Индустрија младости која мрзи

Пише Владислав Панов

Изложеност младих погрешним врстама забаве, као што је екстремно насиље у филмовима и, посебно, у видео-играма, пружила је застрашујуће практичне доказе погубног утицаја на психу у тренуцима када су неки од њих узимали оружје и таманили све око себе у својим школама. То је резултат утицаја насиља кроз књижевност, потпуно погрешног система образовања, отуђености од породице и изложености најужаснијим производима такозване забавне индустрије, вишедеценијског „ослобађања“ од стега морала, друштвених норми и позитивних религиозних учења. Све што је од наведеног некада чинило квалитетни ослонац нормално психички и образовно развијеног човека у данашњој је цивилизацији извргнуто подсмеху и негативном конотирању

Иако се око постојања скривених порука у делима за младе нараштаје најчешће воде полемике без децидираних открића или необоривих доказа за било коју тврдњу, увереност „да ту нечега свакако има“ у врло широком кругу људи је сасвим извесна. Бројни су и стручњаци из свих области, најпре ипак психолози, који ће из своје перспективе успешно доказивати да у многим делима намењеним забави или образовању младих има и порука које нису на први поглед видљиве. Чак и оних које немају никакве везе са темом или идејама из првог плана таквих производа културе. Када се воде полемике о овим порукама, најчешће се мисли на оне умишљајно, неретко и злонамерно скривене. Па и на оне најопасније, такозване сублималне, које делују на подсвест. Најбољи пример за такве поруке су рекламе које у себи носе невидљиве поруке сасвим другог смисла од онога што је видљиво. Утичу наредбодавним слоганима на психу гледалаца да се приклоне одређеном производу иако их он без тих порука уопште не би занимао нити им је потребан.

Неговање похлепе Ипак, када се говори о порукама у дечјој литератури, у филмовима или телевизијским емисијама, оне нису само злонамерне или на горепоменути начин сакривене. Углавном је реч о видљивим метафорама, параболама или за одрасле сасвим јасним скретањима пажње младе интелигенције на нешто што њима можда у том узрасту није сасвим видљиво или јасно, али им ипак на посредан начин утиче на машту, помаже формирању одређених ставова, навика, начела, потреба, па чак и карактера. По, рецимо, америчком професору психологије Шелдону Кешдану, дечје књиге имају у својим причама елементе уз помоћ којих деца могу лакше да спознају и схвате борбу добра и зла, како ону која се неминовно одвија свуда око њих, тако и ону једнако свеприсутну у њима самима. Наводи примере бајки са вештицама где их побеђује симбол добра. У бројним бајкама та се борба представља као сукоб и са унутарњим постојањем мотивације изражене кроз похлепу, односно жељу да се има више од онога што је заиста потребно. И док се у неким делима похлепа ставља у негативни контекст, у многим се модерним делима чини управо обрнуто. Она се негује као позитивна особина, а уз помоћ похлепе се затим, најчешће у рекламним спотовима намењеним најмлађима, и то у свим формама (играним, цртаним, графичким) али и у дугометражним анимираним или играним филмовима или серијама (Дизнијева „Хана Монтана“, рецимо, мада је у истој равни скоро целокупна америчка продукција намењена тинејџерском узрасту) усмерава у правцу иницирања и неговања потрошачких навика. „Купоманија“ се гаји од најмлађег узраста, а један део те константне неге се налази мање или више скривен у свим производима такозваног шоу-бизниса као једна од најбитнијих ставки „образовања“ маса. Много је битнија и од религиозног или политичког усмеравања и у потпуној је колизији са суштаственим развијањем интелигенције и навике отвореног размишљања, за шта су у модерној „конзумерманичној“ продукцији литературе и филмова веома ретки примери.

Поруке геј лобија Осим развијања здравог потрошачког духа, од изузетног је значаја и што шири и правовремени утицај на младе умове, када је реч о прихватању узвишених принципа геј лобија. Њихова се борба у том правцу уз помоћ литературе води још од осамдесетих година прошлог века и то захваљујући напредним геј ветровима из скандинавске књижевности. Најчувенија дела у том смислу, темељ богате надградње која је уследила у потоњим деценијама, јесу наслови „Мете живи са Мортеном и Ериком“ и „Татин цимер“, где се потенцира позитивна свакодневица деце са геј очевима. Новомиленијумска надградња на ово је, рецимо, холандска књига „Краљ и краљ“, у којој се описује живот принца незаинтересованог за принцезе, па се зато заљубљује у принца. Занимљиво је да су пре само седам година у једној америчкој школи родитељи тужили учитеља који је читао ову књигу ђацима у другом разреду. Данас се вероватно нико не би усудио на овакав нетолерантни и дакако хомофобијски неваспитани револт. Поруке су, дакле, имале жељени ефекат код родитеља. За децу ћемо још видети.

[restrictedarea]

Хари Потер и Дизни „образовање“ Има и других, наизглед мање важних порука од горенаведених. Занимљива је, рецимо, фама око штива о Харију Потеру и резултујућих светских, као и књиге по којима су снимљени, бестселер филмова. Много тога је проналажено у скривеним или мање затуреним наводним порукама из света Харија Потера. Најчешће су биле осуде око промоције вештичарења, па су неки чак проналазили доказе за позитивно скретање пажње младости на извесне сатанистичке „вредности“. Ипак, можда је најпрепознатљивија и најштетнија порука увијена у саму суштину маштарије о магичном дечаку. Она је једноставна и отуда опасно утицајна. Наиме, Хари и његови другари животне недаће побеђују уз помоћ магије. Када имају проблема, једноставно се окрећу магичним моћима које уче у магичној школи. Порука је јасна: што би се трудили, када вам је на располагању магично помоћно, дакле непоштено средство. Није тешко замислити како би одређени млади ум могао да практично примени овакву поруку између редова харипотеровског штива. Дизнијеви чувени дугометражни цртани филмови су деценијама на удару критике којој су, додуше, многи залепили етикету манијака теорија завере. Али, ипак. Осим порука из класике анимиране забаве из овог студија и оне савремене, где је такође могуће пронаћи „смернице“ за развијање грамзивости и добрих навика послушног шопинг манијака, неки су открили и оне које се окрећу сексуалном образовању. Чувени цртаћ „Краљ лавова“, тако, наводно кроз цео филм има добро сакривену реч „секс“, која отуда на психу гледаочеву утиче на подсвесном нивоу. Без скривених интенција сексуално је провокативна, на експлицитнијем нивоу него што је неопходно и за одрасле, неодољива Џесика у хиту „Ко је сместио зеки Роџеру“. О „посебном односу“ миша Микија и његове Мини одавно су се водиле полемике, али је препознавање уметања мушког полног органа у облик тела Мини у неким сценама овог цртаћа заиста занимљиво и када се слика погледа, извучена из контекста, потпуно запањујуће. Приче о могућој сексуалној симболици „Снежане и седам патуљака“ (сексуалне оргије) „Три прасета“ (геј поруке) „Мала сирена“ (фалусни симболи у неким сценама, добро укомпоновани скривени цртеж полног органа у ерекцији) такође су врло често примери подметања дизнијевске сексуалне револуције.

Егзиперијево и Доктор Сусово образовање Могуће је да свако од нас у овим и многим другим филмовима препозна шта год пожели. Али и да не види очигледно. И колико год да је небитно шта одрасли виде и читају у производима за забаву своје деце, толико је од суштинског значаја оно што су она у стању да препознају када су изложена њиховом утицају. Има психолога који тврде да су деца блажено неспособна да на исти начин као и одрасли прихватају поруке, било отворене или скривене, када читају неки књигу или гледају филм. Њихов ум функционише на сасвим другачији начин и ствари које спознају она отуда тумаче на једноставнији, површнији начин. Ипак, да ли баш то врата њиховог неформираног духа оставља опасно отвореним, значајније је питање на које стручњаци такође не дају исти одговор. Отуда је можда најбоље излагати их провереним позитивним вредностима. Као, рецимо, квалитетним животним порукама „Малог принца“, једне од ретких универзално неоспорених и хваљених књига за најмлађе нараштаје (мада не само за њих) која је деценијама популарна широм планете и с правом преведена на 250 језика. И штиво америчког дечјег аутора Теодора Суса, познатијег као Доктор Сус, многи истичу као дела непролазне позитивне снаге, морално исправних напредних схватања усмерених против силеџија свих врста, демагога и лицемера. Врло слично, дакле, Егзиперијевом „Малом принцу“.

Изложеност младих погрешним врстама забаве, као што је екстремно насиље у филмовима и, посебно, у видео-играма, пружила је застрашујуће практичне доказе погубног утицаја на психу у тренуцима када су неки од њих узимали оружје и таманили све око себе у својим школама. Баш као што су претходно чинили у видео-играма. Насиље и непоштовање живота, привикнутост на свет где та два елемента једначине дају увек крвави резултат због којега нема никаквог кајања, створили су и, нажалост, све више стварају генерације емоционално усахле младости, без самилости и било каквих позитивних осећања, препуне мржње и морално потпуно збуњене. То је резултат утицаја насиља кроз књижевност, потпуно погрешног система образовања, отуђености од породице и изложености најужаснијим производима такозване забавне индустрије, вишедеценијског „ослобађања“ од стега морала, друштвених норми и позитивних религиозних учења. Све што је од наведеног некада чинило квалитетни ослонац нормално психички и образовно развијеног човека у данашњој је цивилизацији извргнуто подсмеху и негативном конотирању. Свет је тако створио младост коју и заслужује – ону што га бездушно мрзи!

[/restrictedarea]