичари ове државе за непожељни развој догађаја, у зависности од партијске припадности, оптужују Џорџа Буша Млађег (демократе) односно Барака Обаму и Хилари Клинтон (републиканци). У свему томе је интересантно да обе стране износе бројне убедљиве доказе за своје ставове и из њих је могуће извести одређене закључке. Но, Стивен Волт, стручњак за међународне односе са Харварда, мисли да Буш Млађи и Обама нису криви, односно да нису криви само они. Начињен је одређен број грешака, а све оне имају заједнички корен – утицај либералног идеализма, односно система америчких вредности који је утицао на спољну политику САД. Оне су тежиле да рашире своје вредности на Источну Европу, што је довело до подстицања ширења НАТО, као и напада на Југославију, Ирак, Авганистан, Либију, Украјину итд. „Извоз демократије“ био је основа политике „ширења и сарадње“ Била Клинтона, „доктрине слободе“ Џорџа Буша, подршке „Арапском пролећу“ Барака Обаме и напада на Либију. Другим речима, америчке вредности су основна нит која је узроковала слом спољне политике Сједињених Држава последњих деценија.

[restrictedarea]

Њ. В. ПОЈЕДИНАЦ Америчке вредности су засноване на идеологији либерализма који у центар поставља појединца и индивидуализам, што производи и очекивања да се она преточи у сферу морала и политике. Либерализам наглашава важност личне слободе избора и сматра да је демократија оптимална форма избора државне власти, што даље води ка подршци тржишној економији. Из свега следи неоправдан закључак да ће људи живети боље ако ове америчке вредности постану свеопште – универзалне. Када се то покуша преточити у спољну политику – добија се систем који није функционалан и пре или касније резултира њеним сломом. Другим речима, посматрајући америчку спољну политику протекле две деценије, можемо рећи да је либерализам лош политички оријентир. Главни проблем америчких вредности је у томе што оне немају могућност да се преточе у високоморалне и апсолутне вредности, а потом у ефикасну политичку стратегију. Немају, јер постоје и друге вредности које у неким регионима људима више одговарају од америчких. На прихватање вредности утиче мноштво околности: религија, клима, (не)образованост, живот на копну или мору итд. Зато, говорити о универзалности либералних вредности у америчкој интерпретацији представља обману. Оне се посебно компромитују у међународној политици, јер не дају упутство како се понашати када нека земља или њен лидер не желе да их следе. Да ли тог лидера треба прогласити „диктатором“, а потом убити, користећи сва средства од суда до војске, а земљу окупирати зато што га је изабрала?

Други проблем са либерализмом је када трпи пораз у судару са вредностима других држава, јер не може да понуди здраву алтернативу. Санкције су слаб инструмент јер учвршћују режим тамо где се уводе, али доводе до страдања обичних људи који потом почињу да одбацују америчке вредности и због тога страдају.

 

КРАХ ЈЕДНОГ ПОРЕТКА Покушај наметања америчких вредности уз помоћ тенкова и армије – још је трагичнији избор. Како се види у Авганистану, Ираку, Либији и многим другим државама где су Американци имали илузију да је то могуће, дошло је до смене проамеричких режима и рушења од САД успостављених институција. Крах америчког поретка умањује шансе за усвајање њихових вредности и посебно демократије, а обнавља историјску самоидентификацију и традиционални систем вредности код окупираних народа. Најгоре од свега је што Американци не желе да схвате да се њихове вредности могу (успешно) критиковати и не прихватити. Они једноставно не остављају другима могућност да их не усвоје и то је трагикомична ситуација. Уколико неамериканци то не учине, САД су спремне да их казне војним нападом и разарањем инфраструктуре, убијањем недужних људи, санкцијама, сменом режима уз помоћ „обојених револуција“, као и на свако друго зло, а све у име америчких вредности, истиче Стивен Волт у чланку који је објавио у америчком часопису „Форин полиси“ почетком јула 2014. године на тему „Зашто покушај наметања демократије, либерализма и права човека увек изазива негативне последице?“

Питањем америчких вредности и њиховим наметањем ван територије САД бавио се Хал Брендс у часопису „Нешенел интерест“. Наиме, сви амерички председници по правилу се баве политиком наметања америчких вредности, али се разликују по методу. Први метод је константна подршка усвајању вредности кроз дугорочне форме сарадње и примену тзв. „меке“ моћи. Овај метод се заснива на ставу да извор прихватања америчких вредности морају бити унутрашње снаге на које САД могу извршити утицај и дати им подстицај да их шире. Овај метод омогућава очување стабилности и неугрожавање спољнополитичких интереса САД.

Други метод полази од тога да се америчке вредности морају агресивније и брже наметати остатку света. Наиме, заговорници овог метода истичу да је први метод спор, да могу проћи деценије пре него што елита неке државе усвоји америчке вредности. Зато заговарају њихово наметање силом – санкцијама, ратом, уценама, кредитима…

Трећи метод увео је актуелни председник САД Барак Обама комбинујући претходна два метода. Наиме, он је питању наметања америчких вредности пришао по систему „од случаја до случаја“. Зато се различито понашао у случају Либије и Украјине.

[/restrictedarea]