Beleg saveznika

Milorad Vučelić, glavni urednik

Kada u naše vreme na velika vrata odeš u Berlin kod nemačke kancelarke Angele Merkel, a neposredno ti predstoje poseta i susret sa ruskim ministrom inostranih poslova Sergejom Lavrovim, po logici stvari moraš u međuvremenu dobiti zakasnelu, obavezujuću i upozoravajuću čestitku i podršku američkog potpredsednika Džoa Bajdena.
Tu čestitku, sa taksativno nabrojanim zahtevima i uslovima, nemoguće je odvojiti od one ambasadorske, OEBS i medijske pokazne anti-Vučić vežbe o cenzuri i autocenzuri, na osnovu koje bi neko ko je do apsurda ili golog licemerja naivan mogao zaključiti da je reč o sukobu srpskih vlasti sa nekim stranim i domaćim zatočnicima slobodarstva i borcima za pravdu i istinu.
Dalo bi se zaključiti da američki potpredsednik ima i neke probleme sa nemačkom kancelarkom, a posebno povodom Ukrajine i neuvođenja oštrijih sankcija Rusiji, ali zašto da, ovom prilikom, brinemo tuđe brige.
I Bajden će, kao i Merkelova, istaći značaj jedinstva u Evropi. Bajden će čak upotrebiti i termin „celovite Evrope“, sa sugestijom da, tako celovita, mora biti neprijateljski nastrojena prema Putinu. I Lavrov će izreći privrženost evropskom jedinstvu. Reči su iste ali ne podrazumevaju isto značenje. Naprotiv.

[restrictedarea] Anglo-američko stanovište nalaže da Evropa bude ujedinjena u konfrontaciji sa Rusijom povodom Ukrajine i ne samo povodom Ukrajine. Ukrajina je samo šifra pod kojom se može naći i mnogo šta drugo, od energije pa nadalje. Anglo-američka preostala moć počiva na čvrstoj podršci antiruskoj ukrajinskoj desnoj hunti i držanju centralnog dela EU kao taoca tog sukoba. Opadajućoj moći Imperije bi svaka dalja emancipacija Evrope i napredak u odnosima sa Rusijom bili gotovo smrtni udarac. Beskrajni niz ratova po drugim delovima sveta, ratova sa uvek poražavajućim ishodima ne može nauditi anglo-američkoj moći koliko izmicanje Evrope ispod kontrole. To se ne sme dopustiti čak i po cenu ratnog ishoda, o čemu, eto, svedoči i „Njujork tajms“. Bez rata nema izlaza iz ekonomske krize i recesije, kaže njihova analiza. Tako je bilo i u prošlom veku pa što ne bi ponovo.
Nije ovde samo reč o ekonomskim koristima za privredno zahuktalu Nemačku i ponovno moćnu Rusiju. Nije reč ni o tome što je Rusija ponovo izrasla u veliku silu. Ovde je reč pre svega o tome što njoj, Rusiji, više nisu uzori i kriterijumi liberalna pragmatična demokratija, ideologija ljudskih prava, demagogija i populizam. U Rusiji, naime, sada nije samo reč o suverenoj demokratiji već i o otvaranju horizonta alternative.
U svemu bitnom ovakvi odnosi u svetu i Evropi određuju našu sudbinu. Ili moraju odrediti valjanu političku strategiju nacionalnog i državnog opstanka. U tu svrhu neophodno je, pored uvida u savremene prilike, izvlačiti i istorijske pouke. S pravom kaže Bernhard Šlink da samo „onaj ko marljivo radi na sećanju ne želi da ostane vezan za prošlost“. Za ovu priliku i podsećanje na istorijske pouke navodimo reči našeg najistaknutijeg istoričara, Milorada Ekmečića, iz njegove knjige „Dugo kretanje između klanja i oranja“:
„Napoleon će… dati dve definicije koje će se za kasnije decenije, možda vekove, pokazati kao mrtvački kovčeg za srpsku budućnost. Najpre, veli, da bi samo jedan palac zemljišta na desnoj obali Dunava, pod ruskom kontrolom, bio ravan opštem rasulu Osmanlijskog carstva. Zatim kaže da je ¸Austrija geografski neprijatelj Srbije‘. To je istorijsko prokletstvo, ¸oracolo Napoleonico‘, nad celom budućnošću srpskog naroda. Utisnut mu je na čelo beleg večnog saveznika Rusije.“
Učestalo se ovih dana u medijima priča da mnogo toga danas podseća na događanja iz 2003. godine koja su prethodila likvidaciji tadašnjeg premijera Zorana Đinđića. Kada smo već kod te vrste podsećanja ili analogija, prilika je, i nije naodmet, da se pomene i to da su se od Karađorđa do Đinđića, u kobnim trenucima po njihov život, neposredno uz njih nalazili engleski špijuni ili agenti. Neće biti da je ta fatalna učestalost samo puka igra slučaja.
Svaka generacija političara u Srbiji treba da se trudi da sa sebe skine bilo kakvo istorijsko prokletstvo ili učinke propagande. I svaka generacija srpskih političara treba da potraži neka nova savezništva. Naravno, u svom interesu. Pri tome je neophodno da se u savremenim prilikama proceni da li se to nekadašnje prokletstvo, ili beleg „večnog saveznika Rusije“, u međuvremenu pretvorilo ili može pretvoriti u veliku privilegiju. Istovremeno se mora imati na umu da je put uspostavljanja novih velikih savezništava dugotrajan i mučan i da usput nikada ne treba izgubiti pouzdanog i proverenog saveznika, a pogotovo ne zarad neizgledne dobiti ili neke evroatlantske ideološke zablude.
Nemačka je veran i pouzdan saveznik, koji imponuje, što se najbolje može videti po njenom odnosu prema Hrvatskoj. Poslednjih godina se to vidi na primeru prijema u EU. Mi baš nismo imali niti imamo sreće sa zapadnim saveznicima. Naši nekadašnji zapadni saveznici su nas bombardovali dva puta, i 1944, i 1999. godine. Hrvatska to nije doživela od naših a pogotovo ne od svojih saveznika. Nije ovaj slučaj nikako primer za ugled, već više napomena ili opaska. Možda je vreme da se aktivnije okrenemo nekadašnjim agresivnim ljutim protivnicima a pogotovo sada kada je u izgledu da će odnosi na relaciji Moskva – Berlin možda doživeti svoje presudno istorijsko unapređenje. Neophodno je čuti i shvatiti to što se nagoveštava u najnovijim izjavama komesara Evropske komisije za energetiku Gintera Etingera, koji „Južni tok“ više ne vezuje nužno za stanje u Ukrajini (u kojoj neonacistički zločini nad Rusima postaju sve drastičniji i užasniji). Valja imati na umu i to što taj isti komesar sada govori da se kod „Južnog toka“ radi o „proceduralnim problemima“ koji se mogu ispraviti.
Ukazuje se prava prilika da se oslobodimo gvozdenog zavojevačkog anglo-američkog zagrljaja i diktata, te svakojake vesternizacije, a što svakako spada u zadatke ovog i sledećih naraštaja. Kako srpskih političara tako i srpske inteligencije.
Za to se mora biti spreman. [/restrictedarea]