Време поплава

Милорад Вучелић, главни уредник

Време смрти“ Добрице Ћосића је књига која је учврстила српску националну и историјску свест. Блистави херојски и страдалнички период српске историје био је право откриће за генерације које су тада стасавале. То је био и остао упоришни камен и ослонац у расуђивању о догађајима који ће уследити и невољама, мукама  искушењима која ће нас снаћи. Ћосићев вишедеценијски задивљујући интелектуални и значајaн политички ангажман био је у сагласности са његовим књижевним делом, али га је понекад, несагласно и противречно, мимоилазио како то иначе неретко бива када је реч о великанима. Наш највећи историчар Милорад Екмечић у овом броју „Печата“ пише да је Ћосић „најбоље од свију обележио своју епоху“. И додаје једну лепу унутарсрпску нијансу по којој „Шумадинац не мрмља себи у браду, него то напише на чело да сви виде“.

Занимљиво је и то што је оцена партијског пленума из 1968. године, која каже да је Ћосић српски националиста, о чему пише наш новинарски доајен Слава Ђукић, за велики број што наших што страних критичара, хашких тужилаца и нападача на Ћосића све ове године и дан-данас остала важећа. Распале су се државе и нестале партије али је претрајала ова  дисквалификација дата од стране Савеза комуниста, коју демократи, либерали и другосрбијанци упорно разрађују, ваљда по партијском задатку мртве партије.

Има симболике у томе што је писац велике српске ратне епопеје преминуо управо на стоту годишњицу почетка Првог светског рата. И има симболике у томе што нас је његова смрт задесила управо онда када се Србија и јуначки и мученички у исто време суочила са катастрофалном готово потопном поплавом.

Добрица Ћосић је почетком 2010. године написао Уводник за 100.  број „Печата“. У овом броју тај текст поново објављујемо. Писац „Времена смрти“ тада је наше невреме тачно и згуснуто означио и оценио. Томе увиду и налазу се после више од четири године нема шта посебно додати. При крају поменутог текста,  упркос својим „неспокојним упитаностима“, Добрица пише: „Препород почиње најпре у самом човеку, у његовом уму, у срцу и души његовој, а та велика мена у Србима и Српкињама још се није оказала.

Оказаће се! Јер ми можемо и више но што можемо“.

Велика и стравична несрећа која нам се догодила и чије је све ужасне последице немогуће сагледати пружила је прилику нашем народу да по ко зна који пут у историји на муци докаже колико је велики. И да може више него што може. Наш народ је „показао да вреди немерљиво више од онога што му дају сви који му не желе добро, показао је да му ни деценије систематског и константног ружења, ни сав рад на промени његове колективне свести не могу баш ништа“ –  пише Никола Врзић у овом броју „Печата“. О томе   пишу и други наши новинари и аутори.

Народ је задивљујућим држањем призвао своју државу која се, такорећи у ходу, успостављала и постајала свесна шта јој ваља чинити. Срби су иначе народ који је свој опстанак поистоветио са својом државом, што се убедљиво показало управо у рату чију стогодишњицу обележавамо. Далеко смо од тога да сада прецизно набрајамо које би поуке из наше данашње ситуације требало извући, али да је улога државе и онога што чини њену суштину незаменљива, о томе нема збора. Наша у ратовима непоражена војска просто је уништена реформама српских „жутих“ натоваца. Показало се да и без овога што је од ње остало не бисмо претекли. Ма колико се новца у миру издваја за војску, то се вишеструко враћа у критичним тренуцима. Да и не помињемо ону недавно изречену истину једног знаменитог Француза, у којој се каже да се у историји сви исмејавају са ненаоружаним државама. Нема никога ко није у ономе што нас је снашло помислио колико би нам спасоносније било да нисмо из малоумних политичких разлога осујећивали изградњу руско-српског центра за ванредне интервенције у Нишу. И нема никог одговорног и нормалног ко не зна да нам је највећи доказани и проверени пријатељ Русија. И мора бити оних политичара и државника који ће напокон то отворено показати и доказати. Пре свега својим односом према изградњи започетог „Јужног тока“. Да ли је уопште могуће да неко у Србији не увиди и не схвати од какве је епохалне важности потписивање највећег светског економског уговора између Русије и Кине и какве последице из тога проистичу?

[restrictedarea]

Наравно, то никако не значи да из разних фондова ЕУ не треба извући што више пара које нам и припадају и које смо за оволики државни пролом у евроинтеграцијама одавно и без поплаве заслужили и крваво зарадили. Али ту је мрка капа и било је ружно  када су наши медији почели да причају о милијарди евра која  ће нам пристићи из Брисела. Била је то ретка мрља на веома добром држању већине медија у току поплаве. Том лажи покушала се  направити насилна симетрија са руском помоћи. Срећом, врло смо се брзо суочили са суровом ЕУ истином са све апликацијама и формуларима. А ионако ће пола од тога што искамчимо бити враћено у стране џепове преко њихових „обучених тимова“, стручњака, програмера и софтвера као и за набавку стране опреме по њиховим стандардима. А и требало би коначно да по Бриселу славодобитно престану да млате толики министри и делегације, него да те формуларе преузме неки чиновник, а на нашу велику жалост и тугу, има их с чиме попунити. Одавно је то постала, али данас је већ исувише увредљива та залудна ЕУ парада понижења.

Како смо успели да превидимо да нам је ту надохват руке америчка база „Бондстил“ са небројеним хеликоптерима, чамцима за спасавање и свом другом опремом за хитне и ванредне случајеве? О томе у овом броју „Печата“ пише Дмитриј Седов у тексту „САД: Србија „Роџер“, а вашој пажњи препоручујемо и текст Маре Керн  „Климатски ратови − увод у тоталну контролу“.

Како никоме у тим западним командним центрима не паде на памет да пруже помоћ унесрећенима или су мислили да ће цео посао завршити са америчких сто хиљада долара? Где се дедоше наши натовци да призову своје пријатеље из „Бондстила“? Један од те дружине рече, правдајући их, да нам  нису дошли зато што су морали да остану на Косову да би бранили Србе. Толико их воле да не могу да се одвоје од њих! Па је зато Еулекс у време поплаве пустио из затвора озлоглашене припаднике ОВК.  Шта би са партнерством за мир? Па, растурисмо онолику војску и нагрдисмо и запустисмо онолику опрему због тог партнерства и супериорности НАТО стандарда о којима се толико прегрејано говорило. Установисмо накнадно да нема ни трага од цивилне заштите нити да има иког ко је по закону задужен за мобилизацију у ванредном стању. А на само један позив премијера за помоћ у великој несрећи одазвало се и самомобилисало преко десет хиљада добровољаца и данас на хиљаде младих волонтера који су се самоорганизовали.

Показало се колико је неопходно сачувати све преостале националне ресурсе у јавној или тачније државној својини. Без тога нити има суверености, нити би било, нити има спаса овом народу. Како је импресиван тај наш ЕПС са својим радницима и стручњацима, који је већ пуних четврт века кичма и крвоток наше земље. И у санкцијама и у бомбардовању. Тешко је и замислити шта би нам се догодило да није тако, а тако и мора да остане ако има памети и одговорности. Јер патња пропамећује озбиљне народе, а ми смо поново доказали да такав народ  јесмо. Да поновно цитирамо „Време смрти“ и Добрицу Ћосића: „Ако је народ у заблуди, њега из те заблуде не изводе ни мудраци ни пророци. Него време и несреће.“

Било би сада веома лоше да се у овој несрећи која траје и трајаће  пробуђене снаге народа и велики ентузијазам и пожртвованост изгубе и потону у некаквом испразном евроинтеграцијском реформско-неолибералном политичком говору, и на томе заснованим потезима власти. Морамо се не само ослонити на своје снаге већ и посегнути за изградњом битно другачије економске стратегије и мера, имајући у виду сва искуства јавних радова, кензијанизма и обнове, уз снажну улогу рационалне и одговорне државе. И од проверених пријатеља потражити замашну кредитну помоћ коју ћемо ваљано употребити.

Јер, да мало слободније парафразирам речи митрополита Амфилохија, народ воли своју државу али је озбиљно опомиње.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Cudim se sto samo indirektno zauzimate stav o najvaznijem pitanju. Pokusavam da iz toga izvucem nadu, da nas vode u bolju buducnost nego sto izgleda. Ali tesko.

  2. Горње лепе речи којима је на вечни покој испраћен наш највећи писац, као и простор који је цењени “Печат” посветио том тужном догађају, достојни су и Добрице Ћосића и аутора оног бриљантног огледа “Парадигма Ћосић”, у Књижевним новинама од пре неке деценије.
    Поздрављам Вас са изразима дивљења и захвалности.
    И једна жеља на крају. Питање повезивања и ауторитета наше праве елите од некога мора да почне, јер је то питање свих питања ! Шта “Печат” и “Геополитика” заједно могу да ураде на том плану ? Може ли се почети са некаквим форумима и саопштењима групе доказаних интелектуалаца патриота па онда ширити групу на привреднике, војнике идр.?

  3. Мртва партија-да живи идеја! У неколико наврата сретао сам Великана на дунавском шеталишту, ухваћеном под руку младе особе вероватно унуке или неко које водио рачуна о Гос, Добрици. И његове књиге биле су поплава истине о КАТИЋИМА и лажима које су протурали његови саборци и чланови СКСа на пленуму 1968 године. Нису само Шиптари износили лажи, већ што је њега највише заболело
    Срби чланови СКСа. Поплава његове писане истине у ДАЛЕКОМ СУНЦУ означило је његов даљи пут у бујици написаних књижевних дела за генерације које долазе. Мена у нама Србима ОКАЗАЋЕСЕ!!

  4. Kratka istorija “politickog Beograda”,vrlo jasno bi pokazala da u Beogradu postoji KONTINUITET U NAVICI “vladanja pod okupacijom”…bilo vojnom,bilo politickom,bilo ekonomskom.
    Srbiju su zadesila dva velika vodena potopa,i ranije,i to bas uzasnih godina za srpsku istoriju,jedan 1941.g.,nakon cega smo usli pod VOJNU okupaciju,jedan 1966.g.,nakon cega je ono srpsko,u Jugoslaviji,potpalo pod POLITICKU okupaciju.
    Danas,posle opet jedne stravicne poplave,imamo sve sanse da potpadnemo pod EKONOMSKU okupaciju.
    Kao najgori vid okupacije.
    Svest “vladanja pod okupacijom” je dovedena skoro do savrsenstva,jer je spontana,svenarodna (tako mediji kazu)i “donosi rezultate”-okupatoru.Srbi od toga koristi nemaju.
    Ne bih o okupaciji cetrdesetih…verovatno bi se mnogi danasnji “kadrovi” I TADA snasli U NASE IME…ili,sredinom sezdesetih ,kada je grb SFRJ sa pet baklji,obogacen sestom bakljom…

    Pre toga,1958.g.,Vlada Srbije je sever Kosova predala pod administaciju Pristine,sto je pominjao i Dobrica Cosic.
    A pre toga ili ko zna kada, je predala Baranju…
    ajmo,jos malo,pa nestalo?!
    Danas imamo slicnu situaciju…tj.GORU SITUACIJU!
    Svi se bore za teritorije,za prostor,ZA SVOJ NAROD…jedino “politicki Beograd”,za to ne haje,kao da Srbima ne treba prostor,ni teritorija,ni vojska…a ako nemamo teritoriju,sta ce nam Vlada…a onda nema ni drzavu…jer nema ni naroda?
    Danas,”imamo” zaboravljenu Republiku Srpsku Krajinu,imamo postbriselsko Kosovo ,imamo Vojvodinu sa novim Statutom,SA KOJIM JE PASTOR ZADOVOLJAN,a SNS uporno tamo NECE DA POBEDI I PREUZME ODGOVORNOST,ako nam iskreno zele dobro…imamo Republiku Srpsku,koju ce “politicki Beograd” rado da “evropeizuje”…
    IMACEMO PREDBERLINSKU SRBIJU…od Bloka 45 pa sve dooooo,Bajcetine!
    Sta imamo…NEMAMO NISTA!
    Dakle,biti akademik,oficir,politicar,novinar…u takvom istorijskom periodu,KOJI JE PORAZAVAJUCI ZA JEDNU NACIJU…ne znaci mnogo,jer se uvek postavlja pitanje,A KAKVU IMA KORIST DRZAVA,NAROD
    …OD TOGA?
    Ako je KORIST ravna NULI i status pojedinca JESTE RAVAN NULI,pocev od svih nas,sve do AKADEMIKA…
    —————
    Slobodan Milosevic je ucinio JEDINI DISKONTINUITET takve SVESTI I PRAKSE UDOBNOG VLADANJA POD OKUPACIJOM,OD 1941 DO OSME SEDNICE ,1998.G.
    To je trajalo do 2000.g.,kada su ga OPET ISTI,KOJI KOMOTNO VLADAJU POD OKUPACIJOM,NA VIDOVDAN POSLALI U TAMNICU.
    S.Milosevic je bio DRZAVNIK,jer je BRINUO O DRZAVI,NARODU,VOJSCI…
    bio je drzavnik jer je BIO CRNOGORAC U “POLITICKOM BEOGRADU”,KOJI JE VOLEO SRBIJU,
    bio je drzavnik jer je BIO SRBIN KOJI NE MRZI NI JUGOSLAVIJU,NI EVROPU,
    bio je drzavnik jer je ZNAO KO SU PRIJATELJI SRBIJE I SRPSKOG NARODA…
    bio je drzavnik jer je BIO SPREMAN DA SE ZRTVUJE ZA SVOJU DRZAVU!
    ——————
    Danasnji “politicki Beograd” nas trenira da sva nasa ljubav prema samima sebi…energija,smelost,nada…bude motivisana SAMO ispravljanju uzasnih posledica poplave,I DA U NICEMU DRUGOME NE VIDIMO MOTIV ZA ISPOLJAVANJE ENERGIJE,ZELJE,NADE,SMELOSTI…
    A sta da poplava nije bilo???

  5. Много речи се троши, свакодневно… Спомену неко и `библијске` размере катаклизме, и управо би ” И који буде на крову да не силази узети што му је у кући.” (Мт. 24.17) ?! Да ли је ово (тек) почетак страдања (Мт. 24.8) али безакоње је, без сваке сумње, многоструко умножено (Мт. 24.12 ?!
    Свети пророк Исаија у гл. 28 (15) обраћа се онима који се `споразумели` са смрћу и гробом, надајући се да ће их лажи и превара `заклонити` од `бича` у виду поводња (поплава) ?!
    Па хоће ли тај бешчасни “споразум” о одрицању од Свете косовске земље спасити варалице на челу државе ? И народ, који трпи због такве `главе` ?
    Варалицу још и одликоваше – орденом светитеља ?!
    Слава Богу, што спасе многе ! ” Тада пружи с висине руку, ухвати ме, извуче ме из воде велике ” /Пс. 18.16 … Псалми се могу тумачити бар на три `нивоа`… Овај псалм, са дистанце од три миленијума поучава о несрећама које задесе оне, који због напуштања пута Господњег изгубе `имунитет` ?!/
    Сутра је Спасовдан, -Вазнесење Господње … Слава твоја Београде, немој да заборавиш и да га достојно славиш, као и сви који славе име Господње.
    ” Трубите о мени (новом месецу) у трубу, о уштапу ради празника нашег. ” (Пс.81.3) / Данас је дан мене – новог месеца, две недеље од уштапа на Јеремијин-дан 14.05., када је поводањ почео../

  6. tu PECAT, posebno njegocvom uredniku Vucelicu [to je posvetio ve’i dio tekstau svom listu preminulom Dobrici Cosicu. Na velike lazi, ne da su nasjeli i Srbi nego su se priklonili pljuvatorima najveceg srpskog pisca svih vremena. Kao papagaji ponavljanju ono sto nema veze sa istino. Evo, ako dobro ynam, nije mu bilo mjesta u aleji velikana. Pa , dobro, ko se sve tu mo\da je i bolje da pociva medu onima koji su ga istinski voljeli. Jo[ jednom, hvala Milorade, tvoja doslednost je dokazana dosta puta a posebno sada i kada je ubijen Milosevic.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *