Проф. др Драган Раденовић – Страхујем да је рат пред нама

Разговарао Јово Радуловић

У зависности од борбених успеха САД или Русије на територији Украјине, решиће се питање опстанка рата као средства у стицању доминације у међународним односима, или затворити питање опстанка једне од две суперсиле, а можда и опстанка човечанства у концепту цивилизације која траје

Оркестрација атентата на Фрању Фердинанда у Сарајеву 1914. године искоришћена је као повод за почетак Првог светског рата. Паљење Рајхстага 1939. године био је повод за избијање Другог светског рата. Рушење Кула близнакиња у Њујорку покренуло је свеопшти рат против тероризма. Исто тако, Мајдан у Кијеву могао би да покрене трећи светски рат, каже у разговору за „Печат“ проф. др Драган Раденовић (1951, Сарајево) правник, експерт за питања безбедности и доктор методолошких наука из области филозофије.

Шта се, заправо, дешава у Украјини? Западни медији окарактерисали су тамошњи сукоб као „рат против терориста на истоку земље“, тј. у источној Украјини.

То је еклатантни грађански рат, којим се управља и води  се у организацији војних и безбедносних стратега САД-а, са учешћем специјалиста за ратна дејства из САД-а и НАТО алијансе. У зависности од борбених успеха САД-а или Русије у Украјини, која је пристала да њена територија буде почетни полигон за рат широких, можда и светских размера, развиће се дејства нуклеарним средствима, чиме ће се решити питање опстанка рата као средства у стицању доминације у међународним односима, или затворити питање опстанка једне од две непосредно зараћене суперсиле, а можда и опстанка човечанства у концепту цивилизације која траје.

Од извора Бушовог „рата против тероризма“, који су углавном противници широких војних активности ратовања, почињу озбиљна супротстављања претходним идејама које заговарају Пентагон и НАТО. Постоји оправдан страх да софистицирани оружани сегмент међународног терористичког корпуса, у чијем су формирању САД капитално учествовале, чека прилику када ће фокус интересовања бити померен са њих како би уз мање помпе могли да остваре политичке циљеве које су у међувремену формирали.

Нестрпљење аутора „блицкрига“ из Америке, реч је, иначе, о ауторима „блицкрига“ из 1939. или о њиховим следбеницима или потомцима, гурнуло је САД у авантуру са Украјином, и рат на хоризонту са Русијом. Озбиљнији „јастребови“ заступали су став да је по приоритету прво требало уништити Иран, као духовни стожер исламског света, а затим кренути на Русију. Претећи колапс америчке економије, међутим, тера их на промене у ходу.

Уочи агресије НАТО-а на СР Југославију питање сврсисходности западне војне алијансе било је врло актуелно. Данас, то питање поново се актуелизује. У којој мери изазивање грађанског рата у Украјини и претње трећим светским ратом треба доводити у везу са питањем постојања НАТО-а?

Смисао постојања НАТО алијансе у контексту кризе у Украјини и перспективе развоја те ситуације у свеобухватни трећи светки рат апсолутно више не постоји. Досадашње манипулације америчких војних и политичких ауторитета, који су пројектовали и организовали украјинску кризу, који истовремено командују свим деловима система НАТО-а, а остављали су илузију чланицама да имају неку значајну улогу, нестају објективним наметањем јединственог приоритета: како преживети скорашњу општу катаклизму.

Пример безочне манипулације америчке војне силе у НАТО-у је ситуација са системом „ракетни штит“, који, наводно, треба да штити Европу. Чланице ЕУ постале су заложнице тог система, који су купиле од САД, платиле његову инсталацију и преузеле обавезу његовог одржавања под командом Американаца. Када ће и како тај механизам дејствовати, одлучују и знају једино амерички стручњаци. Европљанима само остају последице евентуалних дејстава и противдејстава противничке стране на својој територији. Да апсурд буде већи, генерални секретар НАТО-а Расмусен недавно се заложио за још већа издвајања земаља чланица НАТО-а за наоружање. Елементарна логика указује да би прихватањем тог плана посустала америчка привреда добила нову инјекцију, а Европа, због себичних интереса Америке, била за корак ближе сопственом уништењу.

[restrictedarea]

Како коментаришете чињеницу да се свака промена легално изабраних власти насилним путем, тј. на улици, од Југославије, преко Ирака, Туниса, Либије, Египта, Украјине, води по истом клишеу?

Ако занемаримо практичне разлике, искуство промене власти у земљама које сте набројали извршено је на истоветан начин. Криминолози би препознали извршиоца на основу јединственог модус операндија. За време избора у Украјини и победе „оранж револуције“ био сам у улози посматрача. Било је то после оружаног и насилног рушења власти у Београду 2000. године.  У претпоставкама међународних аналитичара калкулисало се да ли је слично дешавање могуће и у Кијеву. За разнe телевизије тада сам изјавио да не треба очекивати оружане сукобе у Кијеву, јер су природа и историјско искуство Украјинаца значајно другачији од склопа бића народа формираног у сталним сукобима са освајачима на Балкану. Српском патриотском духу историја је оставила само један избор: страдање и борбу до победе и увек из почетка обнову градова, села, свега, па и самих људи који су преживели, и рађање нових генерација, њиховог полета уз поштовање традиције слободарства.

Тада сам упозорио да је сукоб грађана Украјине могућ једино уколико у њему непосредно учествују искусни „пси рата“ и специјалисти за изазивање нереда и ратних сукоба, добро обучени и проверени на терену држава Латинске Америке, Африке… Описао сам њихову ефикасност на примеру Рачка, у припреми услова за агресију НАТО-а на СР Југославију. Тако је и било.Најновије информације које сам добио из Доњецка говоре о намери украјинске армије да се, за који дан, свом силином обруши на своје грађане који се залажу за федерализацију Украјине. Синхронизација офанзиве потпуно је под контролом НСА − Националне безбедносне агенције која обједињује све америчке безбедносне структуре.

Освајање СССР-а био је програмски задатак и Черчила. Иако је прозрео намере Запада, Стаљин га није спречио у науму. Зашто?

Винстон Черчил, један од најутицајнијих идеолога „слободног света“ под робовласничком доминацијом изабраног слоја западне демократије, предлагао је и захтевао синхронизовани и свеобухватни наставак ратних дејстава против Совјетског Савеза. Освајање Кине и Индије било је део плана тог политичара, који је прототип англосаксонског менталног склопа и утицаја. Америчка ратна техника и њихове трупе, уз симболично присуство канадских и аустралијских јединица, које су се на крају Другог светског рата налазиле у Европи, заједно са силом европских држава, представљале су јединствени логистички склоп за континуални наставак рата на Исток. Победа у петогодишњем рату требало је да буде само епизода у остварењу циљева глобализације као коначног циља. Овај план, који је настао на почетку историје, прецизно је разрађен још пре почетка Првог светског рата. Стаљин је на Конференцији на Јалти саопштио лидерима западне коалиције да је совјетском руководству позната намера западних савезника да одмах после заједничке победе над Хитлеровом Немачком крену у масовни рат против СССР-а. То, међутим, није одвратило „јастребове Запада“ од њихове намере до дана данашњег. Они су остали уцењени учењем идеолога расистичке демократије о власти изабраних и једино привилегованих патриција − робовласника над апсолутно контролисаном масом дехуманизованих бића-робота-робова, тј. потрошача. Знајући за подли план „западних савезника“, маршал Жуков предлагао је Стаљину да му дозволи пролазак кроз Немачку без заустављања. Уверавао га је да ће за месец и по дана, са концентрисаном моћи совјетских армија, изаћи на Атлантик. Сматрао је, и то је образложио Стаљину и његовим сарадницима, да ће такозаувек бити скрхане историјске малигне амбиције Запада према Русији, тада СССР-у. Стаљин је био против тог плана и тада је почео сукоб који је после рата довео до смена и демобилизације многих војних руководилаца и до маргинализације великог маршала победе над фашизмом, Георгија Жукова.

Када је настао термин „гвоздена завеса“ и ко је његов аутор?

Организацију одбране од напада „западних савезника“ маршал Жуков је са маршалима и командантима јужних фронтова започео одмах по преласку источних граница Пољске, односно источних граница Румуније, Југославије и Бугарске, на путу ка Бечу и Берлину. На дан званичне капитулације Немачке, Совјети су већ имали оформљен непробојни фронт који се пружао од Северног мора до Трста, идући границама немачких суседа. Била је то стварна „гвоздена завеса“. Ауторство том називу касније је лажно приписано Черчилу као његова конструкција за контролу односа са Источним блоком. Совјетски војни стратези тог времена су за назив овог одбрамбеног појаса, који је делио Европу од Севера до Југа, изабрали метафору завесе желећи да нагласе флексибилну карактеристику фронта састављеног од свих видова оружане моћи. Назив „гвоздена завеса“ Совјети су користили све до практичне поделе света на блокове и повлачења у договорене границе утицаја, а имао је за последицу високи степен страха код западњака и био је јак психолошки аргумент који су користили рационалнији и мање ратоборни војни лидери и политичари западних земаља.

Шта се у то време дешавало на Далеком истоку и у којој мери су Совјети били спремни за напад са те стране?

На Далеком истоку свеобухватни утицај војничких победа америчке војске и њених савезника формирао је апсолутну доминацију и буквално поробљавање Јапана, дела Кине, Индокине… После масовног убиства грађана и беспоштедног и беспотребног разарања Хирошиме и Нагасакија, непријатељство према Америци постало је вечито. Амерички стратези који су донели одлуку о употреби атомских бомби у време када је рат практично био завршен били су свесни мржње коју ће произвести. Њихов циљ, међутим, био је Совјетски Савез. Требало је код совјетских грађана и војске створити утисак о надмоћи и посејати страх. Војнички гледано, у време када се одлучивало да ли ће Запад кренути у рат против СССР-а, ситуација на Далекоисточном фронту у потпуности је подржавала идеју напада. Но, тада су и Совјети имали атомско оружје и на исход који би, сасвим извесно, био катастрофалан, Запад није био спреман.

У протеклих скоро седамдесет година од Другог светског рата, читавом свету наметнула се инвазивна доминација англосаксонског духа концентрисаног у британском софтверу и хардверу САД-а. Резултат тог утицаја је анимална цивилизација сведена на базалне потребе човека.

Управо тако. Најдрастичније последице овог антихуманог пројекта виде се у људској маси која живи у САД-у, маси која све потребе задовољава потрошњом огромних количина хране, атрактивних предмета. Зарад тог начина живота, она је спремна да физички уништи сваку претњу на коју јој укажу власници њихових душа. Читав систем васпитања и образовања сведен је на беспоговорно извршавање воље оних који новцем контролишу њихов рад и битисање. Овде више не постоји слој грађана, већ само сталеж управљача немуште масе која ради, ратује, забавља се и не размишља.

У Британији, грађани су напустили градове и предали их у руке вандалима. Парадоксално, ти привилеговани англосаксонски расисти, житељи савремених утврђења расутих недалеко од градских центара, која обезбеђују „вандали на дужности“, намећу грађански кодекс Европи. Грађански кодекс, који више не представља основу правне сигурности на Острву где влада заблуда о империји из прошлости, са новоствореним суманутим нормама „људских права и слобода“, служи као претња за контролу грађана у туђим државама. Непослушним државама за неиспуњавање обавеза одређују се драстичне економске санкције или уништавање привреде и масовно убијање прецизним ракетним пројектилима или „паметним бомбама“ велике разорне моћи.

ЕЗ − систем уједињених држава Европе, на почетку је представљен у функцији да се трајно онемогући појава фашизма и деструктивног национализма које је, у два светска рата, демонстрирала Немачка. Данас, пола века од оснивања ЕУ, Немачка је водећа и најутицајнија држава Заједнице европских држава.

После експеримента са ратовима, наизглед ограничених домета, у Либану, Југославији, Ираку, Тунису, Либији, Египту и сада пред заоштравањем кризе у Украјини, човечанство се налази пред фаталним чином бесмисла, јер је донета одлука о вођењу рата чак и нуклеарним средствима. Како избећи најгори могући сценарио?

Дуго припремани трећи светски рат имаће свеобухватни планетарни карактер и нико неће избећи последице његових погубних дејстава. Одлуку о почетку рата против целокупног човечанства донели су људи изопачене свести, они који деценијама граде своје „пећине“, тј. скровишта под земљом, у дубинама океана и утроби Земље под морем. Идеје англоамеричке елите поново враћају читаву цивилизацију у пећину.

Створено је психолошко уверење које је недостајало на крају Другог светског рата да будућност живота и развој човечанства захтевају коначни светски обрачун између Истока и Запада. „Јастребови“ који, после капитулације Немачке,  нису успели да наставе рат против СССР-а, одабрали су актуелне догађаје као шансу да крену у велики беспоштедни нуклеарни светски рат. Страхујем да је рат по плану самозадовољних егоиста пред нама. Криза у Украјини, која је настала под непосредним утицајем Американаца, уз подршку збуњене Заједнице европских држава, предвиђена је да буде непосредни повод за рат. Украјина је земља одакле је израсла велика империја и она је за Русију исто што је Косово и Метохија за Србију. Србија није могла да се супротстави оружаној сили 19 чланица НАТО алијансе предвођених САД-ом. Русија је кадра да то учини.

У којој мери су амерички грађани упознати са оним што се данас дешава у Украјини и са могућом катастрофом до које би могло доћи због америчке хегемонистичке политике?

Већина америчких грађана, као и највећи део житеља на свим континентима, и не слути каква нам прети опасност. Сви ми, на разним ТВ каналима, већ две деценије гледамо емисије и серијале о доласку судњега дана, о изгледу планете после удара неког небеског тела или после нуклеарног рата… На ту тему снимљен је и велики број филмова. Ипак, сва та продукција првенствено је урађена за америчку публику и прво приказивана њој у циљу припреме становништва на могуће сценарије догађаја, где је бежање и скривање у специјална склоништа  припрема баш за ту ситуацију која се управо одвија.

Како у САД-у, где сте живели неколико година, лажи и обмане тамошњег режима пролазе код америчких грађана? Имају ли они уопште појма шта се дешава изван Америке?

За пет година живота и рада у САД-у, непосредно сам искусио безочну манипулацију америчким грађанима од стране чиновника и руководства администрације. У то време још је било појединаца који су се вицевима шалили на рачун своје државе као светског полицајца или „добрих намера“ представника државне администрације, када се појаве на вашем прагу са фразом: ¸Ја сам овде да бих вам помогао‘“… Сада су такве шале под контролом и запрећено је озбиљним санкцијама као последицом, осим ако, строгом селекцијом и цензуром, нису допуштене званичним хумористима у средствима јавног информисања.

Пре двадесетак година, док сам живео у Масачусетсу, моји пријатељи и локални новинари у више наврата говорили су ми да је просечни ниво обавештености и образовања грађана Америке такав да су написи у новинама морали бити разумљиви за децу од једанаест година. Сада је тај критеријум за неколико година нижи. У контексту објективних чињеница које се тичу просечног америчког грађанина, његовог образовања и интересовања, он је дуготрајно и систематски припреман да у потпуности прихвата сваку информацију званичних власти као непорециву истину. Истина је да свака држава жели да има грађане који ће беспоговорно извршавати њене уредбе и наредбе. Нигде као у Америци, међутим, тако велики степен припреме и спремности за манипулацију својим грађанима није тако дуго и упорно спровођен.

Како тумачите однос наших медија према кризи у Украјини?

Наши медији доживели су амплитудну транзицију пада до самог дна. То се односи на све јавне сервисе и практично све писане медије. Као спасиоци у тој ситуацији појавиле су се стране медијске куће које су постале сувласници или већински власници и воде уређивачку политику. Не постоји готово ниједно јавно гласило које има аутентични профил и могућност да слободно износи чињенице о догађајима. Дуго трајање оваквог стања довело је до аутоцензуре новинара и уредника програма на високом патолошком степену.

У таквој констелацији, потпуно је природно да се извештавање са горућих тачака преправља за потребе оних којима медији припадају, као што се то сада ради са извештавањем из Украјине. Наши медији без видљиве потребе избегавају да извештавају о напорима пријатељске Руске Федерације да приволи одређене регионе са истока Украјине на директне преговоре са Кијевом и омогући их. И још представнике тих региона називају прорусима. Председника Турчинова, сина фашисте из формације украјинског нацисте и слуге Трећег рајха, Бандере, наши медији цитирају. Зар то не говори о нојевској улози наших средстава информисања? Клинтон, бивши амерички председник, својевремено се хвалио да је санкцијама и касније бомбама вратио Србију у камено доба. А ми бисмо да га и даље цитирамо и дајемо му простор у медијима.

ДАН „Д”

Обележавање 70- годишњице искцавања савезника у Нормандији ових дана прате и бројне контроверзе, анализе и преиспитивања. Оцене  о стварним димензијама овог догађаја одавно  су противречне. Какво је ваше виђење?

Средином 1944. године исход Другог светског рата није било тешко предвидети. Отварање другог фронта била је идеја западних политичара и фрустрираних војних команданата, где су они препознали могућност да непосредно учествују у коначном слому нацистичке Немачке. У то време се фронт совјетских јединица у активном напредовању пружао од Северног до Средоземног мора.

Треба напоменути да су после успјешне инвазије на Нормандију, англоамеричке трупе са својим савезницима, у походу ка Немачкој, биле девастиране од стране „посљедњег мобилизационог позива“  − шеснаестогодишњих дечака и млађих. Покрети отпора у Француској и државама куда су пролазили војни корпуси били су једини озбиљни оружани противници немачким јединицама у одбрани и повлачењу.

Операција „Оверолд“ − инвазија и отварање другог фронта − била је искључиво казнена експедиција, осветнички поход на непријатеља, којем је пораз представљао једину могућу варијанту. У том циљу, савезничка авијација је неселективно бомбардовала немачке градове, рушећи и палећи све пред собом. Тај принцип задржала је данас и одбрамбена алијанса Запада − НАТО, која немилосрдно уништава људске и економске потенцијале непријатеља и пријатеља, ако је то у њеном интересу. Као и 1944. и 1945. године, то тотално уништавање је потенцијални посао за економију оних који без милости руше и убијају. Немачка и њена инфраструктура, као и Јапан, примери су из тог доба, док су разорена Југославија и њене републике (сада независне државе) Ирак, Тунис, Либија, Либан, Египат и др. поновљене истине о беспризорју самодовољности англоамеричког деконструктивизма. Парадоксално, Немачка је поново прихватила ту монструозну идеологију.

[/restrictedarea]