Kultura: kadrovski vodvilj na fonu drame

Piše Ljiljana Bogdanović

Najnovije smene čelnika u institucijama kulture u žižu javnog interesovanja dovode ne samo kadrovanje već i druge za kulturu važne teme, između ostalog i „političko nasilje nad kulturom“, o čemu se sada pak raspravlja na način koji čini umesnim pitanje: nije li hipokrizija upravo u ovoj sferi dostigla svoj društveni i formalni vrhunac?

Kadrovi su uvek bili žižno mesto kulture i kulturne politike, potencijal za njen uspon ili sunovrat. Zato su, kada se ovih dana dogodila velika seča knezova u gradskim i republičkim zamkovima kulture, neke od ovdašnjih stereotipnih kulturnjačkih pseudorasprava dobile očekivano snažan zamajac. Podsticaj oštro kritičkim prepucavanjima, ne samo preko novina, bio je, rekosmo, silovit: u gotovo brutalnoj akciji (sa više strana imenovanoj − komesarskom) smenjeni su direktori i upravni odbori tri velika nacionalna muzeja, rukovodećih funkcija su razrešeni i direktori drugih institucija i uglednih festivala, a iz članstava brojnih saveta i upravnih odbora, posebno ovih upravnih tela u beogradskim pozorišnim kućama, prevremeno su ispisani čak i mnogi „koji su dobro radili i postigli zavidne rezultate“.

PARTIJSKI IMENITELJI „Žrtve“ se broje desetinama, a u razrešenjima kojima je kumovala, tačnije potpisala ih republička vlada (upravni odbori i v. d. direktori Muzeja savremene umetnosti, Etnografskog i Istorijskog muzeja Srbije, ranije i promene u UO Narodnog pozorišta) prepoznata je, sa dobrim razlozima, volja ministra kulture Ivana Tasovca, vladinog moćnika, čiji snažni smisao za kadrovsku kombinatoriku postaje sve zanimljivija datost u srpskoj kulturi. Drugi udar na fotelje, sinekure i poželjna mesta išao je preko odbornika Skupštine Beograda, koji su se dali u temeljno personalno restrukturiranje u ustanovama i institucijama kulture, čiji je osnivač grad (beogradska pozorišta, ali i Istorijski arhiv, Festival kratkog metra i druge važne adrese) i zbog toga bili počašćeni zanimljivom, u dnevnim novinama objavljenom opaskom: „Zajednički imenitelj svih smenjenih je da su na tim mestima bili na predlog DS iako uglavnom nisu njeni članovi, dok su oni koji su bili predlog drugih stranaka ostali u upravnim telima.“ Upravo ova tvrdnja, čak i u slučaju da je tendenciozna i apsolutno netačna, zaslužuje pažnju kao metodološki ključ za razumevanje uskipelih sučeljavanja koja obeležavaju kulturnu i medijsku scenu. Ukratko, prema ovom rezonu,  sve aktuelne čistke u kulturi mogu se objasniti kao pokazna vežba političkih volja dva koaliciona partnera – socijalista i naprednjaka (koji se inače ne vole i ne dele ista uverenja, kako u politici tako i u kulturi).

Rasprave koje su usledile a u kojima su jedni drugima sve po spisku doviknuli ovih dana domaću kulturnu scenu čine življom, no pokazuju da ipak nije sve tako jednostavno, te da se akteri ne mogu tek tako podeliti, a vrednosne „klasifikacije“ sasvim pojednostaviti. Razmena vatre koja je na tragu učinjenih „egzekucija“ najžešće tekla preko dnevnih novina upravo to je razjasnila. Najpre je nad-ministar – savetnik predsednika Republike za kulturu Radoslav Lale Pavlović (koji se u ovom sučeljavanju određuje kao zastupnik jedne političke i ideološke opcije – nacionalne, patriotske, narodne) masakrirao ministra kulturnog pedantnim nabrajanjem njegovih zloupotreba, ne-umeća i, kako reče, nedoraslosti tako važnoj funkciji. Ministar nije još uvek odgovorio, ali jaka reprezentacija kulturnjačkih advokata ovim je povodom bez pardona, sa neuvijenim aluzijama – valjda kao svoj prilog kulturi dijaloga u životu srpske javne scene − definisala rodno mesto, kako rekoše, primitivizma i seljakluka u našoj kulturi -nekulturi. Shodno rečenoj podeli uloga, oni su branili civilizacijski emancipovanije boje, što je u ovom rasporedu konkretno značilo boje socijalista, zapravo socijaldemokrata, a najpreciznije rečeno – demokrata.

[restrictedarea]

ARGUMENTI I VAJNI – ARGUMENTI Nije, međutim, u ovoj raspravi značajno ni to što je javno rečeno da je srpski ministar kulture praktično cirkuzant, da su neki uticajni stratezi nacionalne kulturne politike zapravo „seljaci“, beskorenovići i primitivci, kao i da je na delu neuvijeni partijski teror, jer se, kažu, stranački kadruje, „sa čistim uživanjem“, odnosno bahatošću. Značajnije i za razumevanje stvarne situacije u srpskoj kulturi je zagledanje u argumente kojima se osporava tekuća velika kadrovska smena. Najpre o tim argumentima, a o fascinantnoj hipokriziji koja je pak njihov zajednički imenitelj – koju reč kasnije.

„U Beogradu, gde je najviše ustanova kulture i najviše zaposlenog kreativnog kadra, primetan je jak partijski uticaj kroz gradski Sekretarijat za kulturu. Ali, mislim da odlučujuću ulogu imaju ljudi iz senke, oni koji su unutar partijskih struktura prepoznati kao kadrovi. Vraćamo se na ono što je nekada bila Kadrovska komisija Saveza komunist, i imamo nekoliko partija koje kadriraju sa najvećim uživanjem… U kulturi je to najpogubnije, jer se tu ideološki uticaj pokazuje ne samo na menadžerskom nivou već i na programsko-sadržajno-ideološkom, pa i na mogućnostima otvaranja različitih perspektiva.“

Navedenu reprezentativnu i za diskurs širokog i veoma uticajnog kruga u kulturi Srbije merodavnu procenu aktuelnih događaja, u razgovoru za „Politiku“ izriče profesorka Milena Dragićević Šešić. Ona strahuje, kaže, da su „najnovije promene u ustanovama kulture, uprkos tome što na tim listama ima ljudi koji treba da dobiju šansu“, zapravo u znaku „skandaloznih rešenja“ i da sve „ukazuje na jedan komesarski pristup kulturi“. Sa njom se, u drugim dnevnim novinama, bezrezervno slaže jedan od onih kojima je netom i „pukla pogibija“ – Janko Baljak, po oštrom jeziku i neponovljivo ciničnom osmehu-grimasi poznati reditelj, odskoro i smenjeni umetnički direktor popularnog „Kratkog metra“. U otvorenom pismu javnosti Baljak poručuje: „Želim da kulturna i filmska javnost u Srbiji, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije kao pokrovitelj festivala, kao i verna publika „Kratkog metra“ znaju da je ova odluka gradskih vlasti političke prirode. Ubeđen sam da su partijski kriterijumi moralno-političke podobnosti neprihvatljivi za kulturu jedne zemlje a sasvim sigurno pogubni za jedan filmski festival. Smene izvedene na ovakav komesarski način upozorenje su budućim umetničkim rukovodiocima da ne talasaju previše u javnosti kako bi izbegli sudbinu smenjenog.“

Šta ovde nedostaje i zašto je sve pomalo nalik na onaj posebni scenski žanr – vodvilj, u kojem važnu ulogu igraju tzv. kupleti kao pesmice socijalne i političke sadržine (čije se strofe pevaju sa refrenom) a pripadaju komičnoj operi? Šta navedene primedbe kojima se komesarsko, dakle prevashodno ideološko i političko odlučivanje o kulturi uočava kao najpogubniji momenat, koji ne samo da davi kadrove već razara i samo biće kulture (po definiciji biće slobode govora i mišljenja) ipak čini tek pseudoraspravom, odnosno srpski rečeno nazoviraspravom? Odgovor se ponekad može potražiti u poglavljima biografija onih koji su navodno tek sada otkrili „čari političkog diktata“ u društvenom životu i „otvaranju različitih perspektiva“. Uputnije je, međutim, potražiti odgovor u praksi našeg kulturnog života, u višegodišnjem iskustvu u kojem nije bilo dana a da nije bilo retka, to jest diktata svega ovoga što se sada sa užasom osporava. Da li su to možda, u vremenu i diskursu koji je bio momentalno uspostavljen demokratskom revolucijom 2000, komesari u kulturi, nametanjem političke volje snažnog ideološkog diktata   bili i postali suvišni i odsutni? Neka se baci kamenom onaj ko… boluje od senilnosti.A neka, usput, razmisli i o poruci u rečima Laleta Pavlovića:„ SNS je na izborima dobio preko pedeset posto, a ministar Tasovac smenio je bukvalno sve kadrove SNS-a u svom ministarstvu i u republičkim institucijama. Znači, vratili smo se na 2000. godinu. Pitam ministra zašto u institucije dolaze militantni kadrovi LDP-a i desno krilo DS-a, pod plaštom priče da nije važno ko je iz koje stranke? Pa ne možete da se igrate sa parlamentarnim sistemom. Koliko sam ja informisan, oni su izbore izgubili.”

OMILJENI KUPLET I NEKE STREPNJE Glasovi koji su u slivenoj harmoniji – meko i milozvučno − što po medijima, što po kuloarima,  ćućorili  kada je lane bio smenjen ministar kulture (SNS kadar Bratislav Petković) a potom  složnim mukom ispratili temeljnu reviziju (čitaj proterivanje i otpuštanje) kadrova u republičkom Ministarstvu kulture, „rekonstruisanom“ činovničkom voljom ministra Ivana Tasovca, sada kao da oboleše od javne logoreje. Refren koji oni ponavljaju je „političko nasilje nad kulturom“.

Kada Baljak tvrdi da su ove „smene direktno ohrabrenje autocenzuri svih onih koji se bave javnim poslom u kulturi i da su lakmus papir za slobodu govora i izražavanja u jednom društvu“, kada profesorka Šešić upozorava da „odlučujuću ulogu imaju ljudi iz senke, oni koji su unutar partijskih struktura prepoznati kao kadrovi“ − imamo li razloga da se zabrinemo? Najpošteniji odgovor je odrečan. Najtačniji je onaj koji precizira − ne više nego što smo brinuli i do sada. Na ovo smo „oguglali“, sa ovim smo se u „demokratskoj” Srbiji odavno srodili. „Presek“ se nije dogodio, mada je promenom jedne političke paradigme bio nedavno nagovešten. Uprkos obećanjima, novi ljudi i u Ministarstvu i u institucijama kulture nisu to učinili. Nasleđe tzv „žutih” prethodnika – a njihov reprezentativni deo upravo sada srdito diže glas – bilo je tako snažno „implementirano“ u srpsku kulturu da je, kao milozvučni pev sirene, u mnogim slučajevima, opčinio i umrtvio polet onih koji se i sada diče da su izabrani narodnom voljom − upravo zato da menjaju! Verovatno je upravo ta volja odlučila o tome da se i danas sa pobožnom skrušenošću i ćutke susrećemo sa nalozima da kao nacija menjamo svest, uz velikodušni imperativ − napomenu da ćemo to lakše i brže učiniti ako se suočimo (zna se na koji način i sa kojim pretpostavkama) sa svojom prošlošću. Što se kulture  tiče, ona je to već ovih dana i dokazala: prstom se nije, na primer, mrdnulo da se u prestonom Beogradu obeleži zavetni Vidovdan, ili da se – u stvaralačkom i umetničkom domenu − dostojno obeleži za naciju sudbinski prelomna 1914. Na jedvite jade, tek sada, posle nezamislivih rampi i peripetija, u Srbiji se konačno snima film posvećen Gavrilu Principu. Zli jezici tvrde da je i ovo delo prošlo zato što je omaž jednom heroju i srpskom prijatelju koji ne nosi srpsko prezime.

Zaključimo i da je sve ovde rečeno razmatranje na podsticaj jedne javne i licemerne i neumesne ljutnje, no i da je  rečeno sa nepokolebanim uverenjem da kulture bez slobode jedva da može biti, da komesari i politički diktati u ozbiljnom svetu, u emancipovanoj državi, zrelom društvu i snažnoj kulturi ne samo da ne bi smeli već i ne bi mogli da prežive. Neophodno je, međutim, o ovim pitanjima govoriti pažljivo, sa odgovarajućom zerom skrupula, intelektualnog i uopšte ljudskog poštenja.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Kada zvanicna “kultura”jednog naroda u ovolikoj meri zanemari sve ono
    sto cini i spaja taj narod (jezik,pismo,tradicionalni sistem vrednosti,,vera…);
    kada,ovako razbarusena,zagazi u proces AKULTURACIJE kolonijalnog tipa,
    onda, ovako odnarodjena i uzutela,postaje samo jos jedna,svima razumljiva,
    i nikom potrebna kovanica: KULT -(zna se koji) URA! (jurisnika LDP-a).Zato
    mi je hortikultura bliza( primitivizam? ,seljakljuk?) jer,tu nema zamajavanja,
    hipokrizije i kadrovske kombinatorike. A rezultati su odmah vidljivi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *