Питала бака децу: Ко је бацао гранате на Русију?

Пише Миодраг Зарковић

Дописници Б92 о смртоносно озбиљним инцидентима на граници Русије и Украјине јављају као да се играју ћораве баке, а не као да извештавају о горућем светском питању

Дописница телевизије Б92 из Русије, Александра Годфроа, у уторак 15. јула јавила се прилогом у којем је потврдила вест да су гранична руска подручја према разбукталој Украјини била изложена артиљеријским дејствима, односно, да је више војних пројектила пало на тло Русије са украјинске стране:
„Рат у Украјини дошао је до кућица руског градића, километар и по од границе са Украјином. За викенд је преко границе прелетело неколико граната, овога пута на насељено место“, рекла је Александра Годфроа.
Затим је пуштена изјава руског званичника, који је рекао да је том приликом у свом дворишту погинуо мушкарац стар 46 година. Дакле, овај инцидент, који би носио са собом врло суморну тежину чак и да нико није ни окрзнут (јер представља мање-више непосредан напад на највећу државу света) имао је најтрагичније могуће последице, у виду губитка људског живота. Самим тим је налагао и озбиљан новинарски приступ, па је утолико чудноватији био закључак Алекандре Годфроа:
„Пад граната из Украјине на руску територију је несумњив, али питање ко их је испалио за сада нема одговора. И једна и друга страна негирају да су пуцале у недељу.“
Могуће је да ће неко ово побркати са некаквим непристрасним новинарством, по којем се не саопштава ништа што претходно није чврсто и недвосмислено потврђено. А пошто је чињеница да за артиљеријске ударе на руско село нико није преузео одговорност, онда, је ли, не може да се са сигурношћу изрекне ко је испалио хице.

[restrictedarea] У стварности, међутим, ствари стоје сасвим другачије. За прекршаје и злочине овакве врсте, када се оружано угрожава подручје друге земље без објаве рата, ретко ко би па преузео одговорност. Поготово је украјинска криза, која букти већ пуних осам месеци, препуна крвавих догађаја за које нико није преузимао одговорност: сетимо се само снајперских пуцњава по Кијеву, од којих је страдало више од 100 особа, а за њих до дана данашњег није утврђено са које су стране испаљени. (Штавише, постоје основане сумње да су починиоци припадали „мајданској“ хунти, а можда и њеним страним помагачима.) У таквим околностима, очекивати да неко призна да је артиљеријом тукао руска села и убио једног човека, малко је сулудо.
Наравно, не можете да кажете да је поуздано утврђено ко је пуцао на руску државу, ако утврђено није. Али, у добре новинарске обичаје спада и то да на основу расположивих података и назнака доносите утемељене закључке. А у овом случају, достизање закључка не би требало да буде нарочито мукотрпно: на једној страни имате проруске побуњенике који настоје да се саједине са Русијом и истовремено избегавају да саму Русију увуку у непосредан оружани сукоб који сами воде против кијевских властодржаца; на другој страни имате кијевске властодршце, у ђаволском савезу са неонацистима, иначе већ озлоглашене због разарања стамбених насеља са „своје“ стране границе. Да ли је онда заиста одвећ тешко оценити ко је испалио хице на руско село?!
Или, ако ћемо да се руководимо логиком исказаном у овом примеру, како онда Б92 може да буде сигурна да је, на пример, баш Ал Каида извршила нападе на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године? Ни у том случају није било никакве непристрасне и недвосмислене потврде, уколико изузмемо онај врло сумњиви и нејасни снимак наводног Бин Ладеновог признања да је баш он наредио отмице авиона. Због чега Б92 и у том случају не остаје по страни, рецимо оцењујући да „питање ко је обрушио авионе на зграде Светског трговинског центра за сада нема одговора“? Да ли само зато што је ту реч о Американцима, а њихова се изгледа не пориче?!
Или, да се осврнемо на пример који нам је ближи и далеко од несумњивог, а то је наводни геноцид у Сребреници, од којег се прошле седмице навршило 19 година. Упркос траљавим позивањима на судске пресуде осрамоћеног Хашког трибунала, за хладнокрвно убиство хиљада муслимана нема ама баш нити једног доказа, а уз то српска страна упорно – и веома логично – све ове године не само да одлучно пориче одговорност за злочин већ и доказује да злочина, онако како је он најчешће представљен, у ствари није ни било. Па ипак, док се украјинској војсци гледа кроз прсте за, како каже дописница, злочин који је несумњив, дотле врлој „деведесет двојци“ никада није пало на памет да макар посумња у одговорност Војске Републике Српске за злочин који је све само не несумњив.
Ђаво се, кажу, крије у појединостима. Исто као и лицемерје. А у потанком разматрању новинарског језика којим се служе извештачи Б92 можете да приметите оба.
***
Оно противруско расположење које је у дотичном прилогу из руског села било притајено само што није експлодирало на истој телевизији, само у прилогу новинара Николе Прокића у емисији „Булевар“.
Прокићу је као разлог за спрдњу послужила вест да посланику Руске думе Роману Хуђакову смета што се на новчаници од сто рубаља види Аполонов пенис. У то име, новинар се посветио омиљеној Б92 дисциплини – доказивању руске наводне заосталости:
„И због Победника су се некада даме згражавале, а данас је симбол Београда. Старом граду је окренуо задњи трап, а Новобеограђанима оно остало. Замислите само Победника без… победника! Онда би се звао Губитник! Човек без свог… разумете. И то још са голубом. Сачувај боже, па где то још има? Рецимо, Карађорђу не мора ништа да се види: име говори само за себе већ довољно. Ако погледамо на пример Чукур чесму, логиком Романа Хуђакова споменик би могао да се сврста у дечју порнографију. Наравно, такво тумачење би било потпуно апсурдно.“
А где је ругање Русима, ту је и ругање Србима:
„Ако узмемо у обзир каква је ситуација са нашим образовним системом, можда би више требало да нас брине чињеница да већина људи не би умела да препозна Аполона ни да му пише на леђима.“
Е па, Прокићу, пошто сте већ на тлу „чињеница“, ево једне: већина људи савршено уме да препозна колико сте недуховити. Чак и није потребно да вам то пише на леђима – боље ту сурову истину окачите негде где ће вама да боде очи.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Prica koja kola Francuskim sajtovima kao ilustracija “modernog i objektivnog”zurnalizma,malo preradjena
    i stavljena u kontekst naseg,”domaceg istrazivackog novinarstva”:
    Seta bracni par sa malom devojcicom alejama ZOO vrta.Prolazeci pored kaveza sa africkim lavom,
    dete se neoprezno priblizi,lav je zgrabi za haljinicu i pocne da je uvlaci u kavez.Iz zanemele gomile
    iskace jedan momak,pridje kavezu,zvekne lava po gubici,otme mu dete i vrati ga uplakanim roditeljima.
    Prisutni reporter koji je sve video,odusevljen prilazi momku koji bi da ode:Gospodine,svaka cast,ucinili
    ste herojsko delo!Ovo ne moze proci nezapazeno!Ja sam novinar, sutra ce te biti junak sa prve strane,
    samo mi recite ko ste i odakle,da li ste DS,PS ili SNS? Zbunjen,momak nekako uspe da promuca: Ma nije
    ovo nista prema Kosarama a,inace sam sin proteranih sa KIM-a i glasao sam za DSS(moze i Dveri,Radikali…)
    Sutra dan udarna vest:PRISTALICA DSS-a,ULTRANACIONALISTA I ALBANOFOB,NAPAO AZILANTA IZ AFRIKE
    I OTEO MU DORUCAK!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *