Да ли нас мртви заиста упозоравају?

Пише Вили Вимер

Mорамо се плашити конструисања сценарија из примера сличних случајева из недавне прошлости, при чему овај удес авиона и велики број жртава можемо посматрати као међукорак ка још већој катастрофи. Рачак је означио почетак рата против Савезне Републике Југославије. Да ли се опет понављају такви примери?

Трагедија је то што се догодило са падом авиона Малезијског ваздухопловства над Украјином 17. јула 2014. године. Она се наставља преко леђа недужних људи.

Уместо да се сукоб заустави и покаже респект према мртвима, жртва изазвана овом трагедијом претворила се у супротност. Сукобљене стране у ништа мање крвавом рату на тлу Украјине покушавају да за то окриве једна другу. Готово никада раније нису жртве страшног удеса авиона на такав начин инструментализоване као што се то сад чини. Та инструментализација нема краја и наставља се, чак и поред потребе хитног разјашњења од странеинституција које је Међународно цивилно ваздухопловство предвидело за такве несреће. Свако ко у Украјини сноси одговорност мораће бити оцењен по томе како се односи према тој одговорности. Цивилизованом свету би такође морало да буде јасно да сви који су на себе преузели кривицу морају да одговарају. Али, поставља се питање да ли ћемо, узимајући у обзир сва догађања са којима имамо посла, икада доживети фер и отворено разјашњење чак и уз помоћ надлежних међународних организација. Међународна клима је толико загађена, не само због грађанског рата у Украјини,да се на разјашњење не може ни мислити. Управо због догађаја од овог пролећа у Украјини морамо се плашитиконструисања сценарија из примера сличних случајева из недавне прошлости, при чему овај удес авиона и велики број жртава можемо посматрати као међукорак ка још већој катастрофи. Рачакје означио почетак рата против Савезне Републике Југославије. Да ли се опет понављају такви примери?

[restrictedarea]

Јасно је да се извиђачке АWАCS машине стално налазе у близини украјинског ваздушног простора и да не само да бележе све податке већ их и обрађују. Управо лансирање ракета или летелице, без обзира да ли се ради о цивилним или војним летовима, ове машине педантно региструју. Зашто се не чује ништау вези са таквим сазнањима, или се пак сматра сврсисходним да се она сачувајуза неки погоднији тренутак? Али, нису само НАТО извиђачке машине тамо у ваздуху. То важи и за одговарајуће машине руских оружаних снага. Да ли се такав однос према мртвима може оправдати? Наравно да не. Исто колико ни изјаве изнете чврстим гласом о томе шта су, наводно, без сумње препознали или хтели да препознају извиђачки сателити у вези са лансирањем одбрамбених ракета и местима лансирања. Свакако да се поводом кривице, која би могла да нам донесе несрећу, постављају многа питања. Где су били ти системи који, наводно, врло прецизно раде када је авион из злосрећне Малезије без трага нестао са неба?

Рођаци побијених путника траже разјашњење судбине својих најмилијих. Они имају право на то да се мртви сахране са поштовањем. Право да добију разјашњење ове несреће имају и народи који су изгубили своје припаднике, као уосталом и сви они који у Европи имају утисак да се налазе на прагу једног још већег конфликта. Има га и злосрећна Малезија, која се задњих година на примеран начин залаже да се поштују и чувају глобални стандарди међународног права. Она се у Куала Лумпуру није устручавала да моћнике овога света оцени по њиховим делима. Овај народ, који уосталом жели само да живи у миру, нашао се ових месеци у унакрсној ватри снага, чак и на својој територији, које јој ништа добро не мисле.

[/restrictedarea]