Зaшто су важни избори за Европски парламент?

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Према истраживањима јавног мњења, 25 одсто посланичких места заузеће опозиционе партије и појединци који се залажу за престанак постојања Европске уније, жестоко критикују САД и подржавају политику Владимира Путина. Другим речима, општа карактеристика избора за Европски парламент 2014. године је гласање pro et contra Европске уније

Избори за Европски парламент до 2014. године код истраживача су оцењивани као „другостепени“. Наиме, грађани су сматрали да Европски парламент не доноси важне одлуке, па нису у значајнијем броју ни излазили на биралишта, чиме су легитимитет и демократичност ове институције били доведени у питање.

Схватајући настали проблем, Брисел се потрудио да до овогодишњих избора (oд 22. до 25. маја 2014. године) Лисабонским уговором преда парламенту нове надлежности како би заинтересовао бираче да изађу на изборе и потврде легитимитет и демократичност институција Европске уније. У том контексту, Европски парламент је добио могућност да бира „премијера“ Европске уније (председника Европске комисије) да усваја буџет, као и овлашћења да се бави спољном политиком и заштитом људских права и слобода. Избор „премијера“ Европске уније тумачи се као усвајање обрасца стварања општеевропских политичких лидера, што изборима даје нову димензију и квалитет.

 

РАЂАЊЕ ОПОЗИЦИЈЕ Но, избори за Европски парламент, мимо воље Брисела, доносе још једну важну новину – појаву опозиције, која први пут у историји Европског парламента има шансе да формира фракцију, чиме би избегла „растварање“ у посланичкој маси и добила важну улогу у овој институцији. Наиме, према истраживањима јавног мњења, 25 одсто посланичких места заузеће опозиционе партије и појединци који се залажу за престанак постојања Европске уније, жестоко критикују САД и подржавају политику Владимира Путина. Другим речима, општа карактеристика избора за Европски парламент 2014. године је гласање pro et contra Европске уније.

Јуна (27–28) 2013. године на самиту у Бриселу лидери држава које чине Европску унију договорили су се да се избори за Европски парламент уместо од 5. до 8. јуна одрже од 22. до 25. маја 2014. године. Као формални повод наведено је да лидери држава Европске уније сматрају непрактичним да се избори одрже у време почетка годишњих одмора. Друга важна одлука је да се на споменутим изборима следећим државама Уније − Аустрији, Белгији, Бугарској, Хрватској, Чешкој, Грчкој, Мађарској, Ирској, Литванији, Летонији, Португалији и Румунији – умањује број посланика у Европском парламенту за један, а Немачкој за три. Ова одлука је донесена због демографске ситуације у неким државама (мањи број становника). Парламент ће, дакле, због тога у новом сазиву имати 751 посланика, уместо досадашња 754, наводи Александар Шило за портал ria.ru.

Европски парламент представља наднационалну институцију власти у Европској унији, а посланике бира грађанство директно на изборима на рок од пет година. Чињеница директног избора посланика опредељује разлику између Европског парламента и осталих (западних) међународних организација и институција где кључне људе делегирају национални законодавни органи (Савет Европе, ОЕБС, НАТО). Европски парламент је формиран 1957. године од шест држава (Белгија, Холандија, Луксембург, Француска, Италија и Немачка). На порталу Европског парламента (www.europarl.eu.int) пише да је Римским уговором из 1957. године формиран Европски парламент, са тек незнатним надлежностима, које су се сводиле на то да „разматра и контролише“ извршну власт, а састојао се од представника народа држава чланица Европске заједнице.

Актуелни избори за Европски парламент 2014. године спроводе се на основу Лисабонског уговора, који је фактички замена за Устав Европске уније, чије је доношење изазвало велику политичку кризу у Унији 2004–2005 године. Иако је Лисабонски уговор донео одређене правне поправке у смеру демократизације институција Европске уније, ова наднационална творевина се и даље доживљава као „иманентно недемократска“, те мајски избори 2014. године треба такву представу о Унији да измене.

[restrictedarea]

Eвропски парламент је једна од седам институција Европске уније и има седиште у Стразбуру, а повремено одржава седнице и у Бриселу и Луксембургу. У актуелном сазиву има седам фракција и мноштво посланика који не припадају ниједној партији. Eвропски парламент има три важна задатка: контролише рад Европске комисије, доноси законе и одређује буџет Уније.

Председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо је већ саопштио да ће резултати избора за ЕП бити индикатор односа Европљана према свим институцијама Европске уније, а не само према ЕП. Да бриселска бирократија има разлога за забринутост, свима је јасно: велика незапосленост, слаб економски раст еврозоне, који је већ нарушио имиџ Уније и њених институција, као и појединих политичара чија појава у јавности изазива негативне реакције, јер су „синоним зла“. Ниво поверења у институције Европске уније, као и у саму Унију, пао је са 47 одсто 2009. године на 31 одсто 2014. године. Унија се од стране становника доживљава као „обесни регулишући механизам“, који је, уз то, и превише бирократизован. Интересантно је да на овај начин о Унији размишља 85 одсто Немаца (истраживање наручила Европска комисија) а слично је и у другим државама чланицама Уније где је троје од четворо сагласно са претходним тврдњама. Европљани сматрају да не могу да утичу на одлуке политичара у Бриселу (отуђили су се од народа) и 66 одсто је изјавило да њихови гласови ништа не значе у Европској унији. Тако, евроскептици имају све ширу гласачку базу, што изазива страх у Бриселу (доживљава их веома негативно и квалификије као „екстремисте“ и „радикале“).

 

МАЛА ИЗЛАЗНОСТ Једно од важних питања је зашто бирачи у Европској унији нису заинтересовани за изборе посланика за Европски парламент. Ово питање није само питање легитимета парламента већ и етичко. Наиме, на претходним изборима 2009. године у просеку сваки други бирач није гласао, док је у Словачкој (и неким другим државама) ово право искористио тек сваки пети гласач. Како се, дакле, борити са пасивношћу бирача?

„Ако твој деда нема чиме да се бави, пошаљи га у Европски парламент“ (Hast du einen Opa, schick ihn nach Europa!) гласи једна римована реченица, популарна у Немачкој. Наиме, партије су у Европски парламент слале своје ветеране, ислужене или компромитоване кадрове, који више нису имали никакве шансе да добију какво важно место у својој држави.

Други важан моменат је веза између избора за Европски парламент и шефа Европске комисије. Наиме, према новим правилима, свака европска партија има право да кандидује свог човека на то место, да би коначну листу кандидата утврдио парламент. Познати су следећи кандидати:

1. Европска народна партија – бивши премијер Луксембурга Жан-Клод Јункер;

2. Прогресивна алијанса социјалиста и демократа – садашњи шеф Европског

парламента Мартин Шулц;

3. Алијанса либерала и демократа за Европу – бивши премијер Белгије Ги

Верхофстат;

4. Зелени – посланик Европског парламента Жозе Бове и Немица Франциска Келер;

5. Европска уједињена левица – лидер грчке коалиције „Сириза“ Алексис Ципрас.

Када се то зна, тешко је и помислити да ће главну реч у избору шефа Европске комисије (владе) имати глас становника Европске уније − највероватније ће одлуку о новом шефу Европске комисије донети Немачка, а потом ће се та одлука, форме ради, „провући“ кроз парламент. Ипак, избори за Европски парламент су важни јер нови начин избора „премијера“ Европске уније значи да се успоставља образац формирања политичких лидера Уније.

Мајски избори имају карактер „напада на Европску унију“, истиче Силке Вeтач за немачки лист „Виртшафтсвохе хојте“. Наиме, уочавајући важност ЕП, а као љути противници овакве Европске уније, са великом енергијом партије левице и деснице кандидују се за изборе са жељом да остваре што већи утицај у овој институцији. Интерес грађана за изборе подигла је информација да се преко ЕП жели омогућити полицији да у све аутомобиле угради чипове како би се сваки аутомобил чији возач крши саобраћајне прописе одмах блокирао и искључио из саобраћаја. Појавиле су се информације да то није толико мера безбедности колико притисак произвођача те технологије да се примени и оствари велика зарада. Иначе, стари сазив Европског парламента формирао је радну групу која је требало да проучи овај проблем, али није донео никакво решење, те свакако овај „врућ кромпир“ чека нови сазив. У Британији, чији су грађани веома осетљиви на питање казни у саобраћају, овакви предлози само дају ветар у леђа евроскептицима.

Узимајући у обзир, дакле, да ће опозиција имати око 25 одсто посланика у редовима новог сазива Европског парламента, а да практично у досадашњим сазивима није било опонената еврооптимистима, створиће се сасвим нова ситуација, према истраживањима јавног мњења. У том духу, шпански портал ABC.es извештава да се службеници и владајућа гарнитура припремају за присуство опозиције. „Припреме“ означавају како дисциплиновање властитих посланика, тако и одређене инструкције службама парламента како да опструишу опозицију. Наиме, бриселску бирократију забрињава појава ове „тамне силе“, више чак од руске војске у Украјини. Мајски избори за Европски парламент међу еврооптимистима, односно онима који данас владају Унијом, доносе још једно страховање – да ће се у новом сазиву Путинов утицај повећати. До таквог закључка су дошли експерти Центра политичких истраживања (Political Capital Institute) из Будимпеште. Истовремено, опозиција у Европској унији је и антиамерички расположена, што јој даје посебан значај, а Брисел приморава Унију да започне негативну кампању против опозиције дајући јој негативно-криминални предзнак – етикете се крећу од „екстремисти“ до „популисти“. Наиме, све опозиционе партије у Унији се држе националног конзервативизма као идеологије, позитивно се односе према евроскептицима, а уједињује их и негативна оцена најављене федерализације Европске уније, затим јединствене валуте (евра) и заједничког Устава. Такође, ове политичке снаге сматрају да су САД главни кривац за политичко, економско и војно мешање у послове самосталних држава, што су збивања у Украјини само  ојачала.

Кампања је добила обележје „прљава“, а може се претпоставити какве ће тек методе да се примене када буде познат и персонални састав Европског парламента. За еврооптимисте највећи проблем је недостатак популарних „општих циљева“, тако да велику наду полажу у нејединство опозиције, тј. свих врста евроскептика. Анализа програма опозиционих партија показала је да британске Партија слободе и Партија независности желе да решавају проблем миграната, док немачка партија „Алтернатива за Немачку“ сматра да се треба борити против евра. Партија „Прави Финци“ жели да се Унија отараси „радно неактивног југа Европе“. Председник немачке партије „Алтернатива за Немачку“ већ мисли да није могућа сарадња са неким евроскептичним партијама, што даје наду Бриселу да ће имати још времена, бар наредних пет година, да води исту политику. Питање је и колико ће Марин ле Пен и Герт Вилдерс, који су већ потписали Споразум о сарадњи у ЕП сарађивати са осталим евроскептицима. У Бриселу се надају да неће. На тај начин, ако опозиција не стекне статус фракције, сва њихова снага ће се „растворити“ и неће утицати на политику Уније.

Наду Бриселу даје и чињеница да опозиционе партије привлаче „унутрашњи проблеми“, тј. проблеми држава чланица, а не Европске уније. Такође, из актуелног сазива ЕП десило се и „осамостаљење“ неких опозиционих посланика, што је створило својеврсно тржиште посланичким мандатима у парламенту. Брисел се нада да ће се све ово поновити, посебно „ако се неким опозиционим посланицима учине занимљиве понуде и предлози“. Наравно, све у складу са „демократским“ правилима.

[/restrictedarea]