Путина позивају на рат

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Одлука Русије да започне војне акције на тлу Украјине, а био би то рат у којем би се број жртава могао мерити десетинама хиљада, била би тешка и болна, трагична и са несагледивим дугорочним последицама

Све компликованије игре, на све више поља, последњих месеци води руски председник Владимир Путин. Док се многи питају зашто оклева, зашто се енергичније не умеша, на пример, у дешавања у Украјини, дотле он односи фигуре на сасвим другим деловима табле. Само у последња три месеца, повукао је три енергична потеза, од којих је сваки – не само изненадио, већ и поприлично шокирао противника на другој страни Атлантског океана. И оно што је најупечатљивије, Путин се углавном појављивао тамо где га најмање очекују, а не тамо где су још одавно постављене мреже за њега. Као, рецимо, у Кијеву. Што, наравно, не значи да се једног дана неће тамо појавити…

 

ОБУЗДАВАЊЕ ПРИТИСКА АМЕРИКЕ Најпре је, још у марту, вратио полуострво Крим у састав руске државе, после 23 године потчињавања Кијеву. Затим, пре две недеље, Русија и Кина склопиле су стратешку енергетску алијансу, чија се вредност процењује на 1.000 милијарди долара у наредним годинама, чиме ће обе државе изузетно учврстити свој економски и политички положај у свету. Овим уговором Путина и кинеског шефа државе Си Ђинпинга обуздава се притисак Запада, пре свега Америке, и отвара ново историјско поглавље које враћа раније изгубљену глобалну равнотежу снага. Наравно, ови процеси су тек у зачетку и проћи ће још доста времена до коначне победе.

Трећи моменат, можда и значајнији од претходних, јесте потписивање историјског уговора о стварању Евроазијске уније (ЕАУ) 29. маја у казахстанској престоници Астани. Заједно са лидерима Белорусије и Казахстана, Александром Лукашенком и Нурсултаном Назарбајевом, Путин ствара нови међународноправни субјект, за који се Хилари Клинтон пре две године зарекла да ће га осујетити. Настала је ЕАУ, тржиште са 170 милиона становника, са петином светских резерви гаса и шестином залиха нафте, и скоро истим толиким процентом копна планете. Направљен је мост између Атлантског и Тихог океана са једне, и Индијског и Северног леденог океана, са друге стране. Роба која се из Кине превози за Европу прелазиће само једну и јединствену границу, а роба, капитал и услуге унутар те границе моћи ће да се крећу без икаквих препрека.

Сваки грађанин ЕАУ имаће од 1. јануара право да живи и ради било где на територији Савеза, неограничено, без баријера и одобрења. Све то, према оценама озбиљних аналитичара, у наредном периоду треба да буде допуњено заједничком безбедносном политиком и валутом, а војска ЕАУ штитиће своје спољне границе. Зато не чуди што су мањи играчи, који чак немају директну границу са Русијом, попут Јерменије и Киргизије, већ аплицирали за чланство у ЕАУ, које доноси економску, политичку и војну безбедност. И ове државе биће пуноправне чланице већ од следеће године. Тако је Русија створила чврст темељ евроазијске куће, која ће веома брзо постати нови геополитички пол и ширити утицај широм Европе и Азије. Интересовање за најтешњу сарадњу већ показују Индија, Иран и Израел.

 

„ЗАБРИНУТОСТ“ ДУШЕБРИЖНИКА Ово су три велике Путинове победе за само три месеца, односно три удара нанета западној доминацији. Међутим, (као) по команди, појавили су се бројни душебрижници који, пре свега из својих удобних – и анонимних – блогерских и коментаторских фотеља, и још на то хиљадама километара удаљени од Доњецка и Славјанска, навијају да руски председник што пре упути руске војне снаге и „покори“ Украјину. Они не крију велику „забринутост“ што на истоку Украјине, у Новоросији, гину цивили под налетима фашистичких хорди и то своје осећање веома отворено исказују. Не либе се, такође, да жестоко оплету и по самом Путину, препознајући у њему највеће зло и издајника руског народа. Читајући ове коментаре, може се доћи до закључка да је он, заправо, заповедник украјинске војске која напада новоросијске положаје, па само од његове добре воље зависи да ли ће се то све окончати, или не.

[restrictedarea]

„Руске патриоте“, са хиљадама најрускијих имена па се стиче утисак да су веома бројни и домољубни, труде се из све снаге да увере најширу публику да је Путин најпре увукао наивне Новорусе у сепаратистичку авантуру, а онда их, зарад некаквих долара и гаса, издао и препустио Украјинцима да их побију. Ствара се утисак „судњег дана“, као да ће разгоропађени кијевски плаћеници сваког тренутка да униште Доњецк, Славјанск и Луганск, са свих седам милиона житеља ових региона! Исти ти коментатори, на исти начин, реаговали су и пре месец дана, када је Путин позвао лидере Доњецке и Луганске Народне Републике да ипак одложе своје референдуме о независности. Иако тада на истоку Украјине није било ни изблиза тако напето и опасно као данас, „интернет хероји“ оптуживали су руског председника да позива на некакву предају. Ту се намеће питање: како је то Путин и „подстицао побуну“ Новоросије и истовремено их „позивао на предају“?

Наравно, таквог одговора нема, и не може га бити. Зато сада има нових оптужби, нових поклича и позива на „неодложни свети рат“ и, непогрешиво, прозивки – зашто Русија већ одавно није увела војску у Украјину. Као да је Украјина, највећа европска држава, некакав полигон у Подмосковљу, где ће руски војници да уђу, поделе пар ћушки фашистима, продефилују у парадним униформама и после тога оду на пиво и пирошке. Као да такав потез не би значио покретање најкрвавијег европског рата у последњих седам деценија. И, на крају крајева, као да то не би значило још веће клање између самих Руса, имајући у виду да већина оних који су данас под влашћу Кијева припада руском националном корпусу. Свако, па и најплеменитије образложење таквог чина, не би могло да спречи вечну омразу између два народа, два листа истог корена.

 

ПРОВОКАЦИЈА – ДЕО ШИРЕГ ПЛАНА Отуда је јасно да би евентуална Путинова одлука да започне рат на тлу Украјине, а био би то рат у којем би се број жртава могао мерити десетинама хиљада, била тешка и болна, свакако трагична и са несагледивим дугорочним последицама. Тиме би се, практично заувек, ставила тачка на дугогодишње напоре Москве да поново под истим цивилизацијским кровом обједини три братске републике – Белорусију, Украјину и Русију. Био би то, свакако, тежак ударац Евроазијској унији, новој творевини која у 21. веку поново уједињује територије некадашњег Руског царства, односно Совјетског Савеза. И био би то, не треба скривати, потпуни тријумф планова америчких стратега, на челу са Збигњевом Бжежинским. То би, несумњиво, дало ветар у једра оним круговима који желе по сваку цену да блокирају изградњу „Јужног тока“, јер не треба сумњати да би пропагандна машинерија одбрану становништва Донбаса и Луганска представила као агресију на „суверену“ Украјину, а не би били ретки ни они који би викали да је реч о геноциду. Ко би у таквој ситуацији и помислио да гради гасовод са „агресором“…

Зато су позиви на рат, на спречавање проливања крви – проливањем стотину пута веће крви – све, само не добронамерни и пожељни у овом тренутку. Брзоплето улетање у украјинску клопку поништило би све дугогодишње напоре руског државног врха, што Американци једва чекају. Доказано присуство америчких „пензионисаних“ официра и саветника у украјинским наоружаним формацијама само додатно сведочи да су злочиначке провокације део ширег плана за навлачење Москве да се умеша. И они који, упркос свему, наводно из патриотских разлога „саветују“ Путину да управо тако и поступи имају своју значајну улогу у рату у којем су сва средства дозвољена. Ова огољена пропаганда, невешто прикривена иза плашта патриотизма, нажалост стиче известан број присталица и међу онима који искрено верују да би брзи улазак у рат било најбоље решење и за Русију.

Међутим, било би ипак нереално сматрати да би тако искусан политичар попут Путина, који је преко главе претурио бројна изузетно тешка искушења, сада дозволио да буде увучен у ратну авантуру. Његова политика свих претходних година одликовала се стрпљењем, постепеношћу и рационалношћу, па зашто очекивати да ће овог пута поступити другачије? Са друге стране, ефекти Путинове владавине недвосмислено указују да је његова политика пре свега – ефикасна. Он никада није расипао ресурсе (а поготово не људске животе) и до сада је углавном успевао да са минимумом средстава постигне најбоље резултате и изађе као победник из сваке ситуације.

Из мора таквих примера треба издвојити зиму 2011. године, када су многи прогнозирали да ће америчка „обојена револуција“ у Москви успети, а Путин бити обешен на Црвеном тргу, да би данас његов рејтинг био виши него икада. Како је он то све постигао? Тако што није слушао савете душебрижника, већ је углавном чинио све супротно. То, међутим, не треба схватити као да Русија неће – и војно – заштитити своје сународнике у Украјини. Само што ће то учинити у време и на начин како то буде одлучио Путин, а не Вашингтон. И не треба сумњати да ће његова помоћ стићи – у прави час.

[/restrictedarea]