У делима Александра Поповића, Бране Црнчевића и Душана Ковачевића, Бора Тодоровић пронашао је себе, па је било и видљиво како са великим афинитетом и необичним задовољством наступа у представама према њиховим драмама
Био је глумац савршеног осећања мере и увек природан у изразу тако да је идеално одговарао оним захтевима које је Шекспиров Хамлет постављао пред глумце: „Удесите радњу према речи, а речи према радњи, а старајте се нарочито да никад не прекорачите границе природе. Јер свака таква претераност промаша циљ глуме, чији је задатак у почетку и сад, био и јесте, да буде, тако рећи, огледало природе: да покаже врлини њено рођено лице, пороку његову рођену слику, а самом времену и бићу света његов облик и отисак.“ И заиста, Боривоје-Бора Тодоровић могао је удовољити свим овим шекспировским начелима о уметности глуме, која пре свега треба да буде огледало природе. У исти мах, на позоришној сцени мајсторски отелотворујући многе ликове из драма и комедија првенствено наших савремених писаца, Бора Тодоровић је пленио пажњу гледалаца освајајући их спонтаношћу свога израза, који никада није био наметљив нити у било чему пренаглашен, већ увек заснован на реалностима живота. Оживљавао је ликове ту поред нас, обичне људе, редовно опседнуте проблемима властите егзистенције или друштвеним појавама и кретањима у где су се на различите начине довијали да би „испливали“ из вртлога ненаданих животних недаћа. У делима Александра Поповића, Бране Црнчевића и Душана Ковачевића Бора Тодоровић пронашао је себе и било је видљиво како са великим афинитетом и необичним задовољством наступа на представама њихових дела. Остала нам је дубоко у сећању представа комада Душана Ковачевића „Лари Томпсон – трагедија једне младости“ у знаку глумачкога подвига Боре Тодоровића, што је истакао и загребачки критичар Игор Ружић: „Зато је њезин најуспјешнији и најзабавнији дио екстемпорирање Боре Тодоровића, који се у реалној ситуацији испред застора више од сат времена сâм бори с публиком. Игра с конвенцијом казалишног ишчекивања, коју нам маестрално изводи, чак и у тренуцима кад само безидејно стоји пред застором, улога коју може одиграти само глумац без и најмање сумње у властито знање и талент, па и припадајућу моћ у даном контексту.“ И у представама других дела Душана Ковачевића Бора Тодоровић проналазио је праве облике могућности за своје глумачке мајсторије. Приликом првог извођења комедије „Маратонци трче почасни круг“ наступио је у улози Лакија, кога приказује „као измученог, испијеног четрдесетогодишњака, стално пред душевним сломом, али увек је некако успевао да исплива на површину, као човека толико репрезентативан за нашу средину да само од нас зависи да ли ћемо га доживети с његове смешне или трагичне стране“, како је проценио Владимир Стаменковић.
Бора Тодоровић заузео је посебно место у театру Александра Поповића у којем је остварио низ незаборавних улога. Не једном се на духовит начин поигравао Поповићевим ликовима које је бравурозно тумачио. Такав случај био је 1968. године у београдском „Атељеу 212“ приликом представљања фарсе „Капе доле“ – када је наступио у улози Одаџије. Према критици у тој представи истакли су се Раде Марковић и Бора Тодоровић, „који су се спретно поигравали, који су откривали да су они слични Бекетовим јунацима, да су гротескни зато што и сами пропадају апсурдном свету тоталитарне државе,“ констатовао је Владимир Стаменковић.
И у страном репертоару Бора Тодоровић имао је блиставе тренутке, на пример у представи комада „Псеће срце“ Михаила Булгакова у Атељеу 212. Пошто је веома позитивно оценио глуму Зорана Радмиловића у улози Филипа Филиповича Преображенског, критичар Јован Христић је написао: „Ништа мање сигуран није био ни Бора Тодоровић као Клим Чугункин, а затим Полиграф Полиграфович Шаров , пас-човек који је са савршеним тактом и глумачким осећањем успео да не пренагласи ниједан комични ефекат што његова улога у изобиљу пружа, а да до краја искористи сваки. Тодоровић је био виртуозан као пас-човек и ниједном није подлегао искушењу да своју улогу претвори у ,лимунацију‘ l’art pour l’art комике: он је глумачки оживео стравичну Булгаковљеву замисао да граница између човека и животиње није тако сигурно повучена као што се то нама у нашој људској надмености чини, и одиграо је свог Полиграфа Полиграфовича Шарова сливајући људско са животињским и животињско са људским тако да нас је све подилазила лака језа.“ А у представи једночинке „Вернисаж“ Вацлава Хавела Бора Тодоровић је сјајно интерпретирао лик Михаела, успелог конформисте што се у свакој прилици прилагођава ситуацији коју диктира тоталитарни режим, те се не усуђује да потпише карту коју из Швајцарске шаље свом пријатељу, палом у политичку немилост.
Своје највеће уметничке успехе постигао је Бора Тодоровић на сценама „Атељеа 212“ и „Звездара-театра“ у Београду. Не треба заборавити да је он после студија глуме у класи Јозе Лауренчића на Академији за позоришну уметност у Београду, глумачку каријеру почео 1953. године на сцени Београдског драмског позоришта. Потом је од 1964. неколико сезона ангажован у Драми Хрватског народног казалишта у Загребу, у којем је остварио више запажених улога нарочито у савременон репертоару као што су: Елис у драми „Јесењи врт“ Лилијен Хелмен, Мали човјек у комаду Тенесија Вилијамса „Необична романца“ и Викаро у драми „Бејби Дол“ истога аутора, Хепи у „Смрти трговачкога путника“ Артура Милера, Ђока у Нушићевом „Сумњивом лицу“, Официр у „Оптимистичкој трагедији“ Всеволода Вишњевског и другим делима. Захваљујући свестраном таленту Боривоје Тодоровић са подједнаким успехом наступао је у драми и комедији, увек редовно опчињавајући гледаоце са себи својственом природношћу, спонтаношћу и прецизношћу глумачкога израза.