Излог књиге

Да ли песме „гњаве“

Пише Милан Р. Симић

Љубомир Симовић, „Титаник“ у акваријуму
„Издавачки центар Матице српске“, Нови Сад, 2013.

Осврт на књигу Љубомира Симовића „Титаник“ у акваријуму, коју чине интервјуи, есеји и дневничке белешке, ваљало би да почнемо одговором нашег песника Витолду Гомбровичу! Наиме, у есеју „Против песника“, један од најостваренијих светских писаца, Витолд Гомбрович, написао је да песме готово нико не воли, да песме „гњаве“ и да је свет „стиховане поезије фиктиван и кривотворен“. Делимично, Симовић се „око питања гњаваже“ слаже са Гомбровичем, али јасно подвлачи црту између поезије са „превише поетских речи, превише метафора, превише сублимације и кондензације, и поезије која говори живим и новим језиком. Уосталом, Симовић „обара“ Гомбровичев суд управо пољском поезијом, поезијом једног Збигњева Херберта. Наравно, овај детаљ из есеја „Гомбрович против песника“ добио је предност у односу на остале есеје, белешке и разговоре из „Титаника“ у акваријуму из „(не)очекиване потребе одбране поезије“, која јесте темељ књижевности, а да су то многи критичари и историчари уметности заборавили и од те истине све је више њих који окрећу главу и тако учествују у ослепљивању читалаца препуштајући поезију маргини књижевности и све блеђем значају. Може ли се тако односити према поезији? – ако прочитамо само једну Симовићеву песму „Тобџија своме коњу на коме се враћа из рата“, песму која води живот а чији је животопис филмичан, ако и тако можемо да кажемо, песму која јесте (такође) одговор несхватљивом Гомбровичевом ставу: Да, колика је светица, земља! / Изађе сунце / иза Гојкове ковачнице, / обасја липу пред црквом, / орах пред основном школом, / амбар, општину, гробље и пут, / па за Раденкову воденицу / зађе. / Добри мој! /Колики за њу изгибоше / реко би човек царевина. Моћ живог језика, то јесте ова Симовићева песма, то јесте и његова свепоезија која се чита и „чије се слике“ непрестано самодосликавају у нашим памћењима И иначе, много је отрежњавајућих речи из бројних разговора са Љубомиром Симовићем, понајвише нам се допадају оне које се тичу наше новије историје а којима се наш песник присећа да је на једно слично питање у одговору „поред Магбета и Краља Ибија поменуо и један филм, Бони и Клајд, о чувеним америчким ганстерима: Чини ми се да се наша новија историја савршено уклапа у троугао који затварају та Шекспирова крвава трагедија, та Жаријева гротеска и та гангстерска прича“, закључује Симовић. Јасније и не може, као што је и истина да ће на Сајам књига „доћи и они који целе године нису ушли ни у једну књижару, ни у једну библиотеку, и који целе године ни у једну књигу нису завирили“. Очекиван одговор Симовић даје и на питање са каквим је осећањем примио вест да је Варгас Љоса добио Нобелову награду, „с обзиром на то да се залагао за бомбардовање Београда“. Хоћемо рећи, исто као и Харолд Пинтер (који је протестовао против агресије НАТО) и Љоса је Нобелову награду добио за своје књижевно дело. Политички ставови писаца нешто су друго, морамо и овде да подвучемо црту. Захвални смо Симовићу и за одговор: Одавно немам илузија о утицају писаца на јавно мњење. Поготово у земљи у којој је, према најновијим истраживањима, регистровано више од милион неписмених. Притом немам никаквих илузија ни о писмености писмених.(110) Толико о питању каква је данас улога песника и драмског писца и да ли и колико он својим делима утиче на своје читаоце и јавно мњење…

Читаочево огледало

Пише Весна Тријић

Брана Радевић,  Боја дубоке воде
„Вулкан издаваштво“, 2014.

Овај роман је, на први поглед, лак и питак, комерцијалан: средовечан брачни пар летује у Перасту, окружен je пријатељима и декадентно се проводи. Као да ни чињеница да им се, коју годину раније, убило дете не таласа духове: мајка Ђурђа пише сладуњаву причицу о несрећној љубави која је једну давну девојку одвела у самостан и тиме компензује губитак своје Ленке, на површини све остаје ведро и прозирно.
Међутим, сам однос између ова два наративна тока је „сумњив“: док је прича смештена у 18. век пуна узбуђења, јунака плахих и категоричних, чије су страсти довољно снажне да покрећу ветрове, дотле се у „савременој“ не дешава готово ништа, сем неколико еротских интрига, сезонских и без последица. Наравно, историја Кларисе Беате, попут Хамлетове „мишоловке“, садржи симболичан одговор на Ленкино самоубиство (у карневалској представи у којој се ћерка ритуално жртвује боговима зарад очевог ратног успеха) али је и увеличавајуће огледало за све чега у свакодневици нема; китњасте палате и мелодрамска осећања супротстављени су Ђурђиној стварности не као уметност животу, већ као смисао и садржај апсурду и ништавилу.
Повезујући минула и садашња времена симболима снажног емотивног дејства (какве су змије, на пример, или бура) урањајући их у медитеранске пејзаже, приповедач ствара утисак да неке од античких митских коби и сада висе у ваздуху; али, како се све слутње и очекивања претварају у ништа, баналност свакодневице делује готово комично. То, ипак, не значи да ће читалац бити засмејан: променама приповедачке оптике, наглим погледом на весели скуп јунака одозго или са стране, наратор ствара утисак да им недостаје нека од очекиваних димензија људскости, док њихово упорно и испразно говорење само чини да се тишина која их, изгубљене, опкољава, боље чује.
Остављајући читаоцу слободу да кроз роман прође као туриста, трошећи га без последица, или да као пустолов ризикује да се изгуби у пространствима његових потенцијалних значења, наратор посредује Прустову идеју да сваки човек, у књигама, као и у људима, тражи једино самога себе, огледајући се у ономе што покушава да разуме и објасни. Од тога нема дубљег песимизма.