Произвођачи трагедија

Пише Мара Кнежевић Керн

Агенда стратега новог света подразумева предају комплетне производње хране у руке великих компанија, с обзиром на то да су „једине способне да се носе са предстојећим поплавама, олујама, сушама…“

Забринута због учесталих вести о незапамћеним поплавама, мистериозним ураганима и „необјашњивим“ земљотресима, Наоми Клајн је кренула у потрагу за инспираторима глобалног климатског хаоса. Није било потребно пуно времена да спозна да је реч о геноцидној агенди, заснованој на принципима „шока доктрине“, која се спроводи по диктату болесних умова уз помоћ геоинжењеринг индустрије смрти. „Пишући ‚Шок доктрину‘, износила сам документа везана за прошле злочине, а сад се бавим актуелном опасношћу од злоупотребе науке укључене у производњу оружја за изазивање ‚природних катастрофа‘.“

 

БИЗНИС ОД ПОПЛАВА Клајнова тврди да иза производње климатских промена стоје силе решене да изазивањем глади преузму контролу над храном. Она износи алармантан податак да се између 2008. и 2010. појавио 261 патент за „climate-ready“ семе – модификовано ради прилагођавања климатским променама, а кад се узме у обзир да 80 одсто ових патената контролише шест агробизнис гиганата, укључујући Монсанто и Синџенту, постаје јасно ко стоји иза планске деструкције пољопривредних капацитета и елиминисања малих пољопривредних произвођача. „Механизми су проверени и делотворни“, каже Наоми Клајн, „изнурени поплавама и сушом, сељаци настоје да се кредитима докопају ‚чудотворног семена‘, што се завршава губитком земље и одласком у градове, претрпане урбаном сиротињом.“

Жртвама поплава је некада помагала држава (САД) али судећи према изјавама Реја Лемана из Р стрит института, кивног на државу што нелојално конкурише приватним осигуравајућим друштвима, ускоро би морала да уследи приватизација Националног програма за осигурање од поплава. У поплава-бизнис се укључила и ФЕМА с предлогом да се на угроженим подручјима формира зона слободне трговине.

Ураган „Сенди“ је инспиративно деловао и на Јана Муреја из Института за конкурентско предузетништво, забринутог због растућег неповерења према трговинском гиганту Волмарт. „Уколико Њујорчани наставе да се снабдевају у малим породичним продавницама, наступиће незамислив хаос. Само велики су способни да вас снабдевају у невољи.“

 

СОЦИЈАЛНА СТРАТЕГИЈА НИЈЕ ИН Франк Рапопорт, правни заступник бројних грађевинских компанија, застрашује јавност прогнозама да ће план за ревитализацију поплављених насеља пропасти уколико држава не приступи приватизовању јавних радова. Он предлаже повратак пропалом моделу јавно-приватног партнерства – P3s − што значи да реконструкцију путева, мостова и тунела треба поверити искључиво приватницима како би им се обезбедио профит и опстанак.

Економист је са своје стране подржао идеју о предаји комплетне производње хране у руке великих компанија, с обзиром на то да су „једине способне да се носе са предстојећим поплавама, олујама, сушама…“ Клајнова тврди да се ради о уиграном сценарију за отимање земље, у име „адаптације сеоског становништва на климатске промене“. Идентичну поруку су добили и рибари из угрожених приобалних зона. Њима се саветује да због личне безбедности напусте „опасно“ приобално подручје.

[restrictedarea]

Наоми Клајн разбија фаму да „климатске промене погађају све“. „Сведоци смо ‚адаптабилности‘ супербогатих, који из ових катастрофа највише профитирају. Ситнице као што су неопходност евакуације или спасавање угрожене имовине решавају се ангажовањем приватних ватрогасних служби или приватних чартер линија ‚Хелпџет‘, основаних у Флориди ради комфорног пружања помоћи. Пост-„Сенди“ искуство указује на потребу повратка кућним генераторима за производњу струје, што представља нови статусни симбол. Приче о ‚социјалној стратегији‘ више нису ИН.“

Трагајући за профитерима из климатских ратова, стижемо и до власника уранијумских рудника. С обзиром на то да је уранијум коришћен за подводне нуклеарне пробе ради овладавања техником производње цунамија, и они су део стратешког пројекта за 21. век. О пљачки уранијумских депозита афричких земаља од стране незајажљиве британске круне сведочи Џеј М. Гулд у књизи „Унутрашњи непријатељ: висока цена живљења поред нуклеарних реактора“. Гулд износи на видело дуго прикривану истину да је енглеска краљица лично уложила новац у рударску компанију Рио тинто цинк (основану 1950. за потребе краљевске породице) као и да је власник шест рудника уранијума који опскрбљују 80 одсто светског тржишта. Из краљичине кухиње долази и тврдња да муниција од осиромашеног уранијума није крива за заливски синдром, што не чуди кад се има у виду да она седи на 17 трилиона долара уранијумских инвестиција (што би било довољно да нахрани све гладне и напоји жедне на Планети). Краљица убира и део уранијумског прихода од своје некадашње − привидно независне – колоније Канаде. Без књиге „Краљевска срећа“ нико не би знао за ове краљичине приватне екстраприходе, смештене у швајцарској банци, помоћу којих спроводи своју антихуману агенду.

 

ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ И ЗАВЕРЕНИЧКА ПИТАЊА Везу између нуклеарне индустрије и климатских промена проучавао је и Џим Стоун, откривши да су амерички научници, након успешних вежби над Хирошимом и Нагасакијем, преусмерили развој нуклеарног оружја у правцу освајања технологије за изазивање земљотреса и цунамија. Са овим нуклеарним експериментима се започело пре 30 година, а Стоун је дошао до видео-документације о операцији Хардтек, као и до докумената везаних за операције Вигвам и Кросроудс, намењених уском кругу одабраних конгресмена, челницима Министарства одбране и званичницима из Беле куће. Током операције Хардтек (од 28. априла до 18. августа 1958.) изведено је 35 нуклеарних проба у Пацифику, међу којима су Ваху и Амбрела имали за циљ да подигну ниво мора на Ениветок атолу. Једна од детонација је изазвала цунами, а први талас − настао 11 секунди након експлозије − био је висине 305 метара од нулте површине и 29 метара изнад површине мора. Закључено је да код оваквих експлозија нема „печурке“ ни било каквих видљивих ефеката у стратосфери, што је много практичније од операција у Хирошими и Нагасакију. Подводне бомбе су активиране на дубини од 2.000 до 3.000 стопа, а сви трагови експлозије нестали би у року од 12 минута.

Операција Кросроудс (јули 1946.) била је обустављена пошто је утврђено да није могуће деконтаминирати бродове, а операција Вигвам (14. мај 1955.) изведена је уз помоћ нуклеарне бомбе „Бети“,  активиране на дубини од 660 метара (500 миља југозападно од Сан Диjега). Експлозија је снимана из три подморнице без посаде, а у операцији је учествовало 30 бродова са 6 800 чланова посаде, послатих да би се утврдио степен рањивости подморница и бродова током детонације.

Главну улогу у негирању постојања ове технологије одиграли су медији, предвођени „угледним“ Попјулар меканиксом, Њу сајентистом и Енциклопедијом Британиком, упорно убеђујући јавност да не постоји технологија за толика разарања и да се ради о „теорији завере“.

Захваљујући упорности истраживача као што је Стоун, све чешће се могу чути „завереничка“ питања, на која званичници нису у стању да дају сувисли одговор. Он је покренуо и питање неприродних сеизмичких активности у Пацифику, дуж обала Ватреног прстена (40.000 км дугачког приобалног појаса са низом од 452  вулкана) и скренуо пажњу на невероватну равнодушност научне јавности пред изненадним отварањем гигантских рупа у земљи, које можете очекивати и у сопственом дворишту, док су за прикривање истине о торнадо-бомбама задужени строго контролисани „мејнстрим“ метеоролози. Значајан део истраживања Стоун је посветио прљавим играма бројних актера умешаних у „производњу“ трагедије у Фукушими, износећи доказе о синхронизованим подводним експлозијама − изазивачима разорног цунамија.

 

ИЗАЗИВАЊЕ ЦУНАМИЈА Захваљујући истраживачу са Новог Зеланда, Реју Вару,  откривени су детаљи везани за серију тестова под именом Печат, изведених током Другог светског рата на Новој Каледонији и Окландима у циљу изазивања таласа способног да поплави мањи град. Ово откриће је запањило Вара неспремног да схвати како је неком могло пасти на памет изазивање цунамија ради уништавања људских живота.

За мањину становника Србије, подлеглу сугестији да такво оружје не постоји, да тако нешто ником не би пало на памет и да нема разлога да нам то раде, цитираћемо изјаву америчког високог војног функционера Вилијама Коена из 1997: „Много генијалних мозгова ради на развоју овог оружја како бисмо се одбранили од терора… Неки су ангажовани на еко-тероризму, са циљем да се утиче на климу, изазивају земљотреси и поплаве, буде вулкани уз употребу електромагнетних таласа… Ово оружје развија ДАРПА и САД ће га прве поседовати.“

Наоми Клајн је својим предвиђањима у „Шок доктрини“ погодила срж проблема с којима се Србија данас носи: „Лако је замислити будућност у којој ће огроман број градова са израубованом и дуго запостављеном инфраструктуром бити нокаутиран непогодама а затим остављен да труне без могућности да икада обнови уништено. Добростојећи ће се у међувремену повући у ограђене заједнице, чије потребе задовољавају приватни испоручиоци.“

[/restrictedarea]