Нушићево огледало за сва времена

Пише Рашко В. Јовановић

Већ у „Народном посланику“ Нушић је наговестио све оно што ће третирати у свом комедиографском опусу, као и начин како ће стварати комичне ефекте и релације. Интересоваће га, пре свега, феномен власти, и то у разним видовима, сагледан из различитих, често и супротних аспеката

Прва Нушићева комедија, „Народни посланик“, доспела је на сцену Народног позоришта у Београду 1896. године, али тек након пуних тринаест година чекања. Данас не знамо како је изгледала прва верзија тога дела: Нушићев рукопис претрпео је бројна преправљања, највише на захтев тадашњег управника Милорада Шапчанина, који је у два маха захтевао од писца да обави измене у смислу ублажавања, да би Нушићев првенац потом прво приказивање доживео тек тако „поправљен“. За поменуто дуго чекање, дабоме, били су пресудни политички разлози, који су, склони смо да тврдимо, потом били одлучујући и за релативно мали број извођења овог бриљантно написаног и у нашим  (не)приликама вечито актуелног комада. Наиме, након првог извођења „Народни посланик“ имао је још седам реприза и дело је скинуто с репертоара да би, у новој, прерађеној верзији, било изведено 1912. године. Свакако због Првога балканскога рата, који ће ускоро почети, та верзија имала је само две репризе. Ово дело појавиће се поново на репертоару, уз још неке нове измене текста,  јануара 1924. и том премијером почело је обележавање шездесетогодишњице Нушићевог живота и четрдесетогодишњице књижевнога рада. Ту верзију „Народног посланика“ Нушић је исте године и штампао и она се потом објављује у свим издањима његових сабраних дела. Додајмо да је после Другога светскога рата у Народном позоришту „Народни посланик“ постављан три пута: 1945, 1956. и потом, 1970. године. Како је то било време када су се одржавали избори само са једном листом кандидата, да би потом скупштина била делегатскога типа, Нушићев приказ жестоке изборне кампање опстајао је на позорници првенствено као сјајна комедија у којој се духовито и верно приказују наше нарави у специфичним приликама изборне борбе. Треба додати да су извођења „Народног посланика“ перманентно пратиле негативне критике, нарочито после Скерлићеве оцене Нушићеве књиге „Бен Акиба“ где је избор козерија објављиваних у „Политици“, према којој Нушић није писац који ствара публику, но писац којега публика ствара“, неоправдано му замеривши да нема „ни дубине духа, ни чистоте осећања, ни моралнога ауторитета за политичку и друштвену сатиру…“ Иако изречен поводом Нушићевих новинских козерија, став Јована Скерлића постаће за многе мериторан и када су у питању његове комедије. Била је то негативна интонација за већину будућих Нушићевих  критичара, поготово за оне које су писали у тада веома утицајном „Српском књижевном гласнику“.

[restrictedarea]

Већ у „Народном посланику“ Нушић је наговестио све оно што ће третирати у свом комедиографском опусу, као и начин како ће стварати комичне ефекте и релације. Интересоваће га, пре свега, феномен власти, и то у разним видовима, сагледан из различитих, често и супротних аспеката. Такво сагледавање, логично, омогућује да се разоткрије сав апсурд силовитог упињања и настојања да се дође на власт, односно положај или функцију, исто као и тежње да се на освојеној позицији власти одржи. Долази тада, неминовно и редовно, до евидентног „исклизнућа“ из уобичајене животне равнотеже, при чему актер који се бори за власт или пак настоји да сачува стечене позиције власти запада у противречности између предиспозиција да се штогод постигне и, потом, сачува оно што је жељено и остварено, или тек делимично постигнуто. Тако Јеврем у „Народном посланику“, следом развоја догађаја, искаче из равнотеже властите егзистенције, засноване на уредном трговачком пословању, које, дакако, има своје законитости и обавезе, да би усвојио начин понашања који диктира метод политичке изборне борбе и који му открива Срета, звани Нумера. Иако ограничен и полуписмен, Јеврем се без размишљања упушта у жестоку изборну борбу, мада му је и самом јасно да се неће лако снаћи у највишем представничком дому, под претпоставком да буде изабран. Али он притом непрестано има на уму бенефиције што их доноси посланички мандат, као и могућне користи од уплива на носиоце власти у својој средини. И зато се упушта у за њега неравноправну борбу и, свесно пренебрегавајући реалност, улази у изборну кампању као у какав убитачни вртлог. Ту се и исказује Нушићево мајсторство: он вешто гради и ниже различите ситуације у којима Јеврем често изгледа као немоћна марионета, као играчка или малени брод, непрестано бацан узвитланим таласима раскошног комедијскога заплета, који као да нема граница. И духовито конципирани, а живописно и са пуно аутентичности дати, профили осталих личности у „Народном посланику“ не заостају много за Јевремовим. Ту је, пре свих, типична фигура србијанске паланке друге половине 19. века, Срета Нумера, дефраудант који са коцкарском спретношћу аранжира изборну борбу, организује и режира свестрану агитацију, али и ток самих избора. Тај тип служи Нушићу да прикаже основне црте малограђанског менталитета. Симбол власти је полицијски писар Секулић – ситан, али неопходан шраф у механизму тоталитарног државног система, иначе заснованог на миту и корупцији. После више перипетија у распламсаној изборној борби доћи ће до победе опозиционог кандидата, адвоката Ивковића, газда Јевремовог будућега зета. Тако долази и до добродушног и помирљивог разрешења комедије, што ће бити и специфичност Нушићевог комедиографскога поступка.

Редитељ Саша Габрић у овој представи определио се за неку врсту брехтовског театра; желео је да нагласи контрасте између свих угођаја – почев од Јевремовог  идиличног живота у породичном кругу и пословној свакодневици, преко одлуке да се кандидује за народног посланика и сусрета са Секулићем и Сретом, па до отвореног сукоба са Ивковићем у захукталој предизборној кампањи и, најзад, до напрегнуте атмосфере у ишчекивању изборних резултата. . Редитељ, у оквиру живописне реалистичке сценографије Бориса Максимовића, успева да оптимално разигра глумачки ансамбл. Борис Комненић, као Јеврем, умео је да отелотвори личност наизглед доброћудног, а у суштини препреденог трговца, који се најпре чини невешт иако му је изнад свега стало да се домогне кандидатуре за посланика и, после, да буде изабран и постане народни представник у скупштини. Фино нијансованим различитим мимичким изразима испољавао је различита расположења: поред тога што је умео да се зачуди или да се прави као да ништа не зна о некој ствари, Комненић је ауторитативно исказивао љутњу и неслагање, баш као и привидну љубазност према гостима који углавном нешто траже третирајући га као да је већ изабран за посланика. . Радмила Живковић, као Павка, оживела је у ставу и свеукупном понашању веома пластично једну патријархалну жену из наше средине претпрошлога века. Калина Ковачевић, непосредно и са шармом, изражавала је младалачке немире и пркосе. Миленко Павлов, као Спира, Јевремов пашеног и Олга Одановић, као Спириница, прикладно су представљали један карактеристичан нушићевски пар. Анастасиа Мандић, као госпа Марина, наступила је достојанствено у одбрани интереса свога нећака, адвоката Ивковића, кога је тумачио Бранислав Томашевић, са добро изграђеним ставом према Јеврему. Бранко Видаковић, као Срета, мајсторски је начинио једну сценску бравуру чији је врхунац био у призору када Јеврема подучава како да говори на скупштинском заседању. Био је ванредно покретљив и флексибилан када је саопштавао податке о властитом животу, посебно зашто га зову Срета Нумера 2436, или пак када се хвалисао како је он аутор пасквила, које претенциозно потписује различитим псеудонимима. Полицијски писар Секулић, иначе бивши жандармеријски поднаредник, имао је у Добривоју Илићу убедљивог тумача.

Поред тога што је подоста скратио текст, редитељ је, ваљда у жељи да Нушићеву комедију заврши у духу Брехтовог епског театра, драматуршки прерадио завршетак комедије, тако да је резултат избора, што изгледа невероватно, подједнак број гласова оба главна кандидата − Јеврема и Ивковића.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *