Film – božija magija koju ubija novac

Piše Vladislav Panov

U dokumentarnom filmu Džejmsa Tobaka i Aleka Boldvina iz produkcije HBO, „Zaveden i ostavljen”, snimljenom na pijaci Kanskog festivala, na još neviđeni način otkrivena je ružna istina o gušenju filmske umetnosti od strane komercijalnog diktata surove filmske industrije

Na sasvim opravdano lamentiranje nad sudbinom svih učesnika u pokušaju da se do filma uopšte dođe u onome što je ostalo od takozvanih malih kinematografija, ma kako da su one deo brižne ili bar imućne sredine, svet je odavno navikao. Nikome nigde više nije čudno da autorski (nekomercijalni ili barem manje komercijalni) film izumire. I to ne zbog manjka dobrih ideja. Već zbog manjka novca upravo za te dobre ideje. Ali da je jednako teško doći do svog filma u američkoj kinematografiji, čak i kada do njega nastoje da se domognu vrlo poznate osobe koje iza sebe imaju ogroman, uglavnom uspešan staž, to je već dovoljno da se obrati pažnja na ovaj fenomen. Ili da se o njemu snimi film. Upravo su to učinili iskusni njujorški producent, scenarista i režiser Džejms Tobak i slavni holivudski glumac velikog staža Alek Boldvin. Odlučni da prikupe novac za svoju „veliku ideju“ (rimejk čuvenog „Poslednjeg tanga u Parizu“, ali bi sada trebalo da se dešava u Iraku i to sa još kontroverznijim scenama seksa!) oni su obišli sve krugove finansijskog pakla koji su nepromenljivo instalirani u svetskom filmskom poslu. Dobra je stvar što su očigledno znali da će ih na tom putu pratiti apsurdni niz odbijanja i nipodaštavanja njihove namere od svih koji bi inače, po zahtevima posla, trebalo da im pomognu. Znajući, dakle, da im je namera unapred osuđena na propast, oni su odlučili da snime film o svom iskušenju. Svoje preklinjanje za novac za gorepomenuti film, ispunjeno svim nijansama ponižavanja, zabeležili su kamerom i umesto „nemogućeg“ igranog, snimili su dokumentarni film „Zaveden i ostavljen“. Njegov je naslov višeznačan i višeslojan iako se suštinski poklapa sa utiskom koji su njegovi autori imali tokom snimanja i uspešno ga isporučili svojim gledaocima. Utiskom razočarenja u lihvarsku filmsku industriju potpuno okupiranu brojanjem zarade, koja čak i svojim dokazanim talentima ne pruža priliku ako u njoj odmah i sasvim jasno ne prepoznaju sopstveni interes.

Prošnja iza scene

Ništa, dakle, novo. U svetu filmske produkcije postavljene na komercijalnim zahtevima „boks-ofisa“ stvaralački proces počinje preklinjanjem za parama i beskrajnim ustupcima onima koji, dajući pare, postavljaju pravila igre. Tobak i Boldvin su, međutim, pružili i nešto nepoznatiju, iz prve ruke ponuđenu, sliku te okrutne igre koja se odvija iza scene. I to Kanskog festivala, koji za sve profesionalne učesnike nije samo mesto gde se gledaju filmovi, primaju nagrade, lumpuje na brojnim zabavama ili se uživa u trenutnom zanimanju medija za njihovu uzvišenost. Kanski ambijent glamura i raskoši filmskim bogovima je odavno samo paravan. Kan je uvek bio, ali je danas najviše, najobičnija filmska pijaca. Na njoj se prosi, cenjka, preklinje, prodaje i preprodaje. Trgovina ide po potrebi i do trampe duše za dolar, za priliku, ne bi li se možda jednog dana došlo do filma. Nisu bolje mesto za svoje preklinjanje, pa samim tim ni za snimanje dokumentarca, Tobak i Boldvin mogli da izaberu. Na kanskoj pijaci su usred festivala bili svi akteri trgovačke naravi filmske industrije. Merčanti ove umetnosti navodno uzvišeno naklonjene zapadne civilizacije su pred kamerama Tobaka i Bodvina besramno i vrlo poučno pokazali koliko malo je danas filmska umetnost ostala umetnost, a koliko je zapravo postala industrija. Najčuveniji bankarski lihvari i najprepredeniji producenti, poslovni maheri koji zgrću bogatstva u svetu filma bez ikakvih iluzija da se bave dotiranjem umetnosti diktiraju do najsitnijih detalja kako treba da izgleda film u koji pristaju da ulože svoj kapital ne bi li se bogato oplodio. Od prvobitne ideje za pomenuti rimejk „Poslednjeg tanga u Parizu“, sve sa ponudom glumačkog para koji bi oni želeli za protagoniste, u toku višednevnog moljakanja na brojnim kanskim sastancima sa parajlijama na kraju nije ostalo ništa. Ni ideje ni ekipe. Ničega. Ali ni to nije bilo dovoljno da im bilo ko da priliku i svoj novac za nju. Jednostavno, investitori su sa svojim tabelama i formulama šturo i surovo, uz pomoć matematike, dolazili do računice da za takav film neće biti masovne publike, samim tim ni dovoljno velike zarade da bi oni bili zainteresovani. Njihova ideja o ovom rimejku, inače, bila je provokacija upravo ovakvih komercijalnih načela producenata ne bi li se oni raskrinkali. Uspeh na tom planu zavedenih i ostavljenih autora ovog dokumentarca je potpun, ali je to Pirova pobeda.

[restrictedarea]

Impresivni osvrti velikana

U poraznoj pobedi ovog filma o onome što je od umetničkog rada na njemu ostalo govorili su zaista najveći autoriteti. Frensis Ford Kopola, uhvaćen tada u retkom boravljenju u Kanu, ponudio je filmu dragoceni dah sentimentalne autentičnosti kojem teži svaki dokumentarni poduhvat. Ne samo da je otvorio srce o svojim producentskim iskustvima i nebrojenim nevoljama i mukama kada je trebalo, bez obzira na veličinu svog imena, da prikupi novac za film već je ogolio svoju ranu prisećajući se nikada savladane traume zbog gubitka sina. Pošto je posle toga prevashodno stremio umetničkom i nekomercijalnom, autor čuvene trilogije „Kum“ je podario dušu ovom dokumentarcu. Martin Skorseze je, s druge strane, ritmički precizno i realistično, baš kao što je uvek činio u svojim delima, savetodavno opisao šta je zapravo rad na pripremi filma i koliko je danas ovaj proces postao mučan, tegoban i najčešće nemoguć. Svoje vinjete pred kamerama ovog dokumentarca, impresivno iskrenim osvrtima na borbu za opstanak u filmskoj industriji, ostvarile su i aktuelne velike glumačke zvezde, Rajan Gosling, Džesika Čestejn, Berenis Bežo, Dajana Kriger i nekolicina drugih. Za najveće filmske poštovaoce, svakako, dragoceniji su makar i ležerni i vedri prilozi na ovu temu od strane legendi, Bernarda Bertolučija (koji je svojom raskošnom personom gotovo potpuno „ukrao“ ovaj film za sebe) Romana Polanskog i Džejmsa Kana. Naravno, s obzirom na polaznu intenciju slikanja neprilika u svetu filma na kanskoj pijaci kao paradigmi pandemijskog devastiranja i travestiranja filmske umetnosti, najviše su doprineli otvoreni sastanci sa „lovatorima“, sumnjivim biznismenima, tajkunima i prevejanim finansijerima, koji su bez srama i bilo kakve uzdržanosti pokazali svoje pravo lice i samim tim lice poslovnih pravila dok se za film pronalazi finansijska konstrukcija. Njihovo računanje i preračunavanje pred kamerama crna je duša ovog dokumentarnog poduhvata izuzetne edukativne snage. Svako ko voli film zna da je u dobrom filmu scenario najvažniji. Ali, u aktuelnom poimanju značaja filmskih sastojaka scenario više nije potreban. Važno je pridobiti komercijalne zvezde koje se u datom momentu najbolje prodaju i da film bude okrenut njihovim obožavaocima (uglavnom tinejdžerskoj publici). Otud, nasuprot filmovima koji u sebi zastarelo kriju dobre priče i teme koje se usuđuju da teže zadovoljavanju umetničkih poriva ili, ne daj Bože, intelekta, na top-listama su ekranizacije stripova i video-igrica.

Film i smrt  Zanimljivo je da je „Zaveden i ostavljen“ deo dokumentarne produkcije čuvenog HBO. Ovaj gigant televizijske i filmske produkcije prevashodno kvalitetne umetnosti je podrškom Tobakovom filmu uspeo da napravi još jedan izazovni korak napred, baš kao što odavno čini i sa svim drugim stvarima koje odlučuje da postavi na noge bez obzira na njihove komercijalne potencijale. Pomenuti film neće osvanuti na bilo kojim listama popularnosti. Na njima mu i nije mesto. On svojim gledaocima nudi nešto mnogo bolje i trajnije od trivijalne i uglavnom bezumne bioskopske zabave. On nudi otkrovenje, potpunu iskrenost, autentičnost, provokativnu retoričnost aktera, duh i snagu svojih tvoraca i, najpre, priliku da se spoznaju istine koje su prećutkivane ili brižljivo skrivane. Kako snimiti film danas, u ovakvim okolnostima, međutim, i dalje ostaje misterija. Možda otuda i nije preterano kada u poslednjim kadrovima dokumentarca Džejms Tobak film postavlja u kontekst smrti citirajući prvo reči Normana Majlera („Film je fenomen čija je sličnost sa smrću previše dugo ignorisana“) a onda i poetične i vrlo prikladne rekvijemovske reči Džona Apdajka suočenog sa skorim dolaskom sopstvene smrti. I najšire, na samom kraju, uz komentare svih intervjuisanih u filmu upravo o odnosu smrti i filma, ostaje da lebdi neizgovoreno pitanje: da li je film mrtav? I kada jedan od producenata kaže samouvereno u kameru: „Ne dobijate poene za dobar film koji niko neće da gleda“, gorepomenuta egzistencijalna nedoumica prestaje da to bude. Mada, ipak, zanesenim umetničkim dušama film daje nadu Kopolinim rečima, koji tvrdi da je film veći od svega i svakoga u sebi. On je magija koja je dar božiji! Ali, da li će je ubiti novac?

[/restrictedarea]