Cenzura suvereniteta

Piše Nikola Vrzić

Komandu za početak dala je Dunja Mijatović, predstavnica OEBS-a za slobodu medija.

Prošlog četvrtka, 27. maja, ona je izrazila „brigu zbog zabrinjavajućeg trenda onlajn-cenzure u Srbiji tokom protekle nedelje“, i pozvala vlasti da „neguju necenzurisanu debatu o pitanjima od javnog značaja, naročito u vreme krize kakva je trenutna situacija sa poplavama u regionu“: „Duboko sam zabrinuta zbog navoda da se blokiraju veb-sajtovi i onlajn-sadržaji. To je jasna povreda prava na slobodno izražavanje… Onlajn-sadržaji, percipirani kao kritični prema vladinoj reakciji na nedavne poplave u zemlji, uklonjeni su sa nekoliko sajtova u Srbiji. Čitave veb-stranice, kao ¸Druga strana‘ i ¸Teleprompter‘, takođe su bili privremeno onemogućeni prošle nedelje. Povrh toga, blog Dragana Todorovića na sajtu dnevnika ,Blic‘ bio je izbrisan prošlog petka… Nadalje, prema izveštajima medija, tri osobe su pritvorene, a još 20 ljudi pozvano na saslušanje u policiju zbog navodnog širenja panike u vezi sa brojem žrtava poplave u Obrenovcu. Hapšenje osoba zbog njihovih blogova, komentara ili drugih formi pisanja nije prihvatljivo; ono ima obeshrabrujući efekat na opšte stanje slobode medija u zemlji, i može da vodi autocenzuri. Pozivam srpske vlasti da ovo zaustave, i da prestanu da se mešaju u rad onlajn-medija.“

 

KAMPANJA Mijatovićkine optužbe publicitet odmah dobijaju na „Glasu Amerike“ („OEBS: Cenzura interneta u Srbiji“) na američkom Radiju „Slobodna Evropa“ („Cenzura, OEBS i spoljna politika Srbije“) koji navodi da „aktuelna vlast emituje zastrašivanje; ljudi se, dakle, boje da kritički progovore o njoj, uprkos tome što svaka vlast zaslužuje kritiku, što je, uostalom, jedan od osnovnih principa demokratije“ i citira Vesnu Rakić Vodinelić koja „upozorava da je premijer Vučić u vreme kada je bio član vlasti Slobodana Miloševića ¸postao ekspert za gušenje medija i sada ne treba da se čudi što ljudi sada u njega upiru prst za kršenje medijskih sloboda, iako ne može da se utvrdi da li to radi lično. On nosi tu hipoteku i ne treba da misli da će je se lako osloboditi, zato što je poznato šta je on kao tadašnji ministar informisanja sa medijima u Srbiji radio‘.“ Uključuje se i nemački „Dojče vele“. „Internet ne ćuti ni kad je potop“, naslovljava 28. maja vest u kojoj se navodi da je „internet jedini kanal na kojem se mogu naći kritike vlasti, mada i tamo ima pokušaja cenzure… Internetu (se) dizgine ne mogu zatezati kao klasičnim medijim, koji su upućeni na državne oglase i podložni uticajima. Ovih dana se odvija novi pokušaj upodobljavanja interneta, nekoliko kritičkih blogova nestalo je sa izvornih stranica, dok su neki portali oboreni hakerskim napadima… Cenzurisane kritike vlasti (u nekoliko slučajeva radi se o pozivima Aleksandru Vučiću da sa kompletnom svitom podnese ostavku) prenose se i množe, postaju popularne baš zato što su zabranjene“. Pa 30. maja, „Vučićev šou i gušenje kritike“ i podnaslov „Vučić je tokom rekordnih poplava svojim šou-nastupima i autoritarnim ponašanjem koje su non-stop pratile televizijske kamere ¸sejao paniku, zbunjivao vlasti i pojačavao haos‘, piše nemačka štampa“: „¸Tagescajtung‘ (TAC) iz Berlina piše da vlasti u Srbiji, kandidatu za Evropsku uniju, posežu za cenzurom kao u ,svoja najgora vremena‘. Međutim, kritičari vlade se ne daju, konstatuje list. ¸Apelom protiv cenzure‘, građani kritički nastrojeni prema režimu i novinari početkom ove nedelje su se usprotivili žestokoj represiji prema onima koji misle drugačije… Kvalifikacija ¸Moja specijalnost je cenzura‘ treba da se ubaci u Vučićevu biografiju… Priča podseća na raniju ulogu Vučića među radikalima, vreme kada je on bio ministar informisanja a bilo je u znaku gušenja medija. Vlada je pritom skoro celo medijsko tržište učinila svojim podanikom, piše dalje berlinski list… Pod naslovom ¸Bog i Vučić‘ list ¸Danas‘ je prošlog vikenda analizirao dublje uzroke problema sa medijima. ¸Vučić vodi stranku sa elementima Falange (španski fašisti). Stranka koja nije iznutra demokratska, ne može ni spolja da obezbedi demokratiju. U Srbiji imamo dirigovane medije‘, završava citat i svoj članak TAC iz Berlina.“ Pa 3. juna ponovo, „Dojče vele“ izveštava da „nemačka i austrijska štampa ovih dana više nego obično pišu o Srbiji, a jedan od povoda za to su i optužbe da srpska vlada sprovodi cenzuru u medijima, posebno na internetu“, a javlja „Dojče vele“ i da se nedeljnik „Cajt“ „bavi i optužbama za cenzuru“ tako što konstatuje da su „desetine blogova i kritičkih priloga skinuti sa interneta – advokat građana i sindikat novinara govore o cenzuri“. A veoma čitani američki „politički veblog“ „Hafington post“ (22. po čitanosti sajt u SAD po Aleksa rejtingu, a 77. na svetu) navodi da Vučićeva reakcija na internet kritike predstavlja „reminiscenciju Miloševićevog despotizma koji je započeo na sličan način. Cenzura je bila uvod u njegovu krvavu eru. Vučić ne manifestuje tako ekstremnu političku patologiju, ali se prvi simptomi mogu dijagnostikovati. Isleđivanje građana pod optužbama za ¸širenje panike‘ je dobro poznata metodologija ranih faza latentne diktature… Vučićev klan očigledno koristi ova isleđivanja kao metod zastrašivanja.“

[restrictedarea]

Najzad, paralelno sa ovim napadima spolja, premijer dobija i svojevrsni nož u leđa, udarac iznutra. „Oglasio se“, javlja „Dojče vele“, „i zaštitnik građana Saša Janković, koji beleži da se ,sve češće pojedine informacije i kritike povlače iz javno dostupnih sredstava informisanja i informacionog prostora‘, da se novinarima savetuje da izbegavaju kritiku, a da se građani pozivaju na informativne razgovore zbog navodnog širenja panike putem Fejsbuka“, iako „¸nikad niko nije primetio, utvrdio ni zabeležio posledice‘ tog navodnog širenja panike“. Upozorava Janković na B92 i da je „sloboda medija ugrožena“ a da je „nad slobodom izražavanja vanredna situacija“, a on i Rodoljub Šabić, poverenik za slobodu informacija, izveštava „Balkan insajt“, pridružili su se peticiji „U lice cenzuri“ „i stali u odbranu zaštite slobode izražavanja – garantovane Ustavom“…

 

ĐINĐIĆEVA POUKA Ima li istine u svim ovim optužbama? Ili optužbe imaju neki drugi cilj? Koji?

Pre svega je potrebno proveriti kredibilitet i doslednost tvoraca tvrdnji o cenzuri u Srbiji. Kako je to lepo primetila glavna urednica „Politike“ i predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović, OEBS (i NUNS) imaju malo, ako i to malo, moralnog prava da govore o cenzuri i ugroženosti medija, jer, „gde su bili NUNS i OEBS kada je pre nekoliko godina trebalo dići glas protiv drakonskog Zakona o javnom informisanju koji je vanrednom brzinom usvojila Tadićeva vlast, baš dok su je Vašington, Brisel i Beč kovali u zvezde kao prozapadnu, evropsku i demokratsku?“ „Hapšenje osoba zbog njihovih blogova, komentara ili drugih formi pisanja nije prihvatljivo“, napisala je OEBS-ova Dunja Mijatović u citiranom saopštenju od 27. maja ali se pritom ni rečju kritike ili zabrinutosti nije oglasila zbog hapšenja Ivana Ivanovića i Radomira Počuče zbog njihovih internet komentara, što dodatno doprinosi utisku o licemernoj dvoličnosti. Jer, kako primećuje urednica „Politike“, „sloboda štampe je kao i ljudska prava: mora da važi za sve, inače je nema. Ne može da postoji samo za naše političke prijatelje, ili za one koji su postali naši prijatelji zato što imamo zajedničkog političkog neprijatelja.“

Ali nije verodostojnost OEBS-ovih optužbi ozbiljno uzdrmana samo njegovom licemernom nedoslednošću koja zapravo (raz)otkriva OEBS-ovu stvarnu ulogu korbača evroatlantskih interesa. Dodatni se problem sastoji u činjenici, uporno zanemarivanoj, da onako ozbiljna optužba nije potkrepljena ama baš nijednim dokazom da je vlast u Srbiji imala ikakve veze sa blokiranjem onih internet sadržaja. A najveći je problem u tome što se, i tako nepotkrepljena, optužba zapravo svodi na (navodno) gašenje dva minorna internet sajta („Teleprompter“ je sada, posle ovolikog spominjanja, izbio na tek 132. mesto po posećenosti u Srbiji, dok je „Druga strana“ na dalekom 478. mestu) dok bi, zaboga, privatni vlasnik medija koji je izbrisao blog na svom sajtu, „Blic“ to jest „Ringijer Aksel Špringer“, trebalo da bude prva adresa za optužbu zbog tog brisanja, a ne država i njena vlast.

Zapravo, kada pogledamo kako su se dva sajta i jedan blog pretvorili u desetine blogova i kritičkih priloga skinutih sa interneta, etiketiranje Slobodanom Miloševićem i fašizmom, mračnom radikalskom prošlošću i (nedokazanom) cenzurom, te očiglednu sinhronizovanost spoljnog i unutrašnjeg pritiska, postaje očigledno da je reč o kampanji kojoj cilj nije zaštita slobode medija i govora u Srbiji, već joj je očigledan cilj Aleksandar Vučić.

Ali zašto?

Naša nedavna i nevesela prošlost pruža interesantne paralele. Zoran Đinđić, kada je pola godine pred pogibiju ušao u direktan i oštar sukob sa zapadnom međunarodnom zajednicom povodom Kosova i Metohije, dejtonskog mirovnog poretka i Republike Srpske, odnosa sa Haškim tribunalom, odnosa sa (nedopuštenim) uticajem zapadnih ambasadora na kreiranje političke situacije u Srbiji, sinhronizovano je među stranim medijima i njihovim domaćim saradnicima satanizovan i proglašavan za „novog Slobodana Miloševića“ („Već je dosta propagande na tu temu“, rekao je u testamentarnom intervjuu „Novostima“ 6. marta 2003.) i hodajući dokaz „da se srpska politika nije promenila. Da sam, eto, bio političar evropskog tipa, a sad da sam postao srpski nacionalista“. I Vojislav Koštunica je nekoliko godina kasnije, kada se sa premijerske pozicije aktivno usprotivio evroatlantskim namerama da Srbiji oduzmu Kosovo i Metohiju, proglašen za „srpskog Nosferatua“ (američka depeša 09BELGRADE791) i u skladu sa tom ocenom medijski toliko demonizovan da se od toga nikada nije oporavio.

Vlasnicima našeg tranzicionog propadanja, tim cenzorima srpskog suvereniteta, Aleksandar Vučić nije imao čime drugim da se zameri do odbijanjem da se priključi osudama i sankcijama Rusiji povodom ukrajinske krize; nažalost, ostali njegovi krupni potezi, od kosmetskih do najavljenih reformskih, uglavnom su nailazili na aplauze i odobravanje prijatelja sa Zapada. I sam Vučić je uostalom, bez mnogo uvijanja, u otvorenom pismu OEBS-ovoj Dunji Mijatović sugerisao upravo takvo tumačenje njenog ataka optužbama za cenzuru: „Ne želim da verujem da ste ovo napravili zbog toga što postoji potreba za disciplinovanjem srpskih lidera i gušenjem svake ideje o slobodnom i suverenom reagovanju države Srbije u njenom spoljnopolitičkom delovanju.“

Šta sugeriše zaključak da je kampanju protiv Aleksandra Vučića izazvala njegova neposlušnost u vezi sa Rusijom, sve i ako je ta neposlušnost direktno povezana sa očuvanjem naših nacionalnih interesa koji nam evroatlantistički sukob sa Rusijom ne dopuštaju? Vraćamo se na zaključak koji je još pre 11 godina, nekoliko dana pred smrt, izgovorio Zoran Đinđić: „Meni je jako žao što su kod nekih ljudi u Evropi i svetu dobri Srbi i demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje.“ Drugim rečima, naravoučenije je da – sve dok se prijatelji sa Zapada o tome budu pitali – mi nemamo pravo na sopstveni interes, već nam je ostavljeno samo pravo da radimo u korist njihovog interesa makar to bilo i u korist naše štete. A da nije reč ni o paranoji ni o preterivanju, svedoči ovonedeljni primer Bugarske, članice i Evropske unije i NATO-a, dakle saveznice Brisela i Vašingtona kakva mi (nadajmo se) nikada nećemo postati, kojoj je Evropska komisija zbog sopstvenog interesa zabranila izgradnju „Južnog toka“ iako će joj „Južni tok“ doneti i energetsku sigurnost i ekonomsku dobit od naplate tranzitnih taksi. Što će reći da ni Bugarska nema pravo na sopstveni interes.

Zapravo, tekuća pretnja pretvaranjem u diktatora i velikog cenzora – pojačana ozdravljenjem iliti povampirenjem DS-a pod novim predsednikom Bojanom Pajtićem i nekakvim novim DOS-om, kao projektovanom alternativom i potencijalnom pretnjom aktuelnoj vlasti – Aleksandru Vučiću bi trebalo da razjasni svaku eventualnu nedoumicu oko raskršća na kojem se sada nalazi. Pred njim stoje samo dva puta. Jedan je državnički, put odbrane državnih i nacionalnih interesa zemlje čiji je premijer. Drugi put je put bespogovorne poslušnosti, koji premijera Srbije zapravo pretvara u njenog okupacionog namesnika. Koji je tu da bi sprovodio tuđe, a ne naše interese.

Trećeg puta nema; ne zato što ga mi ne vidimo, već zato što ga zapadni vlasnici Srbije i njene budućnosti, jednostavno, ne dozvoljavaju. Pokušali smo tim trećim putem da se provučemo kroz ukrajinsku krizu. Našim stavom da nikoga ne osuđujemo i ni na čiju stranu ne stajemo Rusi su zadovoljni, potvrdio je to u prošlonedeljnom razgovoru za „Pečat“ i ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin, ali nisu zadovoljni evroatlantski prijatelji. „Srbija će morati da pokvari odnose sa Rusijom“, obznanio je preko „Glasa Amerike“ direktor Kancelarije za južnu i centralnu Evropu u američkom Stejt departmentu Džonatan Mur. Srbija će, rekao je, „kako se bude približavala EU, morati da preduzima korake koji će komplikovati njene odnose sa Rusijom, ali će biti konzistentni sa stavovima drugih članica Unije“. Istovremeno, „Novosti“ javljaju da će „Evropska unija pojačati narednih nedelja pritiske na Srbiju kako bi promenila neutralan stav prema ukrajinskoj krizi i uvela sankcije Rusiji“.

 

SIGNALI NESPOKOJA Pritom, lomljenje kičme Aleksandru Vučiću zbog ukrajinske krize, pa i ovim besmislenim ali zato bučnim optužbama za cenzuru, zapravo je samo predigra za one stvarno teške, to jest pogubne poteze koji se od njega očekuju, i evo tekuće kampanje koja mu pokazuje kako će proći ako ta očekivanja ne ispuni: odustajanje od „Južnog toka“ u skladu sa naredbom Evropske komisije, novi briselski dogovori sa nezavisnim Kosovom koji će ga načiniti još nezavisnijom državom od Srbije, davanje elemenata državnosti Vojvodini („Zalažemo se za veću autonomiju Vojvodine, koja će, verujemo, biti ugrađena u novi ustav, a taj akt usaglašen sa evropskim propisima. Aktuelna vlast bi trebalo da ga donese u ovom mandatu“, izjavio je funkcioner SVM-a Balint Pastor. A njegov stranački kolega Šandor Egereši: „Autonomiju pokrajine treba da definišemo ustavnim zakonom koji je viši akt od statuta, ali još uvek niži od ustava.“) rasprodaja profitabilne državne imovine („Telekom Srbija“, Beogradski aerodrom, „Dunav“ osiguranje…) na koju je Evropska banka za obnovu i razvoj već bacila oko…, a sve to je dodatno pojačano potrebom evroatlantskih prijatelja da, u svetlu ukrajinske krize, osiguraju kooperativnost slomljene Srbije pre nego što ona, za šest meseci, preuzme predsedavanje OEBS-om.

Kako reaguje Aleksandar Vučić?

Najpre, 2. juna, spomenutim otvorenim pismom Dunji Mijatović, on reaguje oštro. Džentlmenski izražavajući nadu da je obmanuta i prevarena pa ga je zato optužila za cenzuru, od nje i „gospode iz OEBS-a“ on traži „jedno obično izvinjenje i ništa više“, optužujući ih pritom za „laži“ i „najprljaviju kampanju koju protiv mene vodite, kako u Srbiji tako i u inostranstvu“.

Od Dunje Mijatović, međutim, ne dobija javno izvinjenje nego javni šamar – „Danas sam imala konstruktivan razgovor s premijerom Aleksandrom Vučićem. Upoznala sam ga s činjenicom da trend uklanjanja veb-stranica i blokiranje izvora informacija i komentara na internetu u Srbiji, nažalost, nije nova pojava… Moja poruka vlastima ostaje nepromenjena.“ – ostavljajući pritom utisak da je zapravo ona dobila izvinjenje od srpskog premijera; dobila je, kaže, „uveravanja da će se on i vlada Srbije angažovati po tom pitanju (cenzure internet sadržaja)… drago mi je što sam od predsednika vlade Vučića dobila uveravanja da će se pristupiti rešavanju ovih pitanja“. Da ovakav utisak nije pogrešan, pokazala je i Vučićeva ocena tog razgovora i njegove sagovornice. Ženu, koju je samo dan ranije optužio za laži i prljavu kampanju, opisao je kao pristojnu („Ja mislim da je ona pristojna žena. Ne mislim da želi nešto loše Srbiji.“) usput je pravdajući time što „ima ljudi koji su je odavde obmanjivali“. Ništa manje blagonaklon nije bio ni prema nezavisnom a vladinom činovniku Saši Jankoviću, na čije je optužbe za cenzuru i stvaranje sistema u kojem „odluke donosi jedan čovek, a ostali zapisuju“, odgovorio sa mea culpa. „Moja je krivica što se nisam pre godinu dana sastao sa zaštitnikom građana, a to je bila moja obaveza“, rekao je Vučić i dodao da mu nije problem da prizna kada pogreši.

Ovi loši znaci popuštanja pred pritiskom predstavljali su najavu drugih loših znakova koji su usledili. Ako je, posle Briselskog sporazuma i lokalnih izbora po zakonima nezavisnog Kosova, poziv Srbima da učestvuju na parlamentarnim izborima po tim zakonima i bio očekivan (premda je usledio u poslednji čas, posle ćutanja koje su prekinule poruke zapadnih ambasadora da Srbi treba da izađu na te izbore) ono što je usledilo ove srede, prilikom premijerove posete Austriji, svakako da nije bilo očekivano. Nakon što je, 20. maja, javno odbacio hrvatsku inicijativu da svi zajedno, sa Bosnom i Hercegovinom, apliciramo za sredstva iz EU Fonda solidarnosti jer i sami ispunjavamo kriterijume za dodelu te pomoći, posle susreta sa austrijskim zvaničnicima ovaj je stav doživeo potpuni preokret, pa je posle razgovora sa austrijskim vicekancelarom Mihaelom Špindelegerom Vučić izjavio kako „Srbija nema ništa protiv da nastupa zajedno sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom u traženju pomoći i solidarnosti od EU“. Mnogo važnije od toga, povodom ukrajinske krize i stava prema Rusiji, Vučić je izjavio da „činimo sve da budemo uz naše evropske partnere. Mislim da je jasna poruka Srbije i mislim da niko nije očekivao da ćemo javno reći da podržavamo teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine… Pozicija Srbije u saglasnosti je sa međunarodnim pravom i sa pozicijom Evropske unije. Jedina razlika je što nije uvela sankcije Rusiji“. Reč je zapravo o ozbiljnoj, i ozbiljno zabrinjavajućoj, promeni srpske retorike; umesto dosadašnje generalne podrške „teritorijalnom integritetu svih članica UN“, uz upadljivo nespominjanje Ukrajine, ovom eksplicitno izraženom podrškom teritorijalnom integritetu i suverenitetu Ukrajine upravo smo stigli samo na korak do otvorene osude Rusije, koja bi naše evroatlantske partnere toliko obradovala da na njoj neprekidno i insistiraju. Otuda, uostalom, i ona Vučićeva opaska da „niko nije očekivao da ćemo javno reći…“.

Ipak, uprkos svim ovim obeshrabrujućim signalima, bespovratno štetne poteze koji se od njega zahtevaju Aleksandar Vučić još nije povukao. Da li će ih povući? Koji će od ona dva puta odabrati? Odluka je njegova.

[/restrictedarea]