Србија и Срби, увек исти

Поводом Селекције националне драме и позоришта на 59. Стеријином позорју

Већ годинама уназад, main stream српског театарског живота чини један затворени, само(за)довољни круг повлашћених стваралаца и критичара чврсто повезаних нитима заједничке идеологије и интереса… Ради што језгровитијег дефинисања њиховог идеолошког исходишта, послужићу се исказом који је Андраш Урбан уградио као лајтмотив у своју поставку Коштане. Он гласи: „Јебем ти Србију и мене у њој!“

Пише ЈОВАН ПОПОВ

Непосредни повод за овај текст је утисак са којим сам изашао после гледања представе Коштана Боре Станковића, у извођењу суботичког Народног позоришта, приказане у Селекцији националне драме и позоришта на 59. Стеријином позорју у Новом Саду. Будући да сам од пре непуне две године члан Управног одбора Позорја, тела које, између осталог, именује селектора и даје сагласност на његову селекцију, осећам и неку врсту одговорности за фестивалски програм. Али, Управни одбор ретко има прилике да види све представе пре њиховог извођења на фестивалу. Отуда, понекад, накнадно осећање нелагодности, па и потреба да се то осећање искаже јавно.

НЕЗАСЛУЖЕНО НА ПОЗОРЈУ Општа је констатација да је недавно завршено Позорје протекло у знаку режисера Андраша Урбана. Главну награду жирија однела је представа Неопланта, коју је, по мотивима романа Ласла Вегела, поставио на сцени Новосадског позоришта (Újvidéki Színház) док је његова режија Коштане проглашена најбољом на Округлом столу критике. Остављајући по страни Неопланту, коју нисам био у прилици да видим, остаје ми да кажем како о Коштани имам потпуно супротно мишљење од оних који су је наградили. Штавише, мислим да она по својим уметничким квалитетима није ни заслужила да се нађе на Позорју. Очигледан је био редитељев напор да вртоглавим темпом, музиком, покретом, интерполираним сонговима и драстичним сценским ефектима надокнади скромне изражајне могућности неуједначеног ансамбла. Емина Елор донекле се издвајала у насловној улози, пре свега хвале вредним напором да савлада тежак дијалекат нематерњег језика, због чега је двоструко награђена, Стеријином и наградом листа „Дневник“. Остали глумци били су у границама просека, а поједини од њих својом физичком појавом нису могли да задовоље захтеве улога које су им поверене. Марко Макивић у роли Гркљана пре је деловао као Коштанин млађи брат него као отац, Сузана Вуковић пре као Хаџи-Томина кћи него као жена, а на редитељско-глумачка тумачења Миткета и Арсе не вреди ни трошити речи.
Као професор књижевности који се у једном делу свог педагошког и научног рада бави историјом драме, себе ипак пре сматрам љубитељем него познаваоцем позоришта, па немам разлога да верујем у непогрешивост свог критичког суда. Али, у непогрешивост Округлог стола верујем још мање. Не доводећи у питање компетенције Ане Тасић и Светислава Јованова, који су ове године били његови модератори, па ни било кога другог ко је у његовом раду учествовао, сматрам да су на њихову коначну одлуку пресудан утицај имали неки ванестетски разлози. Већ годинама уназад, main stream српског театарског живота чини један затворени, само(за)довољни круг повлашћених стваралаца и критичара чврсто повезаних нитима заједничке идеологије и интереса. Нека ми читаоци опросте што ћу се, ради што језгровитијег дефинисања њиховог идеолошког исходишта, овде послужити исказом који је Андраш Урбан уградио као лајтмотив у своју поставку Коштане. Он гласи: „Јебем ти Србију и мене у њој!“

[restrictedarea]

РАШИРЕНА МРАЧНА СЛИКА Истини за вољу, треба рећи и то да Урбанова Коштана није била једина представа на овогодишњем Позорју у којој је репродукована једнострана, мрачна слика наше стварности. Неки аутори, попут аутора драме Бизарно Жељка Хубача и редитељке Снежане Тришић, пласирали су је, у опробаном, црнохуморном маниру. А било је и оних који су се, попут Урбана, окретали традицији да би политички ангажовано и, изнад свега, политички коректно проговорили о садашњости или пак блиској будућности. Овај приступ одабрала је Татјана Мандић Ригонат, поставивши Нушићеву Госпођу министарку у Позоришту „Бошко Буха“. То што мушкарци играју женске улоге није новост у релативно скорашњој историји нашег глумишта (они старији још памте Дунда Мароја из седамдесетих у ЈДП-у) па више делује као угађање духу травеститског времена у којем брадата певачица побеђује на „Евросонгу“. Најпровокативнији је, међутим, био завршетак у којем Горан Јевтић најзад скида женски костим и перику да би се пресвукао у црни смокинг – алузија на водитеља кабареа у истоименом Фосијевом филму – и руком изгладио косу тако да подсети на Хитлерову фризуру. Онда се пење на сто док трешти колце на стихове Змајеве песме „Српска политика“, па, окружен осталим актерима, десном руком изводи вишеструке нацистичке поздраве. Порука је више него јасна.
Андраш Урбан надовезао се на ово виђење „фашистичке“ српске стварности. И иначе кратак драмски Станковићев текст он је још мало „штриховао“, број ликова смањио за трећину, а мотиве фатализма и меланхолије потпуно је уклонио или их је изложио пародији. Уместо тога, тежиште радње пронашао је у друштвено пробитачној теми тлачења мањинских заједница и угрожених група. Као Циганка и као жена, Коштана се указала идеалном, „2 у 1“ јунакињом.
И мада је изворни дијалекат задржан, време је несумњиво садашње, а костими нису једини реквизит којим се осавремењивање дочарава. Тако у сцени у којој председник општине Арса малтретира Коштанине родитеље, двоје глумаца на зиду у дну позорнице исписују графит СМРТ ЦИГАНИМА. Коришћењем дупле експозиције повезани су Борино и наше време, са јасном намером да се укаже на континуитет насиља над Ромима у српском друштву. Србија, садашња и ондашња, означена је, дакле, као ромска црна рупа, упркос „Декади Рома“, „позитивној дискриминацији“ у образовању и запошљавању, уговору о репатријацији и свим другим мерама које власт ове земље, независно од своје страначке провенијенције, већ годинама доноси и спроводи у циљу социјалне интеграције Рома. За Андраша Урбана и критичаре који му се диве све је то, међутим, пуко лицемерје, безначајно спрам спорадичних инцидената који јесу за жаљење и осуду, но који нису никаква српска специфичност нити су учесталији или тежи него у другим европским земљама. Као што, узгред буди речено, ни неонацистичке и расистичке групе нису наш изум него су, напротив, у склопу свеопштег „отварања према свету“, увезене са Запада, заједно са сваковрсним тековинама модерности, и добрим и лошим.

СВЕДОЧАНСТВА И ПРОВОКАЦИЈЕ С тим у вези, присећам се једног доживљаја из пролећа давне 1990. године: нашу опуштену туристичку шетњу наједном прекидају повици, комешање, а затим и јуриш групе кратко ошишаних младића који само што нису налетели на нас. „Јуре Цигане“, каже неко. Мало касније видимо да је реч о некаквом политичком окупљању, а у неизбрисивом сећању остала ми је једна од застава које су се вијориле: црвена, са белим кружним пољем у средини, унутар којег је био уписан необичан црни симбол, нешто између свастике и чича-Глише. Место збивања су, иначе, Вацлавске намести, главна улица „златног“ Прага, престонице земље која се тада још звала Чехословачка и тек што беше почела да се ослобађа комунизма, а која се увек код нас сматрала оличењем духа толеранције и пацифизма у словенском свету. Ко сумња у аутентичност или у објективност мог сведочења, нека прочита причу Хиљаду и друга ноћ Александра Тишме. А ако има воље и времена, може да прошири своју лектиру и Сервантесовом Циганчицом, Пушкиновим Циганима или Меримеовом Кармен, Коштанином романтичарском претходницом у светској књижевности. Ипак, нека то чини са свешћу да искуства свих тих приповедача, укључујући и моје сопствено, нису прворазредна историјска сведочанства и да би погрешно било из њих изводити опште закључке о односу Чеха, Шпанаца, Руса или Француза према Ромима, као што је погрешно и Урбаново читање Станковића.
Поменута интерпретација српског класика поентирана је завршном сценом у којој Гркљан, пресвучен у женску хаљину – без Кончите се на овогодишњем Позорју, изгледа, никако није могло – остаје сам на позорници и дрхтавим гласом, кроз мегафон, пева „Боже правде“. Тиме се Урбанова ангажованост у циљу заштите угрожене мањине претворила у отворено ругање званичном државном симболу, односно држави самој. То ругање, заправо, представља смисаону потку читаве представе, почев од прве сцене у којој, на дан Васкрса, глумци седе и певају православну молитвену песму, а за то време мргодни Хаџи-Тома обавља сексуални чин са својом женом. Експлицитног секса у представи има још, увек једнако брутално, анимално, насилнички. Српска заокупљеност опсценошћу потенцирана је и сонговима чији су текстови пробрани из наше еротолошке песничке традиције, како усмене тако и уметничке. Непотребно је и помињати да уз насиље, распојасаност и сочан речник, или чак као њихова претходница, обавезно иде и алкохол, па се у ударној сцени представе глумци скидају у доњи веш, узимају по једну ракијску флашу и, постројени у врсту пред публиком, поливају се по глави, певајући стихове из Вуковог Црвен бана. Хорска парабаза потом се претвара у дионизијско вриштање и махнитање, „ефектно“ заокружено громогласним, већ поменутим лајтмотивом.
Ова театарска провокација збуњујуће је деловала чак и на пословично наклоњене извештаче са Позорја, па се Андраш Урбан, у интервјуу објављеном у последњем издању фестивалског билтена, нашао у ситуацији да објасни своју интенцију: „Ако неко то протумачи као непатриотски чин, онда је он у великом проблему. Та реченица значи веома искрен однос према ономе како и где живимо, али и жељу да нам живот у Србији буде још лепши и бољи.“ Под претпоставком да је новинар Војислав Алимпић верно пренео саговорникове речи, из њих произлази да није спорно ружити и псовати сопствену земљу, него је спорно вређати се због тога. Штавише, јавно блаћење домовине ни у ком случају није „непатриотски чин“, него је израз задовољства животом у њој, мада би могло „још лепше и боље“. По тој логици би ваљда требало да, када нам неко, далеко било, опсује мајку, то схватимо као комплимент, као знак бриге и пажње на којем бисмо се, руковођени лепим грађанским и европским васпитањем, морали топло захвалити.

СВЕТ „МИЗОГИН И РАИСИТИЧКИ” Шалу на страну, последњи Урбанов исказ не може се схватити другачије него као чист сарказам, иначе би био у најдиректнијој логичкој противречности са његовом стваралачком визијом Србије. О тој визији у суперлативима је говорила наша критичарска елита, што је селектору Игору Бојовићу послужило као кључни аргумент за довођење Коштане на Стеријино позорје. „Свет ове представе“, написао је Златко Паковић у листу „Данас“, „свет је мизогин и расистички. Ту мржњу према жени и према Циганима, Урбан је успео да открије у сваком гесту и тону.“ Ана Тасић у „Политици“ каже: „Урбанова Коштана је гласан, сиров крик против таквих друштвених неправди, вапај за помоћ избачен у једном даху, и бруталистичким рукописом исписан протест против друштва испалог из зглоба.“ А нaјексплицитнији је Игор Бурић у новосадском „Дневнику“: „Нема ту поетских дилема. Коштана је за њега Србија до Токија, пар екселанс политички комад у којем све(т) се мења, само не и ми. […] Осим јадних Цигана (велика) већина је безбожничка, примитивна, бахата, осиона контрабанда свему што има смисла.“
Наизглед екстатично афирмативан, Бурићев приказ могао би се, пажљивијим читањем, указати и као иронично дистанциран у односу на Урбанову сатирућу сатиру. Сам редитељ је, додуше, у интервјуу за НИН устврдио да Борина драма, „као и друга велика српска дела“, није „само ствар менталитета, јер да је тако, онда би то били комади локалних вредности“, док их он сматра универзалним. Упркос томе, није се одлучио да страдања фаталне Циганке и њених сународника смести у неки имагинарни или универзални простор, као што му ово није прво бављење српском књижевном традицијом и могућношћу њене друштвено ангажоване актуелизације. Контроверзне али и много хваљене биле су и његове поставке Нушићеве Ожалошћене породице и Михизовог Бановић Страхиње. Сваки евентуални приговор да у апокалиптичној визији српске прошлости и садашњости треба видети некакав ресантиман једног несрбина према Србима и Србији он одлучно одбацује: „Ја сам грађанин ове земље који живи овде, овде плаћа порез, који је деведесете године провео овде и није хтео да иде у иностранство, и моје основно људско, грађанско и уметничко право је да говорим о том друштву“ (из интервјуа НИН-у).

ШТА УРБАН ЗАБОРАВЉА Са правног и моралног становишта то право му се заиста не може оспорити, а опет постоји нешто што се зове добар укус, мера, такт, а што је у вишенационалним срединама, оптерећеним траумама из прошлости, утврђено обичајима, понекад и законом. Другим речима, није исто кад о српској (или мађарској) историји, менталитету или савремености немилосрдно суди Биљана Србљановић и кад то исто чини Андраш Урбан. Као човек који је рођен, који живи и ствара у Војводини, он би то морао најбоље да зна. Довољно је стар да памти Титову Југославију и, мада се на њу није критички освртао, сигурно је свестан како би у то доба „братства, јединства и равноправности свих народа и народности“ прошао са својом режисерском поетиком и ко би био „у великом проблему“ – он или његова публика. Или бар онај део публике који се још увек идентификује са својом националном традицијом и са својом државом, какве год оне биле.

РЕЧ О ПУБЛИЦИ У овакве гледаоце спада и жена која је, приликом гостовања суботичке Коштане у београдском Народном позоришту у децембру прошле године, кренула да напусти салу, негодујући због псовања своје земље на позорници. Том приликом је пала и повредила се, због чега је представа била прекинута на пола сата. У сали Новосадског позоришта, где је Коштана играна на Стеријином позорју, инцидената није било. Сви су стрпљиво одгледали представу до краја, а један мањи број гледалаца, међу које и сам спадам, устао је одмах потом и без речи напустио салу. Било је и оних који су остали да седе не аплаудирајући, показујући незадовољство само изразом лица. Нешто већи, мада још увек мањински део гледалишта, аплаудирао је снажно, било је узвика одобравања, чак и овација. Човек би се могао запитати ко сачињава ову публику. Међу њима је вероватно било и позоришних људи, нарочито глумаца, који и иначе бучно поздрављају труд својих колега, не питајући се превише о укупној вредности представе, а још мање о њеним скривеним значењима и порукама. Али је, несумњиво, било и доста оних који се поистовећују са Урбановом визијом Србије, јер ту земљу, после распада оне коју су волели, никада нису прихватили као своју, сматрајући је наметнутим оквиром сопствене егзистенције. Поред њих, који су одавно интериоризовали туђе, инкриминишуће становиште о свима нама, било је и оних млађих, који некадашњу државу и не памте, али им се идеализована представа о њој, као противтежа демонизованој отаџбини, усађује од малих ногу. Такву атмосферу већ две деценије уназад генерише знатан део културне и политичке јавности, од медија и невладиних организација до књижевних, филмских и позоришних стваралаца, овенчаних домаћим и страним признањима.
Најзад, ту је и онај трећи, заправо претежни део публике који је представу наградио конвенционалним аплаузом. Било је ту и доста познатог света, од којих су неки врло угледни људи, чак и осведочене патриоте, а приватно заступају мишљење ништа мање неповољно од мог. Зашто су онда тапшали, макар и млако, противно свом унутрашњем осећању? Зар не знају да има још легитимних начина којима се у позоришту може исказати однос према виђеном? Може се изаћи, може се ћутати, а може се и гласно негодовати. Може се, на крају крајева, викати „уа“. Али новосадска публика тако не чини. То је она чувена, гостољубива, „стеријанска“ публика, „која разуме позориште“ и о којој учесници Позорја говоре са толико усхићености. Лепо васпитана, од детињства само за аплауз учена, та публика је, у основи, провинцијална, душу дала да буде злоупотребљена. Они који не негодују када им се неко руга у лице тешко да ће умети да препознају када им припрети стварна опасност, још мање да се од ње одбране.

…И МИНИМУМ САМОПОШТОВАЊА Да закључим: не мислим да позоришне представе треба забрањивати, скидати са репертоара нити ишта слично, као што не мислим да уметнике треба ућуткивати или прогонити на било који начин. Титоистичка демократија је, срећом, за нама. Али мислим да не заслужује баш сваки „пројекат“ здушну подршку државе, како у смислу продукције тако и у смислу промоције. Као што је дужна да штити интересе и добробит мањинских заједница и група које у њој живе, држава би то требало да чини и када је реч о свом већинском народу. Она такође мора показати минимум самопоштовања уколико жели да је поштују њени грађани. У противном би се чак и они који су јој искрено одани и који је воле као што воле своје родитеље, зато што им је дата рођењем и што другу немају, једном могли наћи у ситуацији да завапе скаредним слоганом из Урбанове представе. А можда некоме то и јесте крајњи циљ?

[/restrictedarea]