Чекајући Госпину милост

Свет Маловићевог романа обликован је уз помоћ максимизирања популарних чинилаца савремености. Уместо модернистички одсутног Бога, присутан је Гугл, чији сервиси снимају сваки говор и радњу на планети у реалном времену…

Пише Никола Маринковић

Бока Которска Николе Маловића неисцрпан је приповедни универзум. Ако је у Лутајућем Бокељу (2007) просторни опсег приповедања оријентисан на Котор, у Пругастоплавим сторијама (2010) проширен на цео залив, Једро наде, нови роман овог писца, тематизује Пераст, смештајући, за Маловића карактеристично, цивилизацијску драму у заливски локалитет.
Сам аутор у „Поетичкој нотици“ (стр. 313) истиче да „овај роман и збирка прича Пругастоплаве сторије чине органску поетичку целину“, што продубљује значења романа. Као први чинилац поетичког јединства намеће се мотив морнарске мајице, односно плаво-белих пруга које од структурног принципа у Сторијама постају историјско-метафизички симбол у Једру наде. На нивоу тема то су светски рат, наговештен у Пругастоплавим сторијама (прича www.kotor.com) и одумирање природе услед генетског и био инжењеринга (у Сторијама су то генетски модификоване биљке, док је у Једру наде небо премрежено хемијским траговима). Коначно, један од главних ликова у Једру наде, председник пераштанске „комунитади“ Адам Оз појављује се као мистериозни купац свих заливских извора питке воде у причи „Жена је опипала колико је желим“. Стилски гледано, оба дела исприповедана су бокешким говором, у роману допуњеним реченицама и фразама на италијанском језику.
Међутим, погрешно је посматрати Једро наде једино из перспективе претходне Маловићеве књиге. На првом месту, у питању је пресудна разлика у приповедним поступцима. За разлику од згуснуте нарације Сторија, Једро наде обрађује опсежну тему повратка у предачку земљу. Главни јунак, угледни индустријалац Никола Смекија долази у Пераст, град одакле је пореклом, да тамо настави посао производње оригиналних морнарских мајица, привучен обећањима о поново задобијеној пераштанској независности. Током године проведене у завичају, Смекија стиче љубав, постаје отац, али је и само један у низу преварених Пераштана, ишчекујући радиоактивну будућност нуклеарног рата против Русије. Епску ширину романа допуњавају историјски наративи о Перасту, који прате јунаково кретање по граду, и два наратива уплетена у основни: решење мистерије ко је Адам Оз и варирање приче о значењу плаво-белог дезена.
Свет романа обликован је помоћу максимизирања одређених чинилаца савремености. Уместо модернистички одсутног Бога, присутан је Гугл, чији сервиси снимају сваки говор и радњу на планети у реалном времену, као планетарни свима доступан прислушни и надзорни апарат. Разуме се, овај антиутопијски свет обликован је и прозним преобликовањем конспиролошких теорија, које у Једру наде откривају свој пун разорни потенцијал: од генетски модификованих организама, преко кем-трејлса и ХААРП система као да се остварује мит о златној милијарди и смањењу становништва. Да ли је у таквом свету могућа аутономија Пераста и да ли један град, богат традицијом и значењем, може „да завесла уз струју“?
Чини се да је приповедачки одговор на ово питање негативан. Откривање загонетке ко је Адам Оз показује у којој мери је Пераст где се Никола Смекија враћа само један, бодријаровски речено, симулакрум. Наиме, ако је у подтексту Лутајућег Бокеља преобликован мит о Одисеју, који, већ у завичају, тражи своју жену, онда су у подтексту Једра наде свесно преобликовани библијски наративи о Повратку у Свету Земљу и доласку Сина Божијег. У ту сврху, „потештатица“ (бокешки – градоначелница) Марија Змајевић антипод је Марије Магдалене, сам Пераст симулакрум је Обећане земље – уместо завичаја Пераштана, он је својеврсни resort, уточиште свога власника, Адама Оза. Овај лик, чије име спаја у себи првог човека и холивудског чаробњака, персонификује антиутопијски свет будућности. Близак закулисним круговима моћи, овај човек са безброј лица, без јасног порекла и идентитета, открива Смекији да је аутономни Пераст само његово лично власништво које је добио на коришћење и одмор.
Шта дакле преостаје шјор Смекији? Ако „вјерујемо, али нисмо убијеђени“, ако је нада у завичај скрхана сазнањем да „нема више независности“, онда остаје само љубав – симболички представљена сликом Николе и његове девојке Марије Вукасовић који се препоручују милости Госпе од Шкрпјела, а за њу јунак каже да је „олтар који су подигли сви моји“. Значење белих и плавих пруга, у њиховој аутентичности, бременито је: ко носи морнарски дезен мора да опонаша, упозорава приповедач „своје свете мученике, учитеље и духовне оце“, јер: „Све заправо указује да се у бесконачној даљини двије праве спајају у Богу“.