Кристина Фернандез: „Нећемо препустити нацију овој врсти изнуде“

Пише Никола Мартић

Амерички Врховни суд обавезао Аргентину да исплати 15 милијарди долара приватном Фонду „Аурелијус капитал менаџмент“, који је откупио спољни дуг ове латиноамеричке земље. Аргентини прети одузимање имовине у свету. У којој мери је пркосна позиција аргентинске председнице у вези са оснивањем Развојне банке БРИКС-а?

Ако до краја месеца не исплати дуг према иностраним повериоцима у износу од око 15 милијарди долара, Аргентина се суочава са новим банкротством. У питању је износ којим је амерички Врховни суд, медијатор у овом процесу, обавезао Аргентину да „намири“ приватни Фонд „Аурелијус капитал менаџмент“ америчког „инвеститора“ који је откупио овај дуг и сада настоји да га наплати свим могућим средствима.

Амерички Врховни суд је саопштио да, у случају да дуг ускоро не буде враћен, следе замрзавање свих аргентинских финансијских средстава и заплена имовине – од војне технике до амбасада широм света. Коментаришући све оштрију реторику која стиже из Вашингтона, аргентинска председница Кристина Фернандез рекла је да „неће препустити своју нацију оваквој врсти изнуде“.

С недавним формирањем Развојне банке БРИКС-а (што се оправдано сматра изазовом без преседана за амерички монопол у светском финансијском систему којим доминирају Међународни монетарни фонд и Светска банка) родила се нада да ће свет ускоро ипак видети праведнији систем дистрибуције благостања међу нацијама. У овом контексту треба разумети и све савремене потресе у међународној економској и политичкој арени: од кризе у Украјини и увођења америчких санкција Русији до „редефинисања“ америчко-европских односа и политичких проблема око изградње „Јужног тока“.

 

Амерички фондови круже Проглашењем банкротства 2002. године, које је уследило после вишедеценијског задуживања „под покровитељством“ Међународног монетарног фонда и Светске банке, Аргентина је 2005. године започела процес репрограма спољног дуга према страним повериоцима. У том тренутку висина дуга достизала је цифру од невероватне 93 милијарде долара. Дуг је, након репрограма, делимично био враћен а други покушај репрограма уследио је 2010. године и траје и данас.

Међу такозваним инвеститорима који су 2010. године „преузели“ аргентински спољни дуг, као највећи појединачни „финансијер дужничког ропства“ издваја се „Аурелијус капитал менаџмент“, приватни амерички фонд којим управља милијардер Марк Бродски. Фонд „Аурелијус“ користи повлашћени положај на међународном тржишту капитала, који произлази из његове огромне ликвидности (удружена финансијска средства неколико банака) тако што „улаже“ веома велику количину новца у врло ризичне „пројекте“ (метод улагања позајмљеног новца уз висок ниво ризика, у нади да ће бити остварена несразмерно велика капитална добит) попут наплате аргентинског спољног дуга.

[restrictedarea]

Будући да је аргентински дуг у висини од 93 милијарде проглашен ненаплативим 2002. године, овај амерички „лешинарски“ фонд откупљује дуг и, према пресуди америчког Врховног суда, преузима обавезу и право наплате. Разуме се, овакви фондови настоје да откупе ненаплатив дуг за много мање новца на тзв. секундарном тржишту, а онда покушавају да „наплате“ (читај: изнуде) макар део целог износа који, по правилу, представља много већу цифру од онога што је „уложено“.

Многи светски финансијски експерти сматрају да је више него дискутабилан метод оваквог „пословања“. Ова пракса је „класично утеривање дугова из времена варвара и пирата“, описао је укратко овакву праксу Стивен Ратнер, „аутомобилски цар“ Барака Обаме, главни саветник америчког председника за аутомобилску индустрију. „Они су као терминатор – увек се враћају и не можете се никако заштити“, недавно је о томе писао новинар британског „Индипендента“. На питање шта мисли о оваквом „изнуђивачком улагању“ поменутог фонда, познати истраживачки новинар Грег Паласт кратко је прокоментарисао: „То је као да преговарате са бомбом у руци.“

 

Лекција за цео свет Један од последњих огледа који је међународна финансијска олигархија спровела над једним народом био је случај Аргентине. Такозвани „аргентински сценарио“, енормно осиромашење целе нације услед вишедеценијског увећања спољног дуга према страним кредиторима (механизам који је регулисао Међународни монетарни фонд) проузроковао је пустошење до тада невиђених размера – некада богату и поносну нацију ликвидирао је вашингтонски „економски убица“.

Од када је задуживање код страних поверилаца прокламовано за национални интерес првог реда и финансијски механизам „међународне сарадње“ који за Аргентину (и неке друге) нема алтернативу, спољни дуг био је (као и код неких других) узрок многих политичких скандала, корупције и великог сиромаштва народа. Вишедеценијска финансијска зависност државе од међународних зајмодаваца (вашингтонска мафиократија) почела је да производи бирократизовану технократску политичку „елиту“ која је све мање управљала државом и укупним друштвом, а све више је служила као менаџмент „инвеститора“, одговоран за управљање спољним дугом и одржавање система који производи и увећава „благостање“ кредитора и беду становништва.

Уз све већу каматну стопу која је у Аргентини од три процента седамдесетих година достигла висину од око 13 процената деведесетих година прошлог века (појава која се и данас правда „ризичним тржиштем“) почели су да стижу нови, до тада непознати захтеви из Вашингтона: на ред је дошла приватизација националног богатства. Убрзо су, под плаштом „новог патриотизма“, приватизоване нафтна индустрија (која је била међу највећим и најефикаснијим у свету) затим железничка и телекомуникациона инфраструктура, као и готово целокупна пољопривреда. Упечатљив је податак, на пример, да америчка глобална корпорација „Монсанто“ данас у Аргентини гаји генетички модификовану соју на хиљадама хектара најплодније земље, док се од пестицида који се користе у производњи годишње разболи на хиљаде људи. Овоме треба додати и чињеницу да је пуштање „Монсанта“ на домаће тржиште било, заправо, изнуђено решење, будући да је ионако сиромашан народ крајем деведесетих година буквално клизио у беду и глад, о чему најбоље говори податак да је у то време на стотине аргентинске деце дневно умирало од последица потхрањености.

 

Човек који је преварио свој народ Човек који на упечатљив начин симболизује издају свог народа сасвим сигурно је председник Аргентине Карлос Менем. Он је на чело државе дошао 1989. године, после оставке председника Раула Алфонсина. Алфонсин је био принуђен да оде после социјалног бунта и масовних пљачки супермаркета широм земље. На крилима великих промена у светској политици (пад Берлинског зида, Вашингтонски консензус и тријумф неолибералног концепта који је срушио „државу благостања“) а у контексту једноумно прокламованог „краја историје“ и размаха неолибералне глобализације по западњачком рецепту, Менем је, попут старозаветног пророка, у свом обраћању нацији рекао и следеће: „Бог ми је сведок! Пред судом историје објављујем: Аргентино, устани и ходај! Ово је долазак нове и славне нације!“

Неколико дана касније Менем је одступио од обећане „реформе револуционарних размера“ и склопио пакт са либералном мањином аргентинског друштва, која је тражила од новог председника континуитет у политици задуживања државе код страних (вашингтонских) поверилаца. То је водило, како се говорило, продубљивању „физичке повезаности“ са Сједињеним Америчким Државама, дакле вези са Вашингтоном која за аргентинског председника није имала алтернативу. Од тог момента комплетна макроекономска политика Аргентине била је обликована у канцеларијама Међународног монетарног фонда и Светске банке.

Уследиле су потпуна „доларизација“ националне економије и максимална либерализација увоза, што је имало девастирајући ефекат на ионако обогаљену индустрију, која је до тада ипак сопственом производњом подмиривала преко 90 процената целокупне потражње. Илустрације ради, Аргентина је до ове либерализације тржишта извозила машине, кућне електричне апарате и возове; убрзо након „реформе“ у режији ММФ-а, Аргентина је почела да увози текстил, месо, воће и друге производе широке потрошње.

 

Да ли је БРИКС алтернатива? Интересантно је да су се у прошлости, током дубоке аргентинске економске кризе, председници смењивали на демократским изборима, али да је, и поред громогласних обећања о промени спољне политике према глобалним финансијским центрима моћи, њихов мандат без изузетка био обележен издајством тих обећања и одржавањем система доминације крупног капитала који је уништавао нацију.

Чини се, ипак, да је данас на челу Аргентине председница која је спремна да америчким „инвеститорима“ каже: „Доста!“ Након што су се обновили притисци на Аргентину да исплати нереално увећан спољни дуг који су „преузели“ амерички „лешинарски“ приватни фондови, председница Кристина Фернандез рекла је да неће „препусти своју нацију оваквој изнуди“.

Последње активности земаља БРИКС-а (договор о формирању заједничке Развојне банке која ће заобићи амерички „петродолар“ и бити пандан ММФ-у) пружају наду да ће ускоро бити створена реална алтернатива међународном финансијском систему дужничког ропства са америчким потписом. Наиме, убрзо после постизања договора о испорукама огромних количина руског гаса Кини (трговина која се неће обављати, као до сада, у доларима) руски председник Владимир Путин и кинески председник Си Ђинпинг окупили су лидере држава земаља БРИКС-а (Индија, Бразил и Јужноафричка Република) на састанку са свим председницима јужноамеричких земаља, око договора о формирању посебне Развојне банке која ће у локалним валутама улагати средства у инфраструктуру и индустрију земаља у развоју, а све са циљем да се из једначине избаци амерички ММФ, промотор дужничког ропства.

О томе колико је овај историјски договор важан за преобликовање американизованог глобалног финансијског тржишта посебно говори чињеница да на америчким глобалним медијима не можете пронаћи ни једну једину реч о томе. Ово громогласно ћутање западњачких медија свакако је најбољи индикатор неверице с којом амерички финансијски (и војни) стратези прате прве, смеле кораке источног енергетског савеза. А где ће се у овом незадрживом процесу мултиполаризације света сврстати Европа, остаје да се види. Судећи по изјави председнице Аргентине Кристине Фернандез, ова земља ће се одупрети вашингтонској политици изнуде и то је преседан који ће сигурно утицати на одлуке других држава света.

[/restrictedarea]