ПОСЛЕ МЕНЕ ПОТОП

Пише Драгомир Антонић

Нобелов комитет за мир доделио је награду Бараку Обами, само што је лепо причао у  предизборној кампањи. У Србији не би било довољно метала да се искују медаље за све изречено у изборним тркама

Стигао је јуни месец. Са њим почиње лето. У њему је најопеванији  празник у Срба – Видовдан. Са јуном  стиже крај школске године. Најбољим ђацима се додељују књиге. Са посветом. Кад се отвори књига, на првој страни пише име и презиме ђака, разред који је похађао и посвета да је књига дар за одличан успех и примерно владање. Књига је увек поучног карактера. Нешто што ће дарованом служити као пример за даље понашање у животу. Дар је стизао на крају завршеног посла, односно школске године. Одувек је тако било.

Урадите нешто за пример другима, учините добро дело, помозите људима у невољи; ако је ваш труд примећен, а обично се примети, стиже заслужено признање које се скоро увек и јавно оглашавало у складу са српском народном изреком да се „добар глас далеко чује“.

ВОЈВОДА, ШЕИК, РАЏА ИЛИ БАРОНЕСА Модерно доба у доброј мери чува традицију да се награда додељује на крају. Кад је дело учињено. Примери су многобројни. Од спортских игара, такмичења, великих подвига, насликаних слика, написаних књига свих жанрова: од романа, есеја, научних радова до поезије и афоризама. Прво урадите а онда вам следи признање. Некад оно стигне за овоземаљског  живота, некад касније. Многи га никад и не добију, јер иако су га заслужили, није им се просто дало. Таква им је судбина.

Наведено се односи на већину света или оно што се народски назива „обичним светом“. За минорну мањину у бројчаном смислу ове одреднице не важе и на њих се односе посебна правила. Ако сте припадник племства, аристократије и краљевске фамилије, вама се награда додељује унапред. Чим се родите у таквом окружењу, постајете принцеза од Јорка, војвода од Виндзора, шеик од Мандаре, раџа од Брамапутре, баронеса од Провансе, гроф од Бара или принц од Велса. О томе шта сте, рачуна воде аристократске родословне канцеларије. Вама остаје једино да на уобичајен или неки други начин дођете на свет и одмах сте даровани титулом или звањем које су вам други одредили. Потпуно су неважне ваше способности, памет, интелигенција, знање, здрав дух, што је иначе обичном људском бићу неопходно да би колико-толико пристојно провео сопствени живот.

[restrictedarea]

Принцу или барону ништа од тога није потребно. Искрено, од њих се нека велика памет и не очекује. Шта ће седамдесетогодишњем принцу од Велса нека нарочита памет? Да је има, не би трућао о сличности друга Адолфа − са којим је иначе његов  чико био пријатељ − и легалног председника државе Русије, са којим његова мајка одржава коректне односе. Принц од седамдесет година, о коме ни рођена мајка нема добро мишљење. Свака мудра мајка познаје своје дете и зна зашта је оно способно. Зато мора под старе дане да седи на трону, чекајући да краљевство преда неком од унука, јер је сигурна да би вишевековна монархија могла пропасти ако би сина устоличила. Ти процеси су одавано успостављени и они не нарушавају опстанак и напредак људске заједнице.

СВЕ СЕ МОРА ЗАСЛУЖИТИ Племство „плаве крви“ с једне стране и обичан свет с друге је прихваћена подела. Свако које је при здравој памети зна где му је место, као и начин на који остварује своје животне циљеве. Проблеми, као и обично, настају кад се желе променити уобичајени односи, јер не мора свака промена, сама по себи, бити позитивна. Промена може изазвати и горе стање него што је било постојеће. Свакодневно смо сведоци разних промена, од климатских, банкарских, економских до породичних и личних који изазивају разноразне невоље. Оно што је много важније јесте нарушавање хиљадугодишњих проверених вредности да се награда додељује по обављеном послу, а не унапред.  Награда није финансијски кредит па да се делимично или у целости даје унапред. Што је награда угледнија о томе се мора водити више рачуна. Да ли бисте икад могли помислити да неко добије Нобелову награду за роман који ће тек написати? Или Змајеву награду за песму коју само што није пренео на папир, иначе је већ има срочену у глави? Наравно да овакве ствари ником разумном не падају на памет.

Што ником није пало на памет сетио се Нобелов комитет за мир 2009. године. Унапред је доделио награду Бараку Обами, само што је лепо причао у предизборној кампањи. У Србији не би било довољно метала да се искују медаље за све изречено у изборним тркама.

Додуше, има и другачијих примера. Војислав Шешељ је због речи изговорених, са тракторске приколице у селу Хртковци, у изборној кампањи, послат у хашки казамат где већ једанаест година труне без икакве пресуде. Он никад (ни принети) није изрекао опасне речи по човечанство као оне које је нобеловац Обама рекао, не са трактора, већ  са говорнице у свечаној сали официрима са Вест Поинта.

Нобеловац је изјавио: „Ово је моја црвена линија: Америка мора увек да буде водећа на светској сцени. Ако ми не будемо, неће бити нико други. Војска јесте и увек ће бити окосница тог вођства.“ Српски речено: После мене потоп! Зато све молим да више ни златне значке или привеске не дају унапред. Све се мора заслужити.

Хелсиншки одбор Македоније је званично објавио да је архиепископ охридски Јован политички затвореник у Македонији. Хвала Одбору. Ми који се молимо да издржи прогон знамо да је невин. Верујемо да ће разум победити и када су у питању процеси који се воде против часних и херојских Срба: Војислава Шешеља, Радована Караџића, Ратка Младића.

[/restrictedarea]