Gledajući ga, dođe mi da mu poručim: Čoveče, priberi se, opusti se, mani se te samomučilačke namrštenosti! Da, ali kako da se opusti? Kad bi se olabavio, srozao bi se u svoju ništavnost, rastvorio bi se u osrednjosti. Ovako je, ipak, na nekom dobitku
U sred grada, u po bela dana, uza zid jedne od najlepših zapadnoevropskih katedrala, mokri muškarac. Srednjeg rasta, prosede glave, leđima okrenut ostatku čovečanstva, zapišava čuvenu romansku crkvu. Malo pogrbljen, veoma usredsređen − pri obavljanju te radnje ljudi su, ko zna zašto, raspoloženi filozofski, utonuli u duboke misli − ispunjava neodložni fiziološki nalog. Na drugom kraju trga, iza pijace, opština je postavila javni zahod. Tamo se, valjda, nešto plaća, ali ako je i besplatno, skopčano je sa nelagodnošću. Valja proći pored nadglednice, gde čovek ne zna da li da joj kaže dobar dan, ili da se, gluvo i kukavički, provuče pokraj nje. Ovako ili onako, mora se poniziti, otkriti se u malom jadu i bedi. Još je dobro što ne traže da ispuniš prijavu, sa obrazloženjem razloga posete.
Na ulici, uza zid, ili u parkovskom šiblju, prirodnije je i brže, a kad prostata počne isterivati svoje hirove, svako je mesto dobro. Zatečen u nevolji, čovek se pokori nasilniku, a moralna pitanja će rešavati naknadno. Uostalom, tekući trenutak nije loš: radni dan, prepodnevna pustoš, prolaznici retki, a i zaklon je pogodan. Sa spoljašnje strane hramova i većih zdanja neimari mestimično ostavljaju useke i zaobljena udubljenja, iza kojih su konstrukciona ojačanja, ne sluteći da bi se ulegnuća mogla koristiti za nedostojne rabote. Zloupotrebu su najpre zaveli psi lutalice, da bi u našem, bezbožničkom dobu, za njihovim primerom pošli beskućnici, noćne skitnice i pijanci. Domoupravitelji su, ovde-onde, te zaklone zaprečili metalnim polugama, čime su prestupi otežani, ali ne i sprečeni. Ovde, oko velike katedrale posvećene Našoj Gospi, to nije izvedeno: računalo se na preživele reflekse strahopoštovanja. Nevoljnik koji se danas olakšava ne pati od tzv. malograđanskih predrasuda. Mogućno je da, o istom trošku, iskazuje svoj stav prema društvenom poretku, na čijoj margini životari, dok je s Bogom, odavno, zaledio odnos. Više nego vernici o katedrali brine UNESKO, a najživlju pažnju joj posvećuju grupe turista okupljene na pločniku ispred portala, dok im vodiči skreću pažnju na teško uočljive pojedinosti nakićene fasade.
Stojim, opčinjen prizorom spontanog svetogrđa. Malo dalje je zastala i jedna starija, doterana gospođa. Zgledamo se, s nevericom.
„I tako, pred celim svetom“, šapuće gospođa. „Na glavnom trgu!“
„Uz crkvu“, naglašavam ja.
„Da, stvarno, nisam mislila. Uz crkvu.“
U tome i jeste stvar, što nije mislila. To tako počinje, nemišljenjem, a završava skrnavljenjem oltara i ubijanjem sveštenika. Ravnodušnost je uvod, intelektualna priprema, ostalo dolazi samo od sebe. Ulični besprizornik potvrđuje dokle se u dekristijanizaciji stiglo. On je, možda, manji bezbožnik od otmene dame koja ne razlikuje zid katedrale od profanih gradskih zidina.
Hajde, kažem sebi, nastavi kud si krenuo. Ovo su njihova posla. Oni će se na kraju nekako razumeti, a ti ćeš im, oboma, uvek biti tuđ i nerazumljiv. I pored tradicionalnog prijateljstva.
[restrictedarea]*
Sve češće mu izlaze slike u novinama. Strog, utegnut, kao da je kolac progutao. Daje intervjue, presuđuje, izjašnjava se, o svemu i svačemu. Gnevan, a nije jasno zbog čega; ljut, a ne zna se na koga. Uspon mu je nezadrživ. Nižu se funkcije i zaduženja. Predsednik, upravnik, direktor , savetnik, javni mislilac, čak i pisac. I kako mu raste ugled biva sve namršteniji. (Sudim po fotografijama; nisam imao čast da ga sretnem). To je ona napadna, mužjačka mrzovolja, zakleta nadljudskim silama. Uzdigao se, visoko, a tamo, na visini, nešto ga žulja. Koliko mu uspeh godi, toliko ga, u uspešnosti, nešto nagriza. Dogodila se pometnja.
Biće da je u osnovi te krutosti, namrštenosti i odbojne važnosti najobičnija glupost. Udružena sa slavoljubljem i taštinom, ona ga je iznurila, izazvala zabunu, rascep, strah od uloge koja ga prevazilazi. Batrga se, ne zna kako da se postavi. Izlaz je našao u namrštenosti. To je najlakše, a obuhvatno rešenje. Može se shvatiti kao izraz odgovornosti prema poverenim dužnostima, kao opsednutost važnim pitanjima, kao svest o pozvanosti da ta pitanja rešava, kao stradalništvo izabranih, kao znak posvećenosti.
Samo su glupost i taština u stanju da od živog stvora načine takvu karikaturu. U dubini duše svesna da je ugrabila ono što joj ne pripada, glupost se trudi da to sačuva i opravda. Otuda, na fotografijama, ona mučna napregnutost, bolna zabrinutost, očigledan napor gledanja i mišljenja. Jer je glupost teret, psihički, ali i fizički. Zagrizla je zalogaj koji nije u stanju da proguta i svari. Vlastoljublje se zadovoljava i veštačkom hranom, ali duša (ono malo što se negde sačuvalo) ne da se prevariti. Ona je izbirljiva, i zna šta zna.
Gledajući ga, dođe mi da mu poručim: Čoveče, priberi se, opusti se, mani se te samomučilačke namrštenosti!
Da, ali kako da se opusti? Kad bi se olabavio, srozao bi se u svoju ništavnost, rastvorio bi se u osrednjosti. Ovako je, ipak, na nekom dobitku. Za ostvarenje velikih težnji mora se nešto platiti.
Namrštenost je i cena, i kazna, i zaštitna maska. Ne onako neprozirna, kako mu se čini.
*
Mlada žena, oko tridesete, na stajalištu gradskog autobusa. Lice razjareno od očajničke mrzovolje. Lična nesreća se, kadikad, pokazuje sa nepristojnom razgolićenošću. Rešila je da je svugde, svima, u svakom trenutku, predočava. Kao da želi reći: Gledajte šta ste od mene načinili! Ovo je koliko moja toliko i vaša slika! Ovo je rendgenski snimak mojih odnosa sa bližnjima, sa životom. To je zbir negativnih iskustava i mučnih saznanja: umor, zasićenost i zgađenost…
A crte lica sasvim pravilne, i u pravilnosti ogrubele, što je mrzovolji podarilo posebnu prodornost. Lice uskislo u beznađu i surovosti. To nije urođena surovost, već nešto naknadno usvojeno, pod prinudom prihvaćeno. Svoju uvređenost pokazuje sa osvetničkom zluradošću. Ko li je, šta li je dovede u ovakvo stanje? Bivši muž, ljubavnici, lažljivi muški soj, šefovi na poslu? Uvređenost svakako nije od juče, to se dugo slagalo, dok nije prešlo u tvrdu nepoverljivost, u načelnu svadljivost. Niko je više neće nasamariti! Nek samo pokuša, uješće ga.
Obaram pogled, i gle: devojka ima vrlo lepe noge… Skladno izvajane, vitke, nalik onima sa reklamnih postera za hulahopke. Šteta što ne znaju da govore: u njih nije prodro otrov životnih razočaranja. Svesna njihove lepote, ona ih pokazuje najviše što je mogućno – nosi šorts.
Te noge, mislim, liče na neke od onih skupocenih predmeta koji, neoštećeni, isplivaju na mestu velikog brodoloma. One su netaknute preživele katastrofu, i sad snagom očigledne suprotnosti podvlače njeno beznadežno stanje.
Eto kako je gola telesnost, bez onog nečeg u pogledu, u osmehu i u glasu, nemoćna i uzaludna.
[/restrictedarea]