Na groblju braće moje

Piše Aleksandar Vulin

Na prostoru nekadašnjeg logora smrti Jadovno na komemoraciji za oko 40 000 Srba, Jevreja i Roma koje su ustaše na vrhuncu bezumlja ubili za svega 132 dana 1941. godine, počast je prvi put odao i jedan srpski ministar; Objavljujemo njegovu  besedu izrečenu ovom prilikom

Istina nas je okupila u ovolikom broju i ona je zato nepogrešiva, izabrala nas je jednog po jednog kao svesne poštovaoce istine, kao poštovaoce patnje ovih ljudi, kao borce da se ova patnja nikada ne ponovi. Na groblju braće moje, na groblju braće sveljudske zapravo bi trebalo ćutati.

KO NE PAMTI, IZNOVA PROŽIVI Tišina koju smo iskusili dok smo stojali nad ovom jamom bezdanicom, bez obzira koliko nas je pred  jamom bilo, govorila je da preplašeni od  zla, da zgađeni od zla možemo samo da ćutimo u nemoj pošti na groblju braće moje. Ali zlo, kada je neokajano i kada je nekažnjeno, uvek se iznova pojavi, uvek je tu, nekad neprepoznatljivo samo na prvi pogled, ali zato je tu da ga prepoznamo kada već bude kasno i kada ponovo čini svoju strašnu zadaću na ovom svetu da ljudski život nema baš nikakvog smisla i da zlo nekako prevlada. Da ne bi iz ove jame i drugih jama bezdanica izašlo to i takvo zlo, da neprepoznato i nekažnjeno ne bi ponovilo sve ono što je radilo nebrojeno puta, zato danas govorimo. Zato govorimo glasno na groblju braće moje, na groblju braće sveljudske, da iz ove jame ovo zlo ne izađe.

Ko zaboravi, uvek se ponovi, ko ne pamti, iznova proživi. Zato smo danas tu da govorimo i nije opravdanje što u čitavoj Evropi od istoka ka zapadu i od zapada ka istoku gledamo bujanje fašističkih ideja. Nije opravdanje da zaćutimo i sklonimo glavu, jer to zlo se promenilo nije, čak i ako ponekad promeni ime, a nekad se ne potrudi ni ime da promeni. Nije opravdanje da zaćutimo bez obzira u kojim i kakvim zemljama to zlo ponovo diže glavu. Hrvatska je član Evropske unije, Srbija želi da postane član Evropske unije. Hrvatska je u Evropsku uniju ušla na temelju antifašističke borbe svih svojih građana, ne na temelju NDH, i Srbija želi da uđe u Evropsku uniju na temelju antifašističke borbe svih svojih građana. U takvoj Evropi nema mesta za osporavanje jama bezdanica, u takvoj Evropi nema mesta za cinično prebrojavanje kostiju, u takvoj Evropi nema mesta za pretnju ponavljanjem jama bezdanica i ljudi bez duše. U takvu Evropu je Hrvatska ušla, u takvu Evropu Srbija hoće da uđe i samo takva, antifašistička, zaslužuje da se zove Evropom, pa drugo ime Evrope jeste antifašizam. Drugo ime Evrope jeste otpor zlu, drugo ime Evrope jeste da se ne zaboravi i da se ne ponovi.

STRATIŠTE ČOVEČNOSTI Na groblju braće moje, na groblju braće sveljudske, ne dam da u istoj rečenici bude ime hrvatsko ime ustaško, jer to nije istina. Hrvat je čovek ni bolji ni lošiji od Srbina, Jevrejina, Roma, a ustaša je zver i nema ništa sa ljudima. Onaj ko je napunio ovu jamu bezdanicu i onaj ko osporava ovu jamu bezdanicu i onaj ko prebrojava kosti ove jame bezdanice nema ništa sa ljudima i nema ništa sa ljudskošću i neka se skloni od groblja braće moje, jer to je groblje svih ljudi , a on sa ljudima nema baš ništa. Nije na meni, nije na meni laiku da pričam, mislim ili sudim o jednoj crkvi, jeste samo jedno, da kažem da ni zbog jednog Boga i ni zbog jedne ideje i ni zbog jednog naroda nikad niko ubijen nije, a  jeste zbog laži o Bogu, a jeste zbog laži o ideji, a jeste zbog laži o ljudima i to je istina koju nosimo svi sa sobom.

Srbija poštuje Hrvatsku, Srbija poštuje svog suseda, čak i kada ne mislimo isto o istim delovima istorije, ali o Jadovnu, Jasenovcu, Jastrebarskom, ali i o Gradiški, i Srbija i Hrvatska i svaka druga zemlja na kugli zemaljskoj i svaki drugi narod na kugli zemaljskoj misli jedno i isto, jer nije moguće drugačije misliti o stratištu ljudi, o stratištu čovečnosti, o stratištu humanosti.

NEKA ZAMISLE DECU JADOVNA Neka bi prošlost ostala za nama i neka bi generacije koje dolaze bile bolje, pametnije, pravednije od nas, neka ne bi dozvolile da se ovo zlo ponovi. Neka ne bi dozvolile da iko ikad ičiju oseti mržnju i bes, oseti zlo i nepravdu, a oni koji veruju da u imenu ustaškom mogu da nađu išta od ljudskosti, išta od čoveka, neka danas, na ovaj prelepi nedeljni dan, pogledaju na svoje dete, neka ga pogledaju kako se igra sa majkom i neka zamisle decu Jadovna, koja su kao jagnjad Božija, kao agnus dei majke svoje pratili do jame, do stratišta, da kao jagnjad božija budu posečena. I neka onaj ko hoće da ospori ovu jamu i ovaj zločin, ovo groblje braće moje, neka danas u ovom prelepom nedeljnom danu, dok sedi sa majkom svojom i ocem svojim, dok ih miluje po sedoj kosi, neka zamisli nečije druge očeve i druge majke, ili svoje očeve i majke, kako prilaze ovom zlu i čekaju da ih maljem zauvek od ovog sveta odvoje. I neka onaj ko osporava groblje braće moje i misli da u ustaštvu može da nađe ijedno slovo čovečnosti, neka zamisli sebe vezanih ruku na ivici jame Šaranove kako pada na brdo leševa, pa neka onda prebroji kosti groblja braće moje i neka onda se usudi da kaže da ovo zlo može da ima išta ljudsko u sebi. E, da je pravde i da je istine, danas bi na groblju braće moje, braće sveljudske, ćutali u nemoj molitvi, glavu spustili. E, da je pravde, da se ne ponovi, slava vam, braćo moja.

�e������d��s�u i za diskurs širokog i veoma uticajnog kruga u kulturi Srbije merodavnu procenu aktuelnih događaja, u razgovoru za „Politiku“ izriče profesorka Milena Dragićević Šešić. Ona strahuje, kaže, da su „najnovije promene u ustanovama kulture, uprkos tome što na tim listama ima ljudi koji treba da dobiju šansu“, zapravo u znaku „skandaloznih rešenja“ i da sve „ukazuje na jedan komesarski pristup kulturi“. Sa njom se, u drugim dnevnim novinama, bezrezervno slaže jedan od onih kojima je netom i „pukla pogibija“ – Janko Baljak, po oštrom jeziku i neponovljivo ciničnom osmehu-grimasi poznati reditelj, odskoro i smenjeni umetnički direktor popularnog „Kratkog metra“. U otvorenom pismu javnosti Baljak poručuje: „Želim da kulturna i filmska javnost u Srbiji, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije kao pokrovitelj festivala, kao i verna publika „Kratkog metra“ znaju da je ova odluka gradskih vlasti političke prirode. Ubeđen sam da su partijski kriterijumi moralno-političke podobnosti neprihvatljivi za kulturu jedne zemlje a sasvim sigurno pogubni za jedan filmski festival. Smene izvedene na ovakav komesarski način upozorenje su budućim umetničkim rukovodiocima da ne talasaju previše u javnosti kako bi izbegli sudbinu smenjenog.“

 

Šta ovde nedostaje i zašto je sve pomalo nalik na onaj posebni scenski žanr – vodvilj, u kojem važnu ulogu igraju tzv. kupleti kao pesmice socijalne i političke sadržine (čije se strofe pevaju sa refrenom) a pripadaju komičnoj operi? Šta navedene primedbe kojima se komesarsko, dakle prevashodno ideološko i političko odlučivanje o kulturi uočava kao najpogubniji momenat, koji ne samo da davi kadrove već razara i samo biće kulture (po definiciji biće slobode govora i mišljenja) ipak čini tek pseudoraspravom, odnosno srpski rečeno nazoviraspravom? Odgovor se ponekad može potražiti u poglavljima biografija onih koji su navodno tek sada otkrili „čari političkog diktata“ u društvenom životu i „otvaranju različitih perspektiva“. Uputnije je, međutim, potražiti odgovor u praksi našeg kulturnog života, u višegodišnjem iskustvu u kojem nije bilo dana a da nije bilo retka, to jest diktata svega ovoga što se sada sa užasom osporava. Da li su to možda, u vremenu i diskursu koji je bio momentalno uspostavljen demokratskom revolucijom 2000, komesari u kulturi, nametanjem političke volje snažnog ideološkog diktata   bili i postali suvišni i odsutni? Neka se baci kamenom onaj ko… boluje od senilnosti.A neka, usput, razmisli i o poruci u rečima Laleta Pavlovića:„ SNS je na izborima dobio preko pedeset posto, a ministar Tasovac smenio je bukvalno sve kadrove SNS-a u svom ministarstvu i u republičkim institucijama. Znači, vratili smo se na 2000. godinu. Pitam ministra zašto u institucije dolaze militantni kadrovi LDP-a i desno krilo DS-a, pod plaštom priče da nije važno ko je iz koje stranke? Pa ne možete da se igrate sa parlamentarnim sistemom. Koliko sam ja informisan, oni su izbore izgubili.”

OMILJENI KUPLET I NEKE STREPNJE Glasovi koji su u slivenoj harmoniji – meko i milozvučno − što po medijima, što po kuloarima,  ćućorili  kada je lane bio smenjen ministar kulture (SNS kadar Bratislav Petković) a potom  složnim mukom ispratili temeljnu reviziju (čitaj proterivanje i otpuštanje) kadrova u republičkom Ministarstvu kulture, „rekonstruisanom“ činovničkom voljom ministra Ivana Tasovca, sada kao da oboleše od javne logoreje. Refren koji oni ponavljaju je „političko nasilje nad kulturom“.

Kada Baljak tvrdi da su ove „smene direktno ohrabrenje autocenzuri svih onih koji se bave javnim poslom u kulturi i da su lakmus papir za slobodu govora i izražavanja u jednom društvu“, kada profesorka Šešić upozorava da „odlučujuću ulogu imaju ljudi iz senke, oni koji su unutar partijskih struktura prepoznati kao kadrovi“ − imamo li razloga da se zabrinemo? Najpošteniji odgovor je odrečan. Najtačniji je onaj koji precizira − ne više nego što smo brinuli i do sada. Na ovo smo „oguglali“, sa ovim smo se u „demokratskoj” Srbiji odavno srodili. „Presek“ se nije dogodio, mada je promenom jedne političke paradigme bio nedavno nagovešten. Uprkos obećanjima, novi ljudi i u Ministarstvu i u institucijama kulture nisu to učinili. Nasleđe tzv „žutih” prethodnika – a njihov reprezentativni deo upravo sada srdito diže glas – bilo je tako snažno „implementirano“ u srpsku kulturu da je, kao milozvučni pev sirene, u mnogim slučajevima, opčinio i umrtvio polet onih koji se i sada diče da su izabrani narodnom voljom − upravo zato da menjaju! Verovatno je upravo ta volja odlučila o tome da se i danas sa pobožnom skrušenošću i ćutke susrećemo sa nalozima da kao nacija menjamo svest, uz velikodušni imperativ − napomenu da ćemo to lakše i brže učiniti ako se suočimo (zna se na koji način i sa kojim pretpostavkama) sa svojom prošlošću. Što se kulture  tiče, ona je to već ovih dana i dokazala: prstom se nije, na primer, mrdnulo da se u prestonom Beogradu obeleži zavetni Vidovdan, ili da se – u stvaralačkom i umetničkom domenu − dostojno obeleži za naciju sudbinski prelomna 1914. Na jedvite jade, tek sada, posle nezamislivih rampi i peripetija, u Srbiji se konačno snima film posvećen Gavrilu Principu. Zli jezici tvrde da je i ovo delo prošlo zato što je omaž jednom heroju i srpskom prijatelju koji ne nosi srpsko prezime.

Zaključimo i da je sve ovde rečeno razmatranje na podsticaj jedne javne i licemerne i neumesne ljutnje, no i da je  rečeno sa nepokolebanim uverenjem da kulture bez slobode jedva da može biti, da komesari i politički diktati u ozbiljnom svetu, u emancipovanoj državi, zrelom društvu i snažnoj kulturi ne samo da ne bi smeli već i ne bi mogli da prežive. Neophodno je, međutim, o ovim pitanjima govoriti pažljivo, sa odgovarajućom zerom skrupula, intelektualnog i uopšte ljudskog poštenja.

[/restrictedarea]