Evropski gambit Kamerona

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Kako se Britanija opet našla u centru evropske kontroverze?

U kompleksnoj situaciji nastaloj posle teškog udarca zadobijenog na izborima za Evropski parlament, na kojima su evroskeptične snage, i leve i desne, praktično dovele u pitanje celu „evropsku ideju“ sadašnje Unije, Brisel se u najgorem trenutku zapleo još i u interni rat oko izbora za funkciju najbolje plaćenog birokrate u centrali Zajednice.

Dejvid Kameron, na marginama EU samita (27. maj) potpaljuje vatru pretnjom da London „ne garantuje“ da će Britanija ostati članica Evropske unije ukoliko novi predsednik Evropske komisije bude Luksemburžanin Žan Klod Junker. Za britanski ukus, Junker je „fundamentalista“, zagovornik čvršćih evropskih integracija, prvoborac pretvaranja sadašnje Unije u centralizovanu državu. Kao takav, naprosto, nije po ukusu Britanaca.

DISKRETNO SAOPŠTENA PRETNJA Evropska narodna partija, najveći blok u parlamentu u Strazburu, izabrala je već bivšeg premijera Luksemburga, Junkera, za kandidata koji bi trebalo na leto da nasledi dosadašnjeg predsednika Komisije, Baroza. Kameronova pretnja saopštena je diskretno liderima Unije na marginama samita da bi je, zatim, nemački Špigl „provalio“ i objavio na velika zvona. U Londonu je, međutim, medijski skrajnuta, jer se, naprosto, radi o loše maskiranom političkom blefu premijera, s obzirom na to da je, ionako, kod kuće već morao da obeća narodni plebiscit gde će Britanci tek da kažu hoće li ili neće da i dalje ostanu u ovakvoj Uniji. Stoga, pretnja da će, ako Junker prođe, Britanija krenuti na izlazna vrata implicira da Kameron ili puca iz prazne puške, ili pak već unapred zna da će ishod referenduma biti „baj,baj, Unijo“.

Kameron je pod pritiskom evrofobičnog raspoloženja u javnosti na Ostrvu i jake struje u svojoj, Konzervativnoj partiji najavio referendum do kraja 2017. godine; pod uslovom, naravno, da njegovi konzervativci pre toga dobiju parlamentarne izbore iduće godine. Sada i to dolazi u pitanje zbog napredovanja laburista u istraživanjima javnog raspoloženja.

Ukoliko bi Junker bio izglasan, Kameron provlači kroz uši društvu na Samitu − zadnja pošta: Angela Merkel − da će strašilo referenduma pomeriti za neki skoriji datum, možda već za iduću godinu.

Izbor Junkera bi, pustio je Kameron priču na samitu, „destabilizovao“ njegovu partiju u kojoj „evroalergičari“ imaju nadmoć, pa samim tim, premijeru ne bi ostalo na raspolaganju ništa drugo nego da odmah izađe na referendum. A kada se, preti dalje Kameron, pusti iz boce duh referenduma, Angela Merkel treba unapred da zna šta bi bila cena njenog sadašnjeg lobiranja za Junkera.

Tako se zametnuo novi „evropski rat“. Sam Junker već se oglasio upozorenjem u Uniji da „većina“ ne bi smela da se razoruža pred Kameronovom „manjinom“. Evropa, veli, ne sme da bude „ovako jeftino ucenjivana“ pogotovo kada, po Junkeru, on iza sebe ima većinu u dominantnom bloku u Strazburu − hrišćanskih demokrata i socijalista.

Predsednike Evropske komisije biraju lideri EU, ali njihov izbor mora da potvrdi Evropski parlament, gde su evrofobi, posle nedavnih izbora, zauzeli neočekivano veliki broj parlamentarnih klupa. Britanija, na primer, šalje sada u Strazbur svoju većinu iz UKIP, partije Najdžela Faradža, u čijem političkom manifestu stoji napuštanje Evropske unije.

[restrictedarea]

DRESURA BRISELA PO MERI LONDONA Kameronova „lična mržnja“ prema Junkeru je doktrinarna i ima više objašnjenja. Junker je za London sve ono što ne odgovara britanskoj meri i ukusu. Zakleti je federalista, prvoborac za centralizovanu, čvršće integrisanu, evropsku državu u kojoj bi ostalo malo ili nimalo nacionalnih suvereniteta. On je, takođe, neprihvatljiv kao „ideolog i fundamentalista zajedničke evropske monete“ − evra. Ide na živce Britancima upornom odbranom agrarnih subvencija, od kojih Francuska ima najviše koristi, a Britanija najmanje. Subvencije poljoprivredi su od početka „crni gavran“ britanskih odnosa sa EU.

Ali, Kameronova „lična mržnja“ prema Junkeru na najosetljivijem briselskom položaju objašnjiva je faktom da Luksemburžanin u Uniji predvodi grupu „tvrdorukaša“ koji se protive Kameronovoj najavljenoj kampanji rekalibriranja odnosa Britanije sa Briselom, pre nego što izađe na narodni referendum. Britanski premijer je, radi ustupka koalicionim partnerima u vladi − evrofilima Liberalne partije Nika Klejga − obećao da će pre referenduma pokušati da razvlasti Uniju od serije nacionalnih prerogativa koje su prethodne britanske vlade otuđile u korist Brisela. Junkerovom fundamentalizmu ovo je prst u oko. On na čelu Komisije znači, naprosto, da od Kameronovog projekta dresure Brisela po meri Londona nema ništa, pa mu sada britanski premijer unapred poručuje da mu kandidatura, što se Londona tiče, neće proći.

Ali pre nego što se to odigra, ako se odigra, Kameron će morati da u Berlinu aferu Junker raščisti sa moćnom gospođom. Kancelarka je, istina, do sada bila prilično neodređena oko Junkerove kandidature i predlagala kompromis među glavnim igračima Unije, mada joj je na samitu Kameron (prema Gardijanu) rekao, bez diplomatskih finesa, da, što se Londona tiče, „Evropu u sledećih pet godina ne može da vodi čovek iz 1980-ih“. Ove reči je, zatim, potvrdio i nemački Špigl.

Kameron je na temu Junker trenutno u manjini. Prošle sedmice, italijanski premijer Mateo Renci rekao je da je Junker za njega samo jedno ime među jednakim imenima; da nije njegov prvi izbor.

Nakon evroizbora na kojima je Nacionalni Front (FR) Marin le Pen izazvao potres na francuskoj sceni, predsednik Fransoa Oland nazvao je Merkelovu i rekao da funkciju predsednika Komisije treba da dobije Francuz i da Pariz već ima kovertirano ime, Pjera Moskovisija, bivšeg ministra finansija u Matinjonu.

Prema pisanju londonske i nemačke štampe, Oland je tražio od kancelarke da mu što hitnije pošalje signal gde stoji nemačka u aferi Junker. Odluku da traži stanovište Merkelove Oland je, govore informacije na Temzi, doneo „u panici“, posle uspeha Marin le Pen na evroizborima u Francuskoj. „Rekao je gospođi Merkel da je francuskoj vladi potreban njen definitivan stav“, objavio je radio Bi-Bi-Si 4 reči insajdera u Vajtholu.

Bitka za poziciju predsednika Evropske komisije bila je u igri već nekoliko meseci i zaoštravala se kako se približavao kraj Barozovog termina. Gardijan je svojevremeno nagovestio da će Kameron imati problema sa Junkerom, koji je vođa parlamentarnog bloka u Strazburu gde nema poslanika nijedne britanske partije. Junker je tada, preko Gardijana, „savetovao“ Kameronu da se malo više pridržava Osnivačkog akta Zajednice: „Ko god da pobedi, pobedio je i najmanje je bitno da li nas Britanija podržava ili ne. Pravo pitanje bilo bi: Da li Britanija poštuje glas kontinentalne Evrope?“, rekao je Barozo Gardijanu .

U nemačkom Bildu, Junker je još malo izoštrio stvar: „Ne možemo sebi da dozvolimo da nas bilo ko ucenjuje.“

RAT OKO NAJSKUPLJIH FOTELJA Interni rat oko toga ko će posle Baroza da sedne u fotelju predsednika Komisije, kao i, uostalom, ko će da sedne u druge najskuplje fotelje u Briselu, vodiće se, prognoza je, preko celog leta. Prema izveštajima koji otuda stižu u London, u briselskoj centrali gotovo da postoji konsenzus da se Kameron preigrao što je tako brzo izašao na crtu Junkeru. Veliki deo briselske birokratije ne smatra više Kamerona „svojim“ niti pak jakim igračem u Zajednici. Logika ovog stava je dvostruka: A) Obećao je Britancima referendum o izlasku iz Unije u situaciji kada većina Ostrvljana to upravo želi; i B) postao je zarobljenik evroskeptične većine u svojoj partiji, a posebno talac Najdžela Faradža čija je evrofobična partija UKIP (Nacionalna partija Ujedinjenog Kraljevstva) na proteklim izborima bacila Kameronove konzervativce na treće mesto − poniženje kakvog nema u letopisima moderne ere političkih izbora na Ostrvu.

Kako trenutno stvari stoje, Dejvid Kameron je nameran da u bitku sa Junkerom ubaci svu tešku artiljeriju. Čvrsto je uveren da, ako Junker dobije posao predsednika Komisije, nema ništa od njegovog projekta redefinisanja, pogotovo radikalnog redefinisanja odnosa sa Briselom − da se Britanija „vrati kući“, a da pri tome ne napusti Uniju. Ali da, u svakom slučaju, repatrira već otuđeno.

Osujeti li Junkera, Kameron kod kuće ima dvostruku dobit: smiruje evroskeptike u partiji (i narodu) a primiruje evrofile u koaliciji − ostaje u Uniji, ali u Uniji reorganizovanoj po britanskom ukusu. Ako, dakle, uspe da pre referenduma promeni Uniju „do neprepoznavanja“ − u šta većina ne veruje − povećavaju mu se izgledi da ga laburisti ne potuku na izborima za parlament u Vestminsteru iduće godine.

Gambitna varijanta sa Junkerom ovog trenutka ne obećava pobedničku završnicu. Po kalkulacijama na Temzi, Kameron u Evropi može da računa sa podrškom u Rimu, Hagu, Stokholmu i Budimpešti. Ostali su trenutno naklonjeni Junkeru. S tim što poslednje depeše iz Brisela govore da se Oland u Parizu „lagano hladi“ prema Junkeru pošto je još jednom pažljivo analizirao šta može u vlastitoj kući da očekuje posle pobede nezgodnog evrofoba Marin le Pen na francuskoj areni evropskih izbora.

Kako god da se saga o Junkeru dalje razvija, evropska vrteška oko predsednika Komisije zaustaviće se kod Angele Merkel. Pre samo nekoliko sedmica, kancelarka je delovala kao da diskretno povlači podršku Junkeru koji, uostalom, ima iza sebe podršku panevropske grupe u partiji Merkelove. Sada Merkelova govori da ga podržava, naročito posle kritika u nemačkoj i delu evropske štampe da je kapitulirala pred Kameronovom upornošću. Uporedo, Špigl je izašao sa istraživanjem gde stoji da 78 odsto Nemaca smatra da funkciju predsednika Komisije treba da dobije kandidat najvećeg bloka u Evropskom parlamentu (kojem pripada Junker).

IGRANJE NA ŽICI Kameron u EU vodi sada bitku koja je otvorena za obe opcije. Kod kuće pak bliži je porazu nego pobedi. Igranje na žici − referendum, ali pre toga (iluzoran) pokušaj da reformiše Uniju − donose mu mršave dividende. Laburisti koji trenutno stoje bolje u prognozama za iduće parlamentarne izbore agresivno nastupaju sa kritikom da mu je pretnja Briselu na temu Junker „ćorak od kojega se nijedan zec Angele neće uplašiti“. Najava da će se Britanija povući iz Unije ako Junker prođe, samo je, kažu, podilaženje evrofobima u partiji. Ministar za Evropu vlade u senci, laburista Garet Tomas izjavljuje da Kameron seje oko sebe konfuziju i da nijednom do sada nije jasno rekao narodu šta konkretno podrazumeva pod redefinisanjem odnosa sa Briselom i dokle je u tome spreman da ide.

Dauning strit, sa svoje strane, odbija da se oglašava na optužbe da je Kameron na samitu EU plašio društvo praznom puškom.

Vodeći evroskeptik, predsednik Parlamentarnog komiteta za Evropu, Bil Keš, misli da bi za Kamerona bila katastrofa ako bi Junker prošao, ali da bi to, ujedno, bila na duži rok dobra vest za britanski evroskepticizam: „Za sve nas koji želimo da izađemo iz okova Unije to bi bila dobra vest; mogli bismo jasno da demonstriramo Britancima zašto smo za korenitu promenu naših odnosa sa EU“, kaže Keš i zatim „zakucava“: „Junker je federalistička noćna mora; oličenje EU arogancije; lik koji se uporno bori za centralizovanu, nadnacionalnu Uniju.“

Kameron je već duže vreme na mukama. Deo partije mu ne veruje da je iskren u nameri da zaista „prevaspita“ Uniju. Deo partijskog bloka traži, opet, da odmah izađe na referendum kako bi deo partijskih pristalica, koji se sve više priključuju jasnoj antievropskoj politici UKIP, zadržao u konzervativnom gnezdu.

Faradžov UKIP proklamuje, pored izlaska iz Unije, takođe i zatvaranje britanskih vrata pred briselskom politikom slobodne i neograničene imigracije − još jedan magnet koji privlači srca Kameronovih konzervativaca. Ovo već izaziva vrenje u vladi. Ako ugodi tvrdom antiimigracionom krilu, Kameron otvara novi front prema Briselu, pa otuda već poručuju kako načelo slobodnog kretanja ljudi u Uniji nije podložno nikakvoj reviziji.

Prema mišljenju jednog broja analitičara, Kameron je sam sebi namakao pitijsku dilemu: ako krene u radikalno redefinisanje odnosa sa Briselom, evrofili iz Liberalne partije povući će se iz vladine koalicije i kabinet pada godinu dana pre roka. Ako ne krene, imaće ustanak jakobinaca u partiji. Ako se pak odvaži na radikalnu varijantu rekonstrukcije Unije − ma koliko da je praktično neprihvatljiva za Brisel, čeka ga odmah posle toga imperativ obećanog referenduma koji, uostalom, traži većina Britanaca. A tema referenduma nije tek nežno čerupanje perja Briselu, nego fundamentalno pitanje − ostati ili otići iz Unije − operacija čiji se ishod već unapred zna. Pri takvom poretku činjenica, najmanje mu je još Junker trebao.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *