Izlog knjige

Da li pesme „gnjave“

Piše Milan R. Simić

Ljubomir Simović, „Titanik“ u akvarijumu
„Izdavački centar Matice srpske“, Novi Sad, 2013.

Osvrt na knjigu Ljubomira Simovića „Titanik“ u akvarijumu, koju čine intervjui, eseji i dnevničke beleške, valjalo bi da počnemo odgovorom našeg pesnika Vitoldu Gombroviču! Naime, u eseju „Protiv pesnika“, jedan od najostvarenijih svetskih pisaca, Vitold Gombrovič, napisao je da pesme gotovo niko ne voli, da pesme „gnjave“ i da je svet „stihovane poezije fiktivan i krivotvoren“. Delimično, Simović se „oko pitanja gnjavaže“ slaže sa Gombrovičem, ali jasno podvlači crtu između poezije sa „previše poetskih reči, previše metafora, previše sublimacije i kondenzacije, i poezije koja govori živim i novim jezikom. Uostalom, Simović „obara“ Gombrovičev sud upravo poljskom poezijom, poezijom jednog Zbignjeva Herberta. Naravno, ovaj detalj iz eseja „Gombrovič protiv pesnika“ dobio je prednost u odnosu na ostale eseje, beleške i razgovore iz „Titanika“ u akvarijumu iz „(ne)očekivane potrebe odbrane poezije“, koja jeste temelj književnosti, a da su to mnogi kritičari i istoričari umetnosti zaboravili i od te istine sve je više njih koji okreću glavu i tako učestvuju u oslepljivanju čitalaca prepuštajući poeziju margini književnosti i sve bleđem značaju. Može li se tako odnositi prema poeziji? – ako pročitamo samo jednu Simovićevu pesmu „Tobdžija svome konju na kome se vraća iz rata“, pesmu koja vodi život a čiji je životopis filmičan, ako i tako možemo da kažemo, pesmu koja jeste (takođe) odgovor neshvatljivom Gombrovičevom stavu: Da, kolika je svetica, zemlja! / Izađe sunce / iza Gojkove kovačnice, / obasja lipu pred crkvom, / orah pred osnovnom školom, / ambar, opštinu, groblje i put, / pa za Radenkovu vodenicu / zađe. / Dobri moj! /Koliki za nju izgiboše / reko bi čovek carevina. Moć živog jezika, to jeste ova Simovićeva pesma, to jeste i njegova svepoezija koja se čita i „čije se slike“ neprestano samodoslikavaju u našim pamćenjima I inače, mnogo je otrežnjavajućih reči iz brojnih razgovora sa Ljubomirom Simovićem, ponajviše nam se dopadaju one koje se tiču naše novije istorije a kojima se naš pesnik priseća da je na jedno slično pitanje u odgovoru „pored Magbeta i Kralja Ibija pomenuo i jedan film, Boni i Klajd, o čuvenim američkim gansterima: Čini mi se da se naša novija istorija savršeno uklapa u trougao koji zatvaraju ta Šekspirova krvava tragedija, ta Žarijeva groteska i ta gangsterska priča“, zaključuje Simović. Jasnije i ne može, kao što je i istina da će na Sajam knjiga „doći i oni koji cele godine nisu ušli ni u jednu knjižaru, ni u jednu biblioteku, i koji cele godine ni u jednu knjigu nisu zavirili“. Očekivan odgovor Simović daje i na pitanje sa kakvim je osećanjem primio vest da je Vargas Ljosa dobio Nobelovu nagradu, „s obzirom na to da se zalagao za bombardovanje Beograda“. Hoćemo reći, isto kao i Harold Pinter (koji je protestovao protiv agresije NATO) i Ljosa je Nobelovu nagradu dobio za svoje književno delo. Politički stavovi pisaca nešto su drugo, moramo i ovde da podvučemo crtu. Zahvalni smo Simoviću i za odgovor: Odavno nemam iluzija o uticaju pisaca na javno mnjenje. Pogotovo u zemlji u kojoj je, prema najnovijim istraživanjima, registrovano više od milion nepismenih. Pritom nemam nikakvih iluzija ni o pismenosti pismenih.(110) Toliko o pitanju kakva je danas uloga pesnika i dramskog pisca i da li i koliko on svojim delima utiče na svoje čitaoce i javno mnjenje…

Čitaočevo ogledalo

Piše Vesna Trijić

Brana Radević,  Boja duboke vode
„Vulkan izdavaštvo“, 2014.

Ovaj roman je, na prvi pogled, lak i pitak, komercijalan: sredovečan bračni par letuje u Perastu, okružen je prijateljima i dekadentno se provodi. Kao da ni činjenica da im se, koju godinu ranije, ubilo dete ne talasa duhove: majka Đurđa piše sladunjavu pričicu o nesrećnoj ljubavi koja je jednu davnu devojku odvela u samostan i time kompenzuje gubitak svoje Lenke, na površini sve ostaje vedro i prozirno.
Međutim, sam odnos između ova dva narativna toka je „sumnjiv“: dok je priča smeštena u 18. vek puna uzbuđenja, junaka plahih i kategoričnih, čije su strasti dovoljno snažne da pokreću vetrove, dotle se u „savremenoj“ ne dešava gotovo ništa, sem nekoliko erotskih intriga, sezonskih i bez posledica. Naravno, istorija Klarise Beate, poput Hamletove „mišolovke“, sadrži simboličan odgovor na Lenkino samoubistvo (u karnevalskoj predstavi u kojoj se ćerka ritualno žrtvuje bogovima zarad očevog ratnog uspeha) ali je i uveličavajuće ogledalo za sve čega u svakodnevici nema; kitnjaste palate i melodramska osećanja suprotstavljeni su Đurđinoj stvarnosti ne kao umetnost životu, već kao smisao i sadržaj apsurdu i ništavilu.
Povezujući minula i sadašnja vremena simbolima snažnog emotivnog dejstva (kakve su zmije, na primer, ili bura) uranjajući ih u mediteranske pejzaže, pripovedač stvara utisak da neke od antičkih mitskih kobi i sada vise u vazduhu; ali, kako se sve slutnje i očekivanja pretvaraju u ništa, banalnost svakodnevice deluje gotovo komično. To, ipak, ne znači da će čitalac biti zasmejan: promenama pripovedačke optike, naglim pogledom na veseli skup junaka odozgo ili sa strane, narator stvara utisak da im nedostaje neka od očekivanih dimenzija ljudskosti, dok njihovo uporno i isprazno govorenje samo čini da se tišina koja ih, izgubljene, opkoljava, bolje čuje.
Ostavljajući čitaocu slobodu da kroz roman prođe kao turista, trošeći ga bez posledica, ili da kao pustolov rizikuje da se izgubi u prostranstvima njegovih potencijalnih značenja, narator posreduje Prustovu ideju da svaki čovek, u knjigama, kao i u ljudima, traži jedino samoga sebe, ogledajući se u onome što pokušava da razume i objasni. Od toga nema dubljeg pesimizma.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *