ПЕТАР АРБУТИНА / књижевник и критичар / Бедни остатак велике харизме

Разговарала Мила Милосављевић

Писци без дела и људи без уверења су постали дежурни тумачи свега и свачега. Шаблон по којем у свакој панел дискусији буде и неки писац неодољиво подсећа на дојучерашњи „национални кључ“ – има нас од свих да би наша „истина“ била свачија. Писци се ангажују око свега осим око тога да пишу боље… Њихов ангажман је бедни остатак харизме оних који су судбином свога дела и животима плаћали своја уверења

Стварање (пара)интелектуалних књижевних кланова није одраз концентрације моћи, него сажимања немоћи и неталента, најчешће. Отуда та потреба да се влада простором, да се ствара „вредносни“ систем кроз међусобна протежирања око књижевних награда, стипендија, форума… Књижевна критика постоји само као сфера моћи, поготову кад треба да „извиче“ неког писца, иако простор који медији уступају тумачењу књижевног дела износи пар шлајфни новинског текста недељно у свим медијима заједно. Значи, не постоји основна и видљива последица бављења критиком − тумачење и критичко сагледавање, као што не постоји последица бављења књижевношћу – утицај, радост читања, читаоци, добре књиге, пре и после свега. Зато је потребно вештачки створити простор, медијску присутност и интензитет реакције довољно јак да може прогласити све оне који другачије мисле, виде и читају незналицама, сељацима, националистима, фашистима, будалама.

Наведену оштру, нимало афирмативну и оптимистичну оцену савремене српске књижевне сцене, у разговору за „Печат” исказује Петар Арбутина, књижевник, песник, књижевни критичар, уредник.

У једнако суморном тону, наш саговорник „брани“ ову нашу епоху, па појашњава како заправо ниједно време није било погодно за уметнике и мислеће људе, као и да су сиромашни и верујући уметници својим трпљењем и горењем створили уметничко наслеђе које нас одваја од нижих бића и да то морамо да схватимо као цивилизацијску датост.

„Зашто је тако и зашто у читавој људској цивилизацији нискомислећа множина покушава да малобројне скрати за главу и на своју меру, то је питање за дуге, бескрајне расправе. Не могу економска криза и наказни културни модел да натерају људе да одустану од своје онтологије и потребе да пишу и читају. Одавно сам написао да српска књижевност постоји изван логике, која је иницирала ово питање, али је потпуно логична у времену у којем је једини простор где се дух може материјализовати кроз уметничку креацију. Поетички и идеолошки модели су потрошени, појављују се нови писци који немају баласт проблематичне биографије и потребу да буду у праву по сваку цену. Они желе да створе и поделе нешто што је емоција мишљења и стварања. Колико у томе успевају и колико је то квалитетно, то је друго питање. Али у сваком случају, делују аутентичније и паметније од дежурних душебрижника и тумача свега и свачега, који стварају само пречице до своје патологије мислећи да причају велике истине које ће померити свет. Ми имамо бољу књижевност него што то заслужују наша брига и ангажованост и културна клима уопште. О држави и њеним корифејима не бих на овом месту.“

Шта мислите о селективној афирмацији наших писаца у иностранству, на међународним сајмовима књига, где иначе свака од држава посебно брижљиво бира и представља репрезенте националне књижевности?

Питање је шта је то подобност. Коме је то неопходно уподобити се, коме пољубити скуте и папучу да би те осунчало светло неког рефлетора европског сајма књига? Мислим да њихов тамношњи „успех“ више одјекује овде него тамо, где писаца, издавача, критичког промишљања и вредновања има много више. Тамо се игра утакмица, али се голови дају овде. Политички и медијски спиновани голови. Наши писци су део једне мале и често контроверзне књижевности и културе у европским и светским оквирима. Они не могу да утичу на књижевне моде, померање граница, жанра, на нове теме… Из те перспективе треба тумачити и подобност. Она више није идеолошка у локалном политичком кључу, већ у геополитичком. Политичке и идеолошке истине из увоза (без царине и акцизе!) мало се преперу овде и пласирају као књижевна објективизација „универзалних вредности“. Срби више нису тема, али они нису ни писци својих тема, они су извршиоци у једној великој драми где покушавају да испишу бар неку епизоду у којој ће углавном о себи писати оно што други желе да чују. Шекспиролог Јакуб Крапињски је писао о интелектуалцима који су увек имали свој Елдорадо. За левичаре шездесетих година прошлог века то је био СССР где су одлазили „да виде оно што су чули“, како каже Крапињски. До данас се ништа није променило.

[restrictedarea]

Шта би, по вама, требало да ради то „неполитичко“ тело? Да промовише квалитет или да спроводи афирмацију националних вредности као последицу тога квалитета? Да препоручи другим језицима своју културу и књижевност, најбоље писце и дела? Не заборавите само да се и „неполитичка“ тела праве политичком вољом и утицајем. Ја не видим да постоје жеља и воља које би претходиле том утицају. Додуше, не морате да видите бациле да бисте добили грип!

У нисци црних бисера наше културе, ето, опет, као и годинама уназад и данас наилазимо на једну врсту, чини се, дезоријентације или помањкања смисла за приоритете. Народна библиотека нам је била затворена недопустиво дуго, целих пет година, Народни музеј је то и даље. С друге стране пак видимо да чак и онда кад нам због недостатка новца за хитне операције у свету умиру деца и кад нам национална култура грца пара има за тзв.,,Параду поноса“!?

Зашто мислите да је то помањкање смисла или осећања за приоритет? Ја мислим да је све поређано баш по приоритетима оних који мисле да за живот Срба, људска и свака друга нормална и демократска права нису потребне библиотеке и музеји, културне институције и енциклопедије. Ти исти постављају приоритете и инвестирају новац у своје пројекте. Ако држава не жели да нас као народ лоцира и помогне у врлини и вредности, онда ће нас прославити друштвеном патологијом и самопорицањем.

Ми не знамо ни тачне границе наше земље, суверенитет на читавој територији је питање политичке реторике, неразрешени односи са комшијама крију се иза сценских осмеха, банкрот иза егзистенцијалног страха. Да бисте имали здрав однос према наслеђу, морате да према прошлости имате однос који је давно дефинисао Наполеон Бонапарта: „Историја је скуп догађаја око којих смо се напокон договорили.“ Ми се још нисмо око многих важних ствари договорили. Део једне енциклопедије не могу да буду историјске, идеолошке и политичке маглине, мутне воде или шећерне водице. Мора све да буде аксиоматски јасно и тиме се, углавном, баве тимови интелектуалаца у једној институцији која се обично у културним државама зове лексикографски завод или институт. Ми немамо такву институцију. Енциклопедија једног народа је важна колико и устав, само што у уставу можете да пишете шта год хоћете (и да се при томе не придржавате тога) а у енциклопедији не. Зато ми озбиљност и утемељеност наше државе оцењујемо и вреднујемо према политичким изјавама, које више личе на клетве, и према сценском степену намрштености и забринутости политичара, који оваква питања изједначавају са националном издајом. Ето, нацију у државотворном смислу немамо, али нам се издаја још држи.

У обиљу наших ,,Скадрова на Бојани“ између осталог је и Речник српскохрватског језика и књижевности, који се у оквиру САНУ и даље ради, односно ради под поменутим именом − упркос чињеници да тај исти језик зарад којег је и започет не постоји безмало две деценије, колико нема ни државе у оквиру које је егзистирао. Као део актуелних проблема српске енциклопедистике, видимо и апсурд да се због недостатка средстава ових дана гаси капитални пројекат Српске енциклопедије у оквиру Матице српске. Какав је ваш коментар?

Сличан као и за Енциклопедију. Само што у овом случају Институт имамо, али све мање имамо језик као Нојеву барку у којој су сви кодови нашег постојања и духа. Термин „српскохрватски“ није у потпуности нетачан и непрецизан јер језик јесте и српски и хрватски. Још није потребан преводилац да би се Срби и Хрвати разумели у разговору. Срби пристају на ту сложеницу, а Хрвати је негирају. Чудим се како до сада није са хрватске стране стигао глас њихових језичких чистунаца, који тај бескрајни Академијин процес проглашава за српски империјализам и део чувеног Меморандума. Модерни Вавилон је срозавање речи у термин: језик термина и комуникације је највећа садашња тачка постојања језика. Случајна тактичка становишта одлучују у ком смислу неко користи исти термин или којим ће се именом нешто назвати. Свеједно, иза термина може да стоји појам, али не и дубоко онтолошко значење, веза са свим наслагама памћења и традиције. Да поједноставимо: да ли сте видели да је некоме битна језичка култура? Да ли сте можда приметили Речник српског језика или Правопис на столу неког од министара који позира за телевизију удубљен у екран свог пи-сија који можда није ни укључен? Данас су лектори кандидати за технолошке вишкове више него секретарице, ту су безначајни шефови и директори фирми и агенција које служе као азил за медиокритете и послушне кадрове. Да ли сте у медијима приметили пораст језичког стандарда и културе изражавања? Нисте, наравно. У књижевности је исто стање. Поезија као најузвишенији облик постојања језика потиснута је на маргину. Ако је тако, а тако је, онда нам Речник ни не треба и потпуно је небитно како нам се језик зове ако постоји само у имену и због имена. И када се будемо споразумевали рукама, успећемо да остваримо какву-такву комуникацију. Језик не служи за споразумевање, то је нижи облик његовог постојања, он служи да би нам објаснио себе у постојању и трајању.

Каква је позиција једног уредника књиге данас у Србији?Уредник, између осталог, има и мисију да ,,гради“ књижевни укус читалаца и да утиче на њега…

Уредник је увек професионалац, ако је прави уредник. Он у себи треба да обједини жеље, могућности, квалитет, књижевну и тржишну успешност. Власници издавачких кућа ће увек да теже заради а читаоци некоме ко повлађује њиховом укусу и жељама. Ту се вероватно до краја света неће ништа променити. Проблем је када се уредници приклањају једном од ових принципа или када се повлаче предалеко од њих. Добар уредник са професионалним искуством и интуицијом увек може да сагледа куда ће и како нека књига наћи пут до читаоца и какав је по квалитативној структури и интересовању актуелни тренутак. Питање је да ли на тај начин може да помогне писцу да изда дело које ће објединити књижевни квалитет и читаност и колико су и уредник и писац спремни на компромисе. И да ли је тржиште књиге пијаца сујета или вредност која се изражава и бројем продатих примерака, што да не? Бити уредник је најтежи и најлепши посао, потребно је само научити да се и туђе књиге воле на исти начин као своје. Проблем бестселера код нас је последица увоза таквих књига. Нико није објаснио овдашњим издавачима да иза „Да Винчијевог кода“, на пример, стоји неки уредник и неки апарат који је од те књиге створио бестселер. Ми се, као и у свему другом, бавимо последицама, а не узроцима. Нико не жели да уложи у овдашњи бестселер, лакше је када се готов купи негде на Западу. За то вам не треба вешт уредник, него добар трговац.

Са друге стране, књижевност су преплавиле „провокативне“ теме, таквим књигама није потребан уредник, већ медијски спин мајстор. Праве књиге су, изгледа, још само потребне читаоцима.

Куда иде српски роман?

Иако је књижевност изгубила елитистичко место у друштву, роман је још увек елитни жанр – „велика матура књижевности“. Али оно што карактерише успешност књиге није поетика, већ мера телента. Још увек има веома занимљивих идеја, али је реализација на веома ниском нивоу. Много нам је боља романескна продукција него што водимо рачуна о њој, али то се може правдати и недостатком периодике и критике. Када томе додамо политичкоидеолошка протежирања, онда добијамо прилично дискутабилан квалитет, али писци ничу тамо где их не сејеш. Нисам склон да проглашавам „смрт романа“, дијапазон романа се шири, не смањује се како многи мисле. Повратак традиционалном роману може се протумачити оним дијалогом између Марије Антоанете и њене модисткиње која јој је на питање: „Шта има ново?“ одговорила: „Ново је оно што је заборављено“. Ми се сећамо онога што смо заборавили и то није тако лоше…

Негде ме то све подсећа на разговор Иве Андрића и модерниста када су га убеђивали да се више не може тако писати јер воз из Загреба до Београда не путује више за исто време као пре педесет година, на шта је он одговорио: „Да, али жена још увек носи дете девет месеци.“ Негде између је прави пут, треба га само пронаћи ако писац доследно прати свој таленат и идеју, све остало је декорација која покушава да старе ствари назове новим именима. Таленат је ипак мера свега.

Како ће тај таленат мимо књижевних кланова? Шта је с писцима, зашто немамо више ангажованих писаца данас?

Имамо их, и те како. Само њихов „ангажман“ је другачији. Претпостављам да сте мислили на писце попут Солжењицина, Марија Варгаса Љосе, Пабла Неруде, Маркеса, Сартра… који су били на страни обесправљених, потлачених и сиромашних. Данашњи писци су схватили да је ангажман синоним за конформизам и јалову (само)интелектуалну допадљивост. Борећи се за нишче и истину, не постижу неопходну присутност, важнији су и присутнији као професионални сакупљачи мрва са Неронове трпезе. Зато су очигледну и свакидашњу друштвену неправду прогласили за ретроградни реализам а етику за сувишни и патетични сентимент. Писци без дела и људи без уверења су постали дежурни тумачи свега и свачега. Шаблон по којем у свакој панел дискусији буде и неки писац неодољиво подсећа на дојучерашњи „национални кључ“ – има нас од свих да би наша „истина“ била свачија.Писци се ангажују око свега осим око тога да пишу боље, свуда их има осим у књижевности, за све се залажу осим за уметност (част ретким изузецима). Њихов ангажман је бедни остатак харизме оних који су судбином свога дела и животима плаћали своја уверења.

Како као један од истакнутих српских интелектуалаца видите ситуацију у Украјини данас и уопште читав сукоб који се одвија на релацији Исток − Запад?

Прво, не знам шта је то интелектуалац данас. Да ли су то они свезнадари, аналитичари, прваци невладиних организација, који свима у свакој прилици продају конфекцијске флоскуле о геополитици и светској политици и који најлепше причају о ономе о чему немају појма? Бар су ослобођени сваке одговорности за изречено јер их нико нормалан и не слуша. Зашто би ме занимало како неко тумачи шта раде светски или домаћи моћници. Волео бих када би ми растумачили како да платим струју или одем на море. Намрштени, суверени у мишљењу, са скупим сатовима и оделима и јефтиним самопоуздањем вашарског илузионисте који покушава да вам скрене пажњу док извлачи зеца из гаћа. Јадан је свет у којем такви у медијима објашњавају људима оно што виде својим очима. Ја тамо видим рат у којем гину људи. То је лоше, то је почетак једног глобалног сукоба који је још шездесетих дефинисао Кенеди говорећи да „трећи светски рат неће бити глобални сукоб, већ низ мањих контролисаних сукоба“. Не могу да будем лицемер и да причам о „светском миру“ и руском гасу. Али могу да говорим о народу, руском, који више не жели да буде део америчког „краја историје“. Совјетски човек, који је осећао да га је историја прво смрвила па опљачкала, више не пристаје на идеологију жртве, постао је оно што је увек и био – Рус, са свешћу о својој величини и империјалној моћи. Анестезија увезена у Лењиновом гвозденом вагону није потрајала довољно дуго. Он не жели да учествује у сопственој пропасти, коју су у име „мира у свету“ смислили творци свих пљачкашких похода у последњих педесет и више година. Не желе НАТО у свом комшилуку, па ни Немци не гледају са благонаклоношћу на комшије Турке, који су препунили Немачку. И једнима и другима се може да имају такво мишљење и став. Говорили га или не јавно. Како је у малом, тако је и у великом. Савремене ратове не карактерише стратегија и херојство, већ хипокризија, увек се ратује преко туђих леђа. То смо ми одлично апсолвирали. Можда је Русима сада мало теже јер су изгубили вековне савезнике Црногорце, али ће се некако снаћи и без њих.

У току је обележавање јубилеја Великог рата, и све што уз то иде, укључујући поновни фокус, нове погледе на историју, видимо толико очију упртих у нас као кривце, вечите и дежурне.

Нико нам није крив што смо кроз читав двадесети век градили статус и културу губитника, понашајући се као победници у кафанским надмудривањима, забораваљајући да се ратни капитал (нажалост) увек, па и сада, плаћа животима неких људи (а ти „неки“ су наши ближњи) и да је то валута коју не морате да некоме наплатите са каматом, али не смете дозволити да вам неко наплати оно што вам је урадио, да вас купује вашом смрћу и пропашћу. Да ли је пуцањ Гаврила Принципа толико узбудио господску Европу да ју је гурнуо вековима уназад у варварство које су приказали и веома пластично и са великим успехом манифестовали над мачванским сељацима, женама и децом? Судећи према нашем садашњем односу према голготи народа у Великом рату, мислим да је крајње време да прихватимо да не да смо кривци за рат него да смо и те злочине сами извршили да згрозимо и дезавуишемо узвишени европски хуманизам, за који је и Бодлер рекао да је савршено скровиште за ђавола. Да имамо неко поштовање према прецима, онда би било боље да је почетак „прославе“ јубилеја Великог рата одржан, на пример, на војничком гробљу у Битољу где локално становништво напаса стоку и скрнави споменике а јединог чувара гробља је држава Србија престала да плаћа још пре неколико година. До сада је стање непромењено, као и са осталим српским војничким гробљима и споменицима у земљи или изван ње. Да ли би Сенекин цитат, који је председник Србије изговорио са говорнице САНУ, звучао тако узвишено и пророчки изнад девастираног и обешчашћеног гробља пашњака? Живот је изгубио узвишеност, смрт је изгубила поштовање. Сваког нашег претка смо бар по два пута убили.

Удварајући се бившим непријатељима, од њих нисмо створили садашње пријатеље. Победе у давним ратовима смо заборавили, али други нису своје поразе. Нама није било важно, али „просвећеној“ Европи, без граница и савести, и те како је важно да нас подсети да смо „терористи“ и да смо исти као несрећни Гаврило Принцип. Вероватно би се Немци љутили када бисмо их све упоредили са Хитлером. То није исто. И није, ја верујем у то. Али не верујем да ће гоничи бити милостивији ако ми будемо питомије звери. Не заборавите да је Димитрије Туцовић био најжешћи критичар „српског милитаризма и империјализма“, његова књига Србија и Албанија је кроз читав двадесети век била омиљено антисрпско штиво. Али је обукао униформу и отишао да брани своју земљу, када је видео да су његова „браћа“ из европских социјалдемократских интернационала у својим парламентима листом гласала за ратне зајмове. Идеологија очигледно има своје границе за све осим за Србе који, верујући слепо, постају слепци.

Будући да је сфера културе ваш ,,терен“ пре него политика, позвани сте да одговорите на питање како видите културу као фронт за очување идентитета и интегритета, даха и душе нације?

Ја културу не видим као фронт него као стање. Лични однос и обавезу према општем контексту и појединцу. Можда бисмо свега били свеснији када бисмо схватили да је култура и када некоме кажете „добар дан“ или када се према ближњим, колегама и људима из вашег окружења односите са поштовањем и коректношћу. Култура је највиши степен постојања једног народа али и све оно чему су вас училе бабе и деде и родитељи. Можда је ово последње пристојност али не постоји једно без другог. Као што не постоји љубав без племенитости. Као што и ми нећемо постојати без културе као ни она без нас. Када то будемо схватили и када апсолвирамо та „мала“ знања, биће нам јаснија и велика питања. Када су Черчилу преложили да укине Министарство културе у време Другог светског рата, он им је одговорио: „За шта се онда боримо? Ја сам потпуно сигуран да ћемо сутра имати фабрику микрочипова, али сам истовремено потпуно сигуран да нећемо имати себе. Или бар нећемо моћи да се на прави начин одредимо у времену и простору.“

О КЊИЖЕВНОЈ КРИТИЦИ

Књижевна критика скоро да и не постоји, не због тога што нема критичара, већ због тога што их нема у медијима. Неко је проценио да о књигама не треба писати и говорити јер није профитабилно или није читано/гледано. О потребама једног друштва и појединца не треба да говоримо. Ретки су часни критичари а добри текстови још ређи. Све се свело на јалове полемике и етикетирања без имало добре воље и интелектуалног промишљања. 

Бољшевичке квазиетичке олупине смењује мондијалистичко кревељење или, што је још чешћи случај, та два феномена друштвене онаније и егзибиционизма наступају заједно. Пре свега као псеудоинтелектуалне епифаније обојене идеолошком искључивошћу, проглашавањем поетичких особености идеолошким и партикуларним знањима и ксенофобијом, доказујући тако немоћ пред многим вредностима књижевне продукције које постоје, о јереси! мимо програмског главног тока.

[/restrictedarea]