Franc Veber (humanista, filozof, ekolog) – Čekajući međunarodni tribunal savesti

Razgovarala Biljana Živković

Uprkos pošasti jednoumlja koje osvaja svet, posebno posredstvom  medija u službi moćnih, ostaje dovoljno savesnih, pravdoljubivih i istinoljubivih ljudi koji bi se prihvatili zadatka da osnuju tribunal savesti za Srbiju, ali i za Avganistan, Irak, Libiju, Siriju…

Franc Veber, slavni ekolog i direktor Fondacije „Veber“ (koja ima više od deset hiljada članova) našoj javnosti je poznat po doslednoj borbi za istinu o Kosmetu i po otvorenom otporu iskazanom protiv zločina koji je agresijom na SRJ prema Srbima 1999. počinila NATO alijansa na čelu sa SAD. Gospodin Veber koristi bezmalo svaku priliku da uputi apel čovečanstvu da se spasu sakralne, duhovne, umetničke vrednosti na Kosovu i Metohiji, koje on inače poredi sa Atosom. Veber to čini i danas, kako kaže, kao ekolog, kao čovek i kao Švajcarac. U razgovoru za „Pečat“ beskompromisni Švajcarac govori o potrebi „očuvanja svake stope srpske zemlje“, o posledicama bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom, o borbi za Kosmet i očuvanje srpske baštine i ugroženih kulturnih i duhovnih vrednosti na tom prostoru.

 

Gospodine Veber, odakle potiče duboko razumevanje koje pokazujete, već četvrt veka, prema srpskom narodu?

Pre četvrt veka, prilikom obilaska manastira Morače i Studenice, smeštenih u predivnoj prirodi, doživeo sam svojevrsno otkrovenje srpske baštine. Tamo sam došao u proleće 1988. na poziv Komnena Bećirovića, koji će potom postati moj prijatelj i saradnik, tim pre što smo se upoznali pod zaštitom Apolona, boga Sunca. Naime, on mi se obratio pošto je na francuskoj televiziji gledao emisiju o mojoj misiji spasavanja Apolonovog svetilišta u Delfima, ugroženog industrijom koja zagađuje okolinu. Bio je impresioniran borbom u kojoj sam pobedio i ponadao se da bismo mogli da pokušamo sličnu akciju za spasavanje manastira Morače i Studenice, kao i okolne prirode, tada ugroženih projektom brana i veštačkih jezera da bi se izgradila hidroelektrana.

Kada sam se našao na licu mesta, opčinile su me lepota, uzvišenost i duhovnost koje su zračile iz ovih spomenika, umetnost i arhitektura, kao i veličanstvenost mesta na kojima se nalaze. Nisam ni trena oklevao da pokrenem kampanju za njihovo spasavanje. A kako su se, deset godina docnije, u predvečerje tzv. kosovskog rata, druga slična veličanstvena dela civilizacije u ovoj oblasti našla u opasnosti od uništenja, odlučio sam, takođe, da delujem. S druge strane, ovde je postojao i dodatni, čisto etički element pravde i istine, s obzirom da je srpski narod godinama trpeo nepravdu i bio predmet sveopšte prevare. To su bili moji motivi.

Prošlog leta vas je predsednik Nikolić odlikovao Srebrnom medaljom za zasluge za narod. Izjavili ste tada da nam ostaje da vodimo bitku za očuvanje srpske civilizacije na Kosovu – kako to činiti u sadašnjim nepovoljnim uslovima?

Bitka za Kosovo je bitka na duge staze. Srbi su se za Kosovo borili pet vekova da bi konačno postigli pobedu. To je, svakako, najduža bitka u istoriji. Ne smete nikako da budete obeshrabreni, bojažljivi, trebalo bi da vodite diplomatsko-medijsku borbu bez predaha. Dodajem da se ovakva borba nametala od početka događanja u bivšoj Jugoslaviji ali, nažalost, vaše vođe nisu bile na visini zadatka i zato su stvari loše krenule po Srbe. Vidite, mene u vezi sa Kosovom nisu kontaktirale vaše diplomate niti vaši kulturni predstavnici, već ličnosti koje su branile srpsku stvar, poput Komnena Bećirovića. Upravo mi pada na pamet naslov njegove divne knjige „U duši Kosovo“: i zaista, dokle god Srbi u duši budu čuvali Kosovo, ono za vas neće biti izgubljeno.

[restrictedarea]

Budući da je angažman za očuvanje svetih mesta Morače i Studenice podstakao vaše interesovanje za našu kulturu, našu civilizaciju, ali i za našu sudbinu, možete li da evocirate neke uspomene na ove prve susrete?

Sebi sam, tokom različitih kampanja koje sam vodio, nametnuo pravilo da najpre sam, bez pratnje novinara, obiđem mesta ili spomenike koje bi trebalo da branim upravo da bi doprli do mene ili da bih ocenio da li je neophodno ili nije pokretanje akcije sa ciljem spasavanja. Tako je bilo i u slučaju Morače i Studenice, gde sam došao početkom aprila 1988. i gde je stvarnost bila iznad mojih očekivanja. Krenuvši ka manastiru Morači, na nekoliko desetina kilometara od Podgorice, Komnen mi je, na svoj slikovit način, najavio da uranjamo u večnost. Zaista se to i dogodilo, kada se ubrzo nađosmo između gigantskih litica  s jedne i druge strane reke, koje je milionima godina, dubeći stenu, stvarala Morača. U dubinama je kotrljala belo-smaragdne talase, nabujale topljenjem snegova, prateći svoju davnašnju pesmu, poput neprekidne simfonije koja traje čitavu večnost. Tek što smo izišli iz kanjona Morače, stvorio se drugi kanjon vertikalnih, gotovo geometrijskih litica, kanjon jedne od pritoka. Između ostalog, moj me je vodič obavestio da pećine ovih kanjona skrivaju arheološke lokalitete gde su živeli praistorijski ljudi, a da na obalama Morače i njenih pritoka rastu endemske biljke jedinstvene na planeti.

Međutim, nismo još bili sve videli jer, kao vrhunac, pojavila se bela konstrukcija na visokoj terasi iznad reke, manastir Morača iz 13. veka, čiju mi je istoriju Komnen ukratko ispričao. Evo, posle delâ prirode, čovekovog dela, tvorevine duha u svom uzdizanju ka apsolutu. Bio sam bukvalno očaran tolikim  veličanstvenim delima prirode i civilizacije na relativno ograničenom prostoru. Prirodno, odluku da pokrenem kampanju kako bi se ovaj prostor sačuvao doneo sam odmah. Odluka je bila još čvršća sutradan, kada sam se našao u manastiru Studenici, okružen manje planinskim i manje divljim predelom od onog oko Morače, ali čija je umetnička i arhitektonska veličanstvenost ostavila na mene izuzetno jak utisak. Između ostalog, u Studenici me je obuzelo stanje velikog spokoja,  koji ne verujem da sam igde drugde osetio.

Potom sam, krajem juna, ponovo došao u Moraču i Studenicu, u pratnji dvanaestak novinara iz švajcarskih i evropskih medija, među kojima je bio i moj prijatelj Rože Kan, urednik ekološke rubrike „Monda“, koji će ovoj temi posvetiti čitavu stranicu. Tada sam imao i veoma značajan susret sa Gospodinom Amfilohijem, koji mi je, kao mitropolit crnogorski, šesnaest godina docnije, avgusta 2004, u kompleksu manastira Morače uručio Orden Svetog  Save I reda, dodeljen od Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve. Dodajem da sam prilikom tog boravka otkrio drugo veliko svetilište u Crnoj Gori, gde me je Komnen odveo, manastir Ostrog, koji je i sam u savršenoj simbiozi sa okolinom.

Pozvali ste, već u junu 1998, dakle devet meseci pre bombardovanja Srbije od strane NATO-a, na očuvanje baštine Kosova i Metohije, obraćajući se posebno Unesku i Savetu Evrope. Potom, usred rata koji je NATO vodio protiv Srbije, napisali ste otvoreno pismo predsedniku Sjedinjenih Država, Bilu Klintonu, a istovremeno ste u Gisbahu, maja 1999, organizovali međunarodni skup protiv rata. Da li ste ikada dobili, tokom proteklih četrnaest godina, kada se nastavila golgota srpskog naroda na Kosovu i Metohiji,  neko priznanje ili izraze kajanja od ličnosti ili institucija kojima ste se obraćali?

Učinio sam sve te korake, čiji je pokretač moja savest, i na njih sam ponosan. To su, dakle, vrlo jasna briga za očuvanje ljudskog života, briga da se izbegnu sve vrste zala izazvane ratom, posebno šteta što je trpe civilizacija i priroda. Ratna histerija protiv Srba na Zapadu je tada bila takva da sam osetio urgentnost situacije te sam, ne časeći, odlučio da se uputim sa grupom novinara na Kosovo, gde sam bio očaran lepotama Dečana, Gračanice i Bogorodice Ljeviške u Prizrenu. Kako je bilo očigledno da narod koji je sagradio takva veličanstvena dela ne može da bude onoliko loš koliko su ga neprestano prikazivali u medijima, poslao sam, 28. juna 1998, na Vidovdan, iz Gračanice svoj apel protiv nadolazećeg rata.

Kada je reč o mojim naporima u tom domenu, ako su imali odjeka u javnosti, vrlo malo su ga imali kod odgovornih, izuzimajući odgovore od strane Uneska i Saveta Evrope, koji su ograničeni, pre bi se reklo, na diplomatski jezik i na ono što bismo nazvali dvoličnošću. Jednostavno nisu imali hrabrosti da se suprotstave politici država koje su predstavljali. I ne bi priznali, ni po cenu katastrofe,  da su loše procenili ili da su pogrešili jer im savest nije jača strana.  Kako kaže Šatobrijan, kada ne možete da izbrišete svoje greške, divinizujte ih, od njih pravite dogme… Tako se i dalje od zločina prave podvizi, izjavljuje se da je vođen humanitarni rat, da su Albanci spaseni genocida, da je oborena Miloševićeva diktatura, da su ustanovljeni demokratija i ljudska prava itd. Toliko izgovora za počinjena nedela.

Upravo među ta zlodela spada i upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom od strane NATO-a. Bili ste među prvim ekolozima u svetu kada ste upozorili na opasnosti od osiromašenog uranijuma i drugih otrovnih materija, dok je NATO sejao otrov po Srbiji. Nažalost, Srbi danas masovno umiru. Grozan zločin za koji, po svemu sudeći, niko neće  da odgovara.

Da, stravičan zločin, jer ako gradovi, fabrike, uništena infrastruktura i mogu da budu iznova izgrađeni, pa čak i spomenici civilizacije restaurirani, za zagađenje okoline učincima ovih štetnih materija nema leka, a posledice će trajati milionima godina. Zločin protiv čovečnosti, kojim naši humanitarci ispiraju usta, svakako je težak, ali i ono što bih nazvao zločinom protiv Postanja, počinjenim na njihov podstrek i od njih pozdravljenim, kao što je posebno bio slučaj u ratovima protiv Srbije, potom protiv Iraka i Libije, još je hiljadu puta teže. Zbog toga se uočava porast kancera u Srbiji − posledica koju vi trpite, kao i u Iraku − ali i dolazak na svet nebrojene dece sa malformacijama, pravih monstruma, što neće izostati ni u Libiji. Ili, uzmimo primer Sirije, koja je pod svojim krovom čuvala, kao nijedna druga zemlja, spomenike više civilizacija, antičke, judejske, hrišćanske i islamske, i koja je praktično uništena od strane fanatičnih hordi podržavanih od Sjedinjenih Država i njenih saveznika kako bi postigli svoje ciljeve na Bliskom istoku. Takvi su žalosni plodovi modernog varvarstva, koje je Niče naslutio, rekavši da se vek varvarstva približava: 20. vek je to zaista i bio a ni 21. ne najavljuje da će biti bolji.

Podaci o porastu mortaliteta u Srbiji od 1999. i dalje su nedostupni javnom mnjenju i, još gore, izgleda da se prikrivaju od strane organa UN. Kako postići da se prestane sa prikrivanjem posledica rata koji je vodio NATO, pa i ogromnog  porasta kancerogenih oboljenja u Srbiji, i da se one obelodane? Da li bi mogao da se pokrene proces protiv NATO-a? Već ste govorili o tribunalu savesti…

I dalje u njega verujem. Uprkos pošasti jednoumlja koje osvaja svet, posebno posredstvom medija, naročito televizije, u službi moćnih, ostaje dovoljno savesnih, pravdoljubivih i istinoljubivih ljudi koji bi se prihvatili takvog zadatka. Na sreću, postoji internet koji nije, ili još uvek nije cenzurisan i gde se može progovoriti. Da, tribunal savesti za Srbiju, ali i za Avganistan, Irak, Libiju, Siriju. Kada je reč o UN, one su se u svim ovim slučajevima, nažalost, pokazale kao saveznik Sjedinjenih Država i Evropske unije, pružajući pokriće njihovoj zlokobnoj politici koja ima za cilj dominaciju svetom. Zbog toga se nameće potreba planetarne akcije.

Takozvana međunarodna zajednica ustremila se protiv Srbije, prikrivajući istinu o ratu 1999. i pogubnim posledicama kako na humanom, ekološkom, civilizacijskom planu tako i na političkom, na primer uslovljavanjem Srbije za ulazak u EU priznavanjem Kosova kao nezavisne države. Šta biste Srbima poručili, kako da se suoče sa ovim činjenicama?

Kao što sam maločas rekao, reč je o borbi dugog daha. Rekao bih im da izdrže, da ne posustanu, da se ne obeshrabre, uprkos proživljenim iskušenjima i pretrpljenim gubicima. Uostalom, kako kaže izreka, čovek se na muci poznaje. Treba delovati sistematski, permanentno, bez opuštanja, i naročito ne podleći groznim ucenama. Tim pre što Evropa nije ta koja bi trebalo da deli lekcije i postavlja uslove, pošto se kao zainteresovana strana na Kosovu, vođena ideološkim motivima, a nasuprot etičkim i istorijskim, upustila u uništavanje sopstvene civilizacije. S druge strane, trebalo bi prestati s pričom o Evropi kao obećanoj zemlji, jer stvarnost sve više protivreči ovakvoj predstavi, kao što pokazuje ekonomska kriza u koju sve dublje upada − beda, nezaposlenost, nezadovoljstvo u pojedinim evropskim zemljama, poput Grčke, Italije, Španije, Portugalije, da ne govorimo o Bugarskoj ili Rumuniji.

A kada je reč o pobedi istine, ni tu ne treba očajavati. Znate, u svom životu sam bio više pobornik Ničea, agnostik i panteista nego hrišćanin, ali često mi dolaze na um reči jevanđelja: „Nema ništa tajno što neće biti javno, niti skriveno što se neće doznati i na videlo izići.“

[/restrictedarea]

IZ BIOGRAFIJE

Franc Veber – pisac,  filozof, humanista – upustio se pre četiri decenije u misiju spasavanja svetskih ekoloških, prirodnih, kulturno-istorijskih i duhovnih vrednosti. Zahvaljujući njemu spaseni su jedinstveni Delfi, vinogradi na obali Lemanskog jezera, drevna šuma na obali Dunava pored Hajnburga. U Australiji je stvorio impresivan rezervat od 50 hiljada hektara prostora za divlje konje. Njegova Fondacija, takođe je od ljudskog nemara spasla i oživela nacionalni park u Togou „Fazao malfakas”. Do danas je dobio preko 150 veličanstvenih bitki za lepotu. Ostavio je neizbrisiv trag i kada je reč o pitanjima važnim za srpski narod. 

2 komentara

  1. na žalost, ostaje utisak da je lakše strujom pokrenuti mrtve žablje krake, nego savest, mrtve duše `Zapada` ?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *