Кутузов и Срби

Пише Небојша Богуновић

Када је стао на чело Дунавске армије, славни руски војсковођа настојао је не само да саветима утиче на устаничке старешине него и да материјално помогне устанике и народ. Наредио је, на пример, да се пошаље Србима 200.000 метака и предузео је мере да их спаси од глади

Име и дело славног руског војсковође Михаила Иларионовича Кутузова (1745–1813) вишеструко су везани за српску историју и догађаје из Првог српског устанка. Он је учествовао у руско-турском рату  (1806–1812) који се одвијао на широком фронту од Кавказа до Балкана. У последњој фази тог ратног сукоба руска армија под његовом  командом извојевала је стратешку победу над турском војском у близини Рушчука у Бугарској и избила на Дунав. Вожд Карађорђе и српски устаници су са одушевљењем дочекали и поздравили Кутузовљеву победу и долазак руске војске на обале највеће европске реке. Њихова радост је била сасвим разумљива јер су на овај начин, први пут у историји, Срби и Руси постали суседи, а њихове земље се територијално повезале. (Треба напоменути да је на основу уговора из Ерфурта (1808) потписаног од Наполеона и руског цара Александра I, Русија своје границе могла да прошири до леве обале Дунава).

Треба, такође, рећи да се у првој фази овог рата Кутузов налазио у штабу Дунавске армије у Јашију (Молдавија) на дужности саветника команданта ове јединице, фелдмаршала Прозоровског. На тој дужности се први пут упознао са проблемима у којима се налазио српски народ, као и са његовом одлучношћу да извојује ослобођење од Турака. Срећна је околност што је у Јашију славни војсковођа дошао у контакт са Иваном Југовићем, секретаром Правитељствујушчег совјета и једним од најинтелигентнијих и најобразованијих људи у тадашњој Србији. Југовић, кога је Карађорђе послао у Молдавију да руском војном врху објасни тренутну ситуацију у Србији, детаљно је информисао Кутузова о намерама устаничких вођа да после победе над Турцима формирају независну и суверену државу. Захваљујући образованом Југовићу, који је уз то одлично говорио руски, Кутузов је стекао објективну слику о српском националном питању, у то време још нерешеном.

 

КЛЕВЕТЕ О КАРАЂОРЂУ Руски војсковођа је преко свог тадашњег команданта, кнеза Прозоровског, сазнао о деловању и интригама аустријске обавештајне службе у Србији. Баш у то време, командант Дунавске армије је на своје велико изненађење примио писмо од Правитељствујушчег совјета и његовог председника Младена Миловановића, где се на најгрубљи начин клевеће вожд Карађорђе. У писму се, између осталог, каже:

„Карађорђе је брзо после нашег устанка против Турака својом свирепошћу и крвожедношћу задао страх и ужас, и мало по мало почео себи присвајати суд и принудио нас да га признамо врховним вождом. Он је народу нанео много зла, па је заслужио да буде збачен с достојанства врховног вожда“, каже се у овом писму.

Кнез Прозоровски, који је имао поверење у Карађорђа и ценио његове војничке и политичке способности, овако је 25. маја 1808. одговорио Младену Миловановићу и незадовољним члановима Правитељствујушчег совјета: „Врховни вожд кога је народ изабрао очувао је својим јунаштвом и својом мудрошћу народ и земљу од пропасти; он је тиме стекао право на поштовање, уважавање и захвалност својих земљака. Свака промена власти, нарочито бацање у немилост једног тако славног човека била би врло штетна по интересе целе земље.“

[restrictedarea]

Истог дана, командант руске Дунавске војске је упутио писмо и Карађорђу, где му је указао на опасност од међусобних интрига и неслоге српских старешина: „Сазнао сам да има злонамерних људи који, уместо да раде на одржавању благостања Србије, теже да је упропасте клеветањем старешина и ширењем празних нада“, писао му је Прозоровски. „Морам рећи да сте ви, као врховни старешина народа, дужни да спречите такве насртаје који земљу доводе у опасност. Ако то зло потраје, српски народ ће изгубити руску царску заштиту и Србија ће неминовно пропасти.“

Вероватно је ова преписка између Прозоровског и Правитељствујушчег совјета навела Кутузова да после преузимања команде над Дунавском армијом, у једном од првих писама упућених српским устаничким вођама, саветује да се измире и уједно тражи од Карађорђа да измени свој став у вези војвода Миленка Стојковића и Петра Добрњца, истичући да су они доказали оданост према својој отаџбини и љубав према Русији а да су били жртве разних сплетки.

У вези са интервенцијом новог команданта Дунавске армије код Карађорђа, поводом случаја Добрњац–Стојковић, треба рећи да је у првој устаничкој влади, формираној 1811. године, војвода Миленко Стојковић заузимао положај министра спољних послова а војвода Петар Добрњац положај министра правде.

 

ПОМАГАЊЕ УСТАНИКА Криза прве српске владе избила је, нажалост, већ на почетку њеног рада. Због неслагања са Карађорђем, као и аустријских интрига, оставке су поднели Стојковић и Добрњац. Под неутемељеним и лажним оптужбама да су учинили низ незаконитих радњи, они су морали да емигрирају, најпре у Молдавију а касније у Русију. Колико је дубок јаз био између вожда и ове двојице устаничких првака, најбоље говори податак да чак ни на интервенцију славног  Кутузова вожд Карађорђе није дозволио да се Стојковић врати у земљу.

Тешкоће прве владе и несугласице међу устаничким старешинама нису биле само персоналне природе, него су проистицале и из различитих поимања и виђења задатака и циљева унутрашње и спољне политике. Историчар и академик Владимир Стојанчевић сматра да су се „око двеју концепција о уређењу Србије сукобљавале још одраније две политичке струје и две групације устаничких старешина“. На једној страни су били Карађорђе, Младен Миловановић и Сима Марковић (министар финансија) а на другој Јаков Ненадовић (министар унутрашњих послова) Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Милан Обреновић (полубрат кнеза Милоша). Прва група је у односу на унутрашњополитичко уређење ослобођене Србије била за централизацију управе и врховну Карађорђеву власт; друга за ограничење вождове власти и за децентрализацију управе. Карађорђева група је била за сарадњу са Русијом, али не и за руску доминацију у спољној политици, док су његови противници били за потпун ослонац на Русију.

Кутузов, када је стао на чело Дунавске армије, настојао је не само да саветима утиче на устаничке старешине него и да материјално помогне устанике и народ. Наредио је, на пример, да се пошаље Србима 200.000 метака и предузео је мере да их спаси од глади. Пошто је аустријска влада била забранила извоз намирница, он је тајно закључио погодбу с једним трговцем из Темишвара да снабдева српску војску. Затим је наредио да се тамо пошаље још шест топова, неколико тобџија, велика количина барута и олова, као и 4.000 златних дуката. Исто тако, тражио је од руске владе нов кредит од 10.000 дуката за исти циљ.

Поред материјалне и војне помоћи које је упућивао устаницима и народу, Кутузов је заслужан и за израду и потписивање једног од најзначајнијих међународних докумената у XIX веку – Букурешког уговора. Готово сви српски историчари се слажу да је овај уговор био правни основ за издавање три хатишерифа (1829, 1830 и 1833) захваљујући којима је Србија добила висок степен аутономије и повратак територија одузетих после пропасти Првог српског устанка (1813). Захваљујући овим највишим турским правним актима, кнез Милош Обреновић стекао је и наследно право. Исто тако, Букурешки уговор уграђен је у Акерманску конвенцију и Једренски мир, који су отворили пут Србији за стицање потпуне независности, остварене на Берлинском конгресу 1878. године. Колико се у Русији и у Турској поштовао Букурешки уговор, као и сва документа произашла из њега, показује случај везан за руско-турски рат 1828. и 1829. године. У државном манифесту који је руски цар Николај I издао поводом објаве рата пише да је овај ратни сукоб изазван, између осталог, и због турског непоштовања Букурешког уговора, док у  мировном уговору којим је завршен овај ратни конфликт стоји да се руске трупе неће повући са заузетих територија све док Турска не испоштује руско-турски уговор који се односи на Србију.

 

ЧАСТ СРПСКОМ РАТНИКУ Значај Букурешког уговора, на чијим се страницама налази потпис Михаила Иларионовича Кутузова, најбоље су оценила наша два велика историчара – Владимир Ћоровић и Михаило Гавриловић. Ћоровић каже: „Букурешки уговор је представљао правну базу за посредовање Русије у корист Срба. Помоћ Русије била је њена морална обавеза према борцима из Првог српског устанка, а и њена политичка потреба. Јер у обновљеној Србији она је добијала ново, и врло важно упориште за своју балканску политику.“ Михаило Гавриловић истиче: „И ако Србија Букурешким уговором није стављена под директну руску заштиту, у духу је самог уговора да Порта мора дати рачуна Русији да је верно испунила обавезе које је на себе примила уговором. Директан руски утицај прекорачио је први пут дунавску границу. То су позитивне стране Букурешког уговора које уосталом и чине сав значај његов за Србију.“

Однос према Србији и поштовање српског народа које је Кутузов испољио приликом састављања и потписивања Букурешког уговора показали су се и у једном мање важном догађају. Он је наиме, почетком 1812. године, у писму упућеном Карађорђу изразио жељу да има у личној пратњи и обезбеђењу сто добрих српских ратника – коњаника, које би сам издржавао. Вожд се обрадовао овом захтеву уверен да Кутузов тиме указује част српском војнику, са одушевљењем је прихватио предлог и о томе га обавестио 21. марта 1812. Нажалост, то није остварено због честих неспоразума међу српским старешинама, као и због српске катастрофе настале 1813. године гушењем Првог српског устанка.

[/restrictedarea]