ЏАБЕ СМО ИХ ОМЕТАЛИ

Пише Драгомир Антонић

Нема великих разлика између аустроугарског ултиматума и ових који се данас налазе пред Србијом. Замајавали смо их сто година да бисмо на крају пристали. Зато нас ваљда и називају реметилачким фактором

Тачно пре сто година српска влада са премијером Николом Пашићем одбила је ултиматум Аустроугарске царевине. Десетог јула по јулијанском или двадесет трећег по грегоријанском календару, у шест сати поподне, Гизл, посланик Аустроугарске у Београду, предао је лично ултиматум др Лазару Пачуу, заступнику министра иностраних послова. Ултиматум, поред уобичајених општих ствари где је објашњавано колико је Аустроугарска добра и жељна мира, а Србија неваљала и малена и насрће на мирну Царевину, има и десет конкретних захтева.

 

ЧЛАН ПРВИ Ти захтеви су веома занимљиви и ваљало би да их сваки писмени Србин прочита. Већ први члан који тражи да влада Србије „забрани сваку публикацију којом се подстиче мржња и презрење према Монархији и чија је општа тежња упућена против територијалног интегритета Аустроугарске“ јасно показује „добронамерност“ ондашње Монархије. Некако, стотину година касније, мање једну-две деценије, Србија се на крст разапиње и од ње се тражи да се уведу казнене санкције према „говору мржње“ и сличним говорним акцијама, ако су оне уперене против евроунијата,  „демократске“ Америке, мањинских група и осталих. Блаћење, ружење и исмејавање Србије и Срба је дозвољено. Код куће и у иностранству. Некако ми се чини да се није ништа променило. Бар код ових из иностранства.

Други  члан тражи од Владе Краљевине Србије „да одмах распусти друштво звано ‚Народна одбрана‘, да конфискује сва његова средства за пропаганду и да исто тако поступи са осталим друштвима и удружењима у Србији која се баве пропагандом против Аустро-Угарске  монархије“. Е, по овом члану смо већ много учинили. Нарочито после петог октобра. Окомили смо се на „Образ“, „Наше“, „1389“,  „Косовске заветнике“ и многе друге родољубиве и Српству одане организације.

[restrictedarea]

СВЕ ЈЕ БИЛО ДОЗВОЉЕНО Некима смо судили, неке осуђивали, неке је полиција ревносно млатила као изгреднике, а евроунијатски медији, што штампани, што електронски, нису се либили ниједне ружне речи које би се сетили. Све је било дозвољено. Као да је ултиматум одаслат пре неку годину, кад смо одлучили да евроунијаћење нема алтернативу, а не пре сто година. Можда нам је и послат, само није јавно објављен. Зато ми је мало сумњива изјава друга Девенпорта од пре неколико месеци, кад је рекао да многи разговори о детаљима из појединих поглавља из иначе врло тајанствене Агенде морају бити тајна. Не разумем. Чему тајни разговори кад се ради о приступању јавној организацији? Колико сам обавештен, ЕУ, ма колико лоше о њој мислио, јесте јавна организација. Има парламент, спроводи изборе, бира посланике. Извршну власт спроводе комесари бирани у парламенту. Има преко 200 000 и словима, две стотине хиљада чиновника, запослених што у Бриселу, што у истуреним канцеларијама у земљама чланицама. Кажу да их и код нас има неколико стотина. Сем поменутог друга и госпођице Тиди, за коју сам се уверио да зна да броји на прсте, сви евентуални чиновници су за мене потпуни незнанци. Али брига њих, с правом, за мене, јер не добијају плату из нашег буџета, те морају да воде рачуна само о интересима оних који их плаћају.

 

ТО ТРАЖЕ НЕМЦИ Трећи члан тражи да се „избаци без одлагања из јавне наставе у Србији, како у погледу наставног особља тако и у погледу наставних средстава, све оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против Аустро-Угарске“. Није велика тајна да немачки парламентарци предвођени Шокенхофом, потомком фолксдојчера из Баната, и данас захтевају да се промени школски програм и да морамо националну свест променити. Значи, из школских програма морају се избацити српске народне јуначке песме, а заборавити приче, песме и легенде везане за Косовски циклус. То траже Немци. Забрану народних песама о борбама против Турака траже Турци. Уз песме, било би добро кад бисмо заборавили на „истрагу потурица“ и Његоша. То би се Ердогану и његовим Османлијама посебно допало.

 

ЏАБА СТЕ КРЕЧИЛИ У шестом члану, немам простора да све чланове наведем (пронађите књигу – вреди је читати) тражи се од српске владе да отвори судску истрагу над присталицама у завери и да органи које Беч упути узму учешће у истрази. То смо још пре неколико година прихватили. Сарадња са Хашким трибуналом предвиђа, поред осталог, и право хашких истражитеља да истражују, саслушавају и све друго у држави Србији. За оно што чине не одговарају установама државе Србије. Овакав ултиматум је Влада Краљевине Србије 1914. одбила. Данашња, као и претходна власт, све прихвата. Односно, ми и не знамо шта се све од нас тражи. Ако траже исто оно што су тражили пре стотину година, а по ономе што успем да сазнам из новина и са интернета нема великих разлика, онда смо Европу џабе ометали цео век. Замајавали смо их сто година да бисмо на крају пристали. Зато нас ваљда и називају реметилачким фактором. Џаба сте кречили, рекли би садашњи клинци за своје прадеде. Зато предлажем да се јавно објаве, као додатак новинама, Бриселски уговор и Агенда са поглављима. Да видимо шта у њима пише. Можда нисам у праву кад видим велике сличности са  ултиматумом.

Владици Јовану суд у Македонији је одбио жалбу. Војиславу Шешељу Хашки трибунал је исто учинио. Нема правде за Србе ма где били. Да то није можда записано у неком поглављу Агенде?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Свака Вам част господине Драгомире Антонићу. С поштовањем!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *