Ханс Рудолф Гигер /1940–2014/ Одлазак црног апостола

Пише Дејан Ђорић

Значај овог сликара превазилази оквире уметности, остварио је свеукупно уметничко дело повезано са подземном традицијом европске фантастичне и окултне уметности; суверено је доказао да публика неће рационалистичке и идиотске керефеке наметане од савремених критичара, теоретичара и историчара уметности, већ митску, ирационалну уметност, која на најдубљи начин говори о човеку

Чувени сликар, скулптор, дизајнер и сценограф Ханс Руди Гигер преминуо је недавно (12. мај 2014.) у седамдесет четвртој години. Постао је светски познат као дизајнер чудовишта и амбијента у хорор и научнофантастичним филовима из серијала „Аlien“ (Туђин). Први у низу од четири снимљена код нас је преведен као „Осми путник“, режирао га је Ридли Скот и оставио је најдубљи утисак на публику 1979. године. Гигерова оригинална сценографија је и у најновијем „Прометеју“, филму који је повезан са овим култним остварењима. Овај сликар дизајнирао је и главни лик у научнофантастичном филму „Врсте“ а његов утицај на популарну културу почиње почетком седамдесетих са сјајним решењем омота за енглеску прог рок групу „Емерсон, Лејк и Палмер“. Обликовао је омоте албума алтернативних рок група као што су „Магма“ и „Мртви Кенедијеви“ али је радио и за поп звезду као што је Деби Хари. Студирао је архитектуру и индустријски дизајн у Цириху, потиче из психоделичне андерграунд сцене којој се увек враћао. Проучавао је окултну литературу а трајна инспирација му је био писац Лавкрафт, велики амерички мајстор неоготика и хорора, творац мита о књизи „Некрономикон“, којој је посвећена једна од најбоље урађених одредница на Википедији. Сарађивао је са другим генијем визионарске уметности и филма – Алехандром Ходоровским а Вилијем Гибсон, култни творац сајбер панка, инспирисао се њиме и написао сценарио за трећи део „Аliena“. Сликар Роберт Боб Веноза увео га је у круг миљеника Салвадора Далија, који су чинили највећи фигурални сликари и вајари двадесетог века као Ернст Фукс и Арно Брекер. Гигер је крајње интелигентно ликовно и масмедијски дефинисао нови дух времена, престанак поверења у прогрес, крај благостања, улазак човечанства у ноћне море криза и ратова, крај поделе света на две суперсиле и почетак стварања надљудске технологије која треба да превлада или уништи човека. У естетском смислу створио је у другој половини двадесетог века највиши вид фантастичне, визионарске и научнофантастичне уметности која се крајње моћно супротставила видовима (пост)модерне.

ТВОРАЦ НЕОГОТИК СТИЛА Гигер је уметности дао нови смисао, другачији од нарцисоидне и клаустрофобичне савремене авангардне уметности, показао је да се старим, фигуралним средствима може стварати не само актуелно, у духу времена, већ и много испред. Тај рушилац савремене уметности, велики антимодерниста и ненадмашни сликар увео је милионе обожавалаца у своју причу, вративши нарацију и мрачну лепоту у уметност. Творац је неоготик стила у популарној култури, зачетник даркера и посебне моде. Постоје барови, тетоваже, електричне „Ибанез“ гитаре, фризуре и шминка у Гигеровом стилу. Значај овог сликара превазилази оквире уметности, остварио је свеукупно уметничко дело повезано са подземном традицијом европске фантастичне и окултне уметности. Суверено је доказао да публика неће рационалистичке и идиотске керефеке наметане од савремених критичара, теоретичара и историчара уметности, већ митску, ирационалну уметност, која на најдубљи начин говори о човеку.

Не треба се заваравати, Гигер је био сатаниста, створио је моћну нехришћанску иконографију, уводећи и католичке представе искушења, житија светаца и Страшног суда. Сатанистичка ликовност вековима постоји упоредо са црквеном и званичном, у виду илустрација забрањених, јеретичких књига, гностичких ликовних визија, алхемијских трактата, демонолошке и окултне литературе. Гигерови радови су позни изданак традиције која води од Симона Мага до Елифаса Левија и Алистера Кролија, у сликарству од Хијеронимуса Боша до Фелисјена Ропса и Алфреда Кубина. Треба се међутим упитати ко је већи сатаниста – онај који у своја мрачна дела улаже технику, идејност, лепоту и финоћу, које потичу из класичне уметности, ликовним средствима заправо славећи уметност, или типични (пост)модерни уметник, негатор, рушилац и обезвређивач људскости и самих основа уметности.

[restrictedarea]

МАЈСТОР АПОКАЛИПТИЧКОГ Како објаснити феноменални успех овог ствараоца? Девијација очигледно привлачи масе које, отупеле ропским радом и медијским испирањем мозга, траже снажне супротне ефекте. Црни апостол Гигер им је дао популарну али и високу културу у виду меког сатанизма, контраиницијације за генерацију глобалног мегаполиса. Први је ванредним средствима уверљивости формулисао страх од ванземаљских суштина, зомбија као нове расе настале после планетарне вирусне пошасти, дајући кључни допринос актуелној и на разне начине експлоатисаној естетици катастрофизма. Тај велики мајстор апокалиптичког у своје демонске представе уложио је огромну дозу ликовног умећа, познавања цртежа, анатомије и композиције. Премда се о њему пише као о надреалисти, његови биомеханизми, како каже биомеханоиди, скоро научно заснивају анатомију непријатељске ванземаљске расе у виду споја чудовишне машине и органског. Сада се на интернету појављују прилози о бројним тајанственим лобањама из (пра)историје, које као и фотографије са археолошких ископавања дивовских људских костура сведоче о немоћи савремене науке. Све је јача свест да наука лаже, оно што не може да објасни уклања од јавности, древна чудовишта као Тараска и џинови о којима говоре митови и Стари завет реалност су која се слободно тумачи само у популарној култури. Гигер је први увео модерног човека у време када није било интернета у сада веома присутну фејк причу о вековном рату ванземаљаца који су наводно на нашој планети давно пре појаве човека. За превласт се боре грејси, мали сиви (ми их погрешно зовемо мали зелени) радилице без душе, затим лизарди, напредна гуштеролика раса слична Гигеровим креатурама и прелепи плави хероји и хероине, светлосна раса заштитника човека, на коју личимо. Истрајно је тај соларни свет уметнички представљао само Драгош Калајић. Гигерови демони као да се заснивају на виђењу а не на визијама, хируршки прецизно описао је други свет, али сетимо се да је још Леонардо да Винчи истраживао анатомске спојеве човека и чудовишта, који су погрешно сматрани изразом фантастичног. Реч је о биопсији и ликовном сецирању незваног госта, о илузијама које веома сличе истраживању телесне грађе ванземаљаца у земаљским просектурама, о чему су се и на нашој телевизији могли видети документарни филмови. Шта ако се бројни прилози на интернету и у уфолошкој литератури ускоро покажу као тачни? Говори се о томе да ће свемирски бродови после 2050. године слободно летети нашим небом а и физичар Стивен Хокинг изванземљане сматра реалношћу којој се не треба радовати. У том случају Гигер неће бити само сјајни сликар на трагу Боша и Далија већ весник новог човечанства тоталне технолошке дистопије. Први је насликао сподобе из генетских лабораторија које је описао Олдос Хаксли, вештачки узгајану расу из романа „Врли нови свет“, кључном уз Орвелову „1984“, за коју се залажу јудеоамерички поборници технолошког сингуларитета у науци.

ПРОРОК И СЛИКАР Производе Холивуда и популарне културе не треба схватити као изразе забаве већ дресуре, припреме маса за стања свести и схватања, који се најављују најпре на нивоу квазиуметности а потом у реалности. Реч је о социјалном инжењерингу а један од највећих конструктора стварности је Гигер. Његова отаџбина дала је двојицу генијалних сликара ирационалне тематике. Хајнрих Фисли је у осамнаестом веку представљао богове са магарећим главама, што је стари окултни и антихришћански мотив а Арнолд Беклин у деветнаестом је насликао бројне призоре смрти, античких нимфи и у пет верзија чувену слику „Острво смрти“, којом се и Гигер бавио. Фантаста из двадесетог века отишао је корак даље, књига „Некрономикон“ из два дела једна од неколико његових монографија које је лично обликовао, на корицама има осавремењену слику Сатане из познате илустрације за књигу Елифаса Левија, великог историчара и практиканта магије из деветнаестог века.

За многе је завршетак величанствене фантастичне ликовне традиције у комерцијалној форми тетоважа, прстења и пирсинга инспирисаних Гигером само вид кича, међутим, тај сликар је био крајње свестан ликовних вредности. Међу уметницима које је највише ценио јесте Дадо Ђурић, његов рад је чувао у свом музеју, волео је да сакупља дела њему блиских уметника. Генијални црни маг модерне уметности, окултиста и творац биомеханичких монструма, био је пре свега ликовни визионар, делима припадајући најређој уметничкој области, тзв. визионарској уметности. Његова истраживања као и бластери из старих научнофантастичних филмова претходе америчким војним истраживањима. Као да је дошао из друге димензије у културу двадесетог и двадесет првог века, из света који само езотерици могу разумети. Његова уметност нема никакве везе са модерном, већ је изникла из хипијевске контракултуре шездесетих, из немачке поткултуре, пробоја краут рока као најрадикалнијег израза психоделије. Неко је приметио да се Немаца не треба бојати све док нешто не схвате озбиљно, тада иду до краја, у патологију и девијацију. „Смрт је мајстор из Немачке“, гласи стара пословица.

По узору на Салвадора Далија, Гигер је у Швајцарској у Замку Ст. Жермен у Гријеру подигао свој музеј који је оригинално обликовао. Његова духовна поимања су дубља од модернистичких, илустровао је Тарот, за шта су потребна виша езотеријска знања. Био је син хемичара а постао је алхемичар, преминуо је од последица пада 12. маја ове године а цео његов опус симболише људски пад. Патио је од ноћних мора и поремећаја сна, његове слике су израз личних доживљаја, прве је урадио као вид терапије. Од наших уметника Гигера је познавао само Жељко Ђуровић, један од најбољих српских и црногорских сликара фантастичне тематике. Излагали су радове на неколико групних изложби а Гигер је високо ценио његово сликарство о чему је и говорио на највећој и најквалитетнијој изложби те врсте одржаној у Венецији 1994. године. Дада Ђурића је сматрао највећим мајстором у двадесетом веку. Тек са признањима са стране, из перспективе светски славних уметника, схватамо колико су јадни напади домаћих псеудоинтелектуалаца на тај вид уметности. У популарној култури, чијим се значаем бави скоро сваки новији теоретичар, главни жанр је фантастика у разним видовима. Зашто су онда добродошли производи Холивуда и савремене књижевности а не и сликарства? Ма шта мислили о овом Швајцарцу, морамо бити свесни да је у уметничком смислу био надмоћан и сасвим другачији од јалових авангардиста. Створио је у склопу магичних форми фигурације потпуно нов свет, на граници маште и стварности. У време када многи вешто цртају и сликају, али нису уопште уметници, да не помињемо експериментаторе, Гигер је постао планетарно славан тиме што је први чисто ликовним средствима најавио продор космичког и дистопијског у стварност. Био је више пророк него сликар, што је најређе у уметности.

[/restrictedarea]