И после Принципа, Принцип

Пише Драгомир Антонић

Страшни су злочини над Србима чињени и чине се. Сад се припрема најстрашнији. Да Срби буду криви што су убијани, клани, вешани, пљачкани

Данас је четврти јули. У Српском народном календару пише: „Дан без посебних обредних радњи.“ Моја генерација у школи је учила да је на овај дан у вили на Дедињу Комунистичка партија донела одлуку о почетку борбе против окупатора и домаћих издајника. Такође у јулу, али 27 година раније, у Србију је ушла аустроугарска војска. У оба догађаја је учествовала једна особа, о којој се у Србији и данас разговара.

ДОЈАВА ОД 17. ЈУНА Какав ће бити јули 2014, видећемо. Каснија историјска истраживања, из времена када сам школу већ давно био завршио, тврде да је одлука о борби против окупатора донета на Равној Гори у мају месецу, такође 1941. Не бих да учествујем у расправи. Што би рекао мој деда Танасије: „Свачију борбу против окупатора ваља поштовати!“

На Видовдан је у Андрићграду одржана велелепна похвала нашим славним прецима. Пре свега младом и тананом Гаврилу Принципу, који је временом израстао у националну громаду и симбол отпора потлачених и обесправљених Срба. Велики неимар уметности, Емир Кустурица, у име већине овоземаљских Срба и свих Срба који нас са небеског престола гледају, одужио се храбрим прецима и члановима „Младе Босне“ за све што су за слободан свет учинили. Хвала му. Током свечаности представљена је књига нашег знаменитог зналца и упорног трагача за документима који објашњавају раније догађаје. Мирослав Перишић, историчар, написао је књигу „Сарајевски атентат“, где на више од 500 страна објављује документе од којих су поједини први пут публиковани. Књига је одштампана буквално дан пред Видовдан и тек ће се о њој говорити и писати, али већ по првој реченици ауторовој, у којој каже да „документ није историја, али без докумената нема историје“, може се закључити са коликом је истрајношћу и озбиљношћу историјска студија написана. Успео сам да је делимично прелистам и пажњу ми је привукао поднаслов: „Један непознати примарни историјски извор – дојава од 17. јуна 1914. о претњи по безбедност Франца Фердинанда“ (стр. 45).

ЖЕЉА „КУЛТУРНЕ“ ЕВРОПЕ У питању је писмо написано у Земуну 17. јуна, а примљено и заведено у Загребу 20. јуна 1914. Писмо је у Загребу добило пропратну белешку „Повјерљиво“ и прослеђено је „Предстојништву редарства“. У њему, најкраће речено, аустријски агент који се води под шифрованим именом „ Ваш Глиша“ дојављује свом претпостављеном да се спрема атентат на Фердинанда. Занимљиви су и делови образложења „Осуде“ (стр. 389−504) односно пресуде оптуженима. Осуђује се брошура „Народна одбрана“, штампана у Штампарији Давидовића у Београду 1911, зато што пише да су Срби обесправљени у Босни: „Неда им да се слободно Србином зову и своје домове српском тробојком ките, да српске школе подижу, неда им да слободно славе славу, неда им да певају о Косову, Марку, Милошу“… Брошура је утицала и на оснивање Одбора „Народне Одбране“ у скоро сваком већем граду у Србији, а задатак Одбора је, замислите, „да подиже, храбри и јача националну свест“  (стр. 411−412). Књигу је издао Андрићев институт као прву књигу у оквиру Библиотеке „Знакови“. Нама остаје да је читамо.

[restrictedarea]

Веома је занимљива жеља (посебно за психијатре) „културне Европе“ да прво забрани, а затим уништи писмо, веру, обичаје, народне песме „некултурне Србије“. Прочитајте дневничке записе „Облаци над градом“ др Славке Михајловић, „Белешке из окупираног Београда“ Луке Лазаревића, „Београд у сећањима“ више аутора, „Студенти и Универзитет“ Ђорђа Станковића и друге хроничаре. Сви они пишу да Швабе желе да избришу из сећања обичаје, веру, писмо и тиме духовно затру Србе.

РАТ ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ Ево неколико примера:

„Мржња према Србима и свему што је српско одредила је Аустријанце да одмах, чим су ушли у Београд, збришу ћирилицу. Наређено је да се излупају све плоче на којима су била исписана, наравно ћирилицом, имена варошких улица. Са зграде Универзитета скинут је натпис „Миша Анастасијевић свом Отечеству“. Излупана је плоча на пијачној згради Цветног трга, на којој су била урезана имена утемељача. Ко је имао, с уличне стране, на својој кући какав год натпис ћирилицом, морао га је уништити. Пели су се на врх зграде Росија, да би уништили натпис на њој.“ (Лука Лазаревић, стр. 127)

„Поподне, 25. маја дошла су два мађарска полицајца и наредила да моју лекарску таблу исписану ћирилицом заменим латиницом.“ (Славка Михајловић, стр. 146)

Рат је с пуним бесом вођен не само са српским народом већ и са ћирилицом.

Да ли је данашње, назови Хрвате, са „тисућулетном културом“ имало стид кад прочитају „Јественик“ објављен у листу „Хрватска“ број 862, где се на менију налазе следећа јела: Рус са луком, Умочени Срби гарнирани, Црногорски бравци, Козаци на ражњу печени, Шабачки ћевапчићи… За време ручка свирају шабачки Цигани. (Александар С. Јовановић, подофицир Вражје дивизије, Београд 2010. стр. 94). Лист је имао свог извештача који је пратио неописива злочинства 42. загребачке дивизије, познатије као Вражја.

Могло би се о овоме унедоглед. Страшни су злочини над Србима чињени и чине се. Сад се припрема најстрашнији. Да Срби буду криви што су убијани, клани, вешани, пљачкани. Да се нашој деци, потомцима, набије на врат гвоздени јарам кривице. Не смемо ћутати, браћо Срби и сестре Српкиње. Одупримо се. Нисмо криви. Ми смо жртве.

Не заборавимо Војислава Шешеља, Радована Караџића, Ратка Младића, архиепископа охридског Јована. Ако их ми помињемо, сетиће их се и Господ.

[/restrictedarea]