Велика евроазијска интеграција

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Да ли у срцу евроазијског континента настаје савез који ће бити најмоћнији склоп енергије, ресурса, производње, технологије и финансија, икада виђен?

Док се односи Русије и Запада у целини налазе у кризи која прети да прогута све раније постигнуте позитивне резултате, дотле Москва и Пекинг демонстрирају све већи степен зближавања. Доказ за то је и овонедељна посета руског председника Владимира Путина Пекингу, у оквиру које је са својим кинеским колегом Сијем Ђинпингом потписао читав низ важних билатералних споразума. Најважнији међу њима, свакако, јесте дугорочни, 30-годишњи руско-кинески „гасни пакт“, вредан 400 милијарди долара. Русија и Кина су дуже од деценије преговарале о овом споразуму, који обема странама доноси значајне погодности. Московски званичници истицали су претходних дана да је „све утаначено, осим цене“, што је од старта и био највећи камен спотицања. Иако шеф „Газпрома“ Алексеј Милер у среду није желео да открије колика ће та цена бити, нема дилеме да економски мотиви нису били једини покретач за постизање споразума – темеља алијансе од којег цео Запад, с разлогом, дрхти.

УТРКИВАЊЕ „ЕКСПЕРАТА“ С обзиром на то да гасни споразум није био потписан првог дана Путинове посете, водећи западни медији искористили су то да саспу читаву бујицу увредљивих текстова и коментара на рачун Русије и њеног лидера. Амерички новинари славодобитно су објавили како је пропао руско-кинески „посао века“ и да је Пекинг безмало увео санкције Москви, наводно у страху од гнева моћног Вашингтона. А већ сутрадан показало се да ствари стоје сасвим обрнуто. Међутим, утркивање „експерата“ у пљувању по Путину и његовој наводној неспособности досегло је екстремне размере, па нису били ретки ни они који су тврдили да је Си Ђинпинг наводно позвао Путина у Шангај како би га јавно исмејао и „показао му његово место“! Наравно, таквих неодговорних и изолованих примера било је и раније, поготово откад је обновљен хладни рат Запада и Русије, али ипак застрашује степен пристрасности „најугледнијих“ америчких и европских медија.

Чак и површнијом анализом, међутим, јасно се види да Американци, ни пре потписивања пакта Москва−Пекинг, нису имали разлога за претерани оптимизам и да процеси у Евроазији у овом тренутку иду управо обрнутим правцем, који њима најмање одговара. Томе, свакако, највише доприноси стратешко партнерство Русије и Кине, усмерено ка стварању мултиполарног света. Још уочи самита у Шангају било је најављено да ће две стране потписати 30-годишњи уговор, вредан 400 милијарди долара, којим би Москва Пекингу, већ у првој фази, испоручивала 38 милијарди кубних метара природног гаса годишње преко гасовода „Снага Сибира“. Иако јавно нису објављени детаљи уговора, на основу ранијих информација саопштавало се да би Кина и финансирала авансно део неопходне инфраструктуре, а да би обим испорученог енергента могао временом да нарасте на читавих 60 милијарди кубних метара годишње. Кини, као земљи гигантских енергетских потреба, такав споразум – и буквално је неопходан као ваздух. Огроман део енергетских потреба Кинези задовољавају спаљивањем угља, што је довело до повећаног загађења њихових градова. А такву, чисту енергију Русија може најбоље да понуди кроз испоруке природног гаса.

 

СИГУРНО УТОЧИШТЕ Док су пре неколико година Кинези нудили Москви тек око 150 долара за хиљаду кубика (што је Кремљу било неприхватљиво) сада је та понуда, како се незванично сазнаје, увећана до 350, уз везивање за цену сирове нафте и пореске олакшице са обе стране. Са друге стране, у Кини истичу да природни гас могу да купују и на многим другим странама, чак можда и по нижој цени, али да је њихов интерес да споразум потпишу баш са Русијом, у циљу јачања међусобног партнерства и, како посебно наглашавају у Пекингу, да би се Русији помогло! Није тајна да Кинезима прилично одговара затегнутост између Русије и Запада, јер тиме скидају притисак са себе и добијају одрешеније руке у, за њих најважнијем, Азијско-пацифичком региону.

[restrictedarea]

За Москву овај споразум значи приход од најмање 13 милијарди долара годишње, са потенцијалом да нарасте на свих 20, али и много важније – сигурно уточиште од потенцијалних економских санкција Запада, које у новонасталим околностима више неће имати планирану оштрицу. Тачније, ЕУ и САД губе најважније средство притиска на Русију, односно пада у воду претња да гасовод „Јужни ток“ неће бити изграђен. Иако ће од ове гасне магистрале, чија изградња треба да почне већ у јуну, највећу корист имати управо привреде европских земаља, протеклих месеци могли су се чути прилично претећи тонови из Брисела, праћени отвореном уценом да од „Јужног тока“ неће бити ништа ако Москва не савије кичму. После потписивања Шангајског споразума у среду, на Европи ће бити да одлучи – да ли жели привредни развој или не. Москва је, као што је на то у више наврата упозоравала претходних година, своје интересе сада у потпуности обезбедила на Истоку. Осим тога, у не тако далекој будућности, руски гас кренуће и ка Јапану и Јужној Кореји, па у том случају Европа може и сасвим остати без плавог енергента из Москве. Бриселу ће, тако, остати само вашингтонски шкриљци.

Детаљнијом анализом долази се до неколико закључака. Русији апсолутно одговара да диверзификује своје испоруке енергената, пре свега природног гаса, будући да се њена нафта (која чини лавовски део руске трговине) слободно продаје широм света и тешко да може бити потиснута. За Москву је веома значајно да хитно смањи зависност од европских купаца гаса, на исти начин како Европљани, под снажним утицајем САД, желе да се ослободе руског „енергетског оружја“. У овој игри нерава, за Москву је најважније да Европљани не пређу брзо и јефтино на алтернативне изворе снабдевања, пре свега на поменути амерички гас из шкриљаца, док је Запад на све начине покушавао да спречи настанак руско-кинеске енергетске алијансе. По свему судећи, мањом или већом брзином, ова два процеса ће се наредних година паралелно одвијати. Јер, руски гас у Европи, ма шта из Брисела поручивали, у догледном времену нема алтернативу.

 

ТЕКТОНСКА ПРОМЕНА „Гасна алијанса“ Москве и Пекинга толико је важна за обе земље, да се слободно може рећи да представља тектонску промену у глобалној политичкој и економској архитектури. Оно што је још увек недовољно видљиво, а сада добија прилику да се искаже у пуној мери, јесте и кретање ка потпуном потискивању Запада, а пре свега САД, са водећих позиција у свету. Овај процес ће бити оличен најпре кроз такозвану дедоларизацију привредних и финансијских токова, а затим и кроз смањење политичког утицаја Вашингтона. Утолико је потпуно јасно да хладни рат Истока и Запада који је, наизглед неочекивано, букнуо поводом дешавања у Украјини, има сасвим другу подлогу и прави узрок. Москва и Пекинг из године у годину закључују све више важних економских и војних послова, а гасни споразум само је круна досадашње стратешке сарадње две државе. А то ће, како процењују аналитичари на обе стране, бити сигнал преласка на следећу, завршну етапу развоја билатералних односа – стварање војно-политичке алијансе Русије и Кине. Ни овај процес, наравно, неће ићи брзо и глатко, али ће његова финализација означити дефинитиван крах америчког поретка у свету и прелазак на мултиполарну, а по свему судећи, и блоковску политику.

Оно што је сасвим очигледно јесте да и Москва и Пекинг имају веома опипљиву рачуницу од таквог сценарија и њихови заједнички интереси најбољи су гарант успеха. Русија жели да се ослободи војног притиска НАТО на својим западним границама, а тако моћан партнер какав је Кина учиниће овај задатак лакше изводљивим. Пекинг, са своје стране, већ види себе у позицији водеће економске силе света, а ту су руски енергенти, сировине и високе технологије незаменљиви. Јер, грдно се вара свако онај ко мисли (а можда дискретно и саветује Пекинг) да Кина све то може да оствари науштрб интереса Русије. Напросто, војна суперсила каква је Русија, поседује сасвим довољну моћ да било ког потенцијалног противника одврати од помисли да јој силом намеће решења. Зато је Кини много боље да сарађује са Москвом него да планира било шта против ње. Са друге стране, ни економске санкције не могу сломити Русију у догледној будућности, с обзиром на њено богатство и позицију у глобалној економији, сада додатно ојачаним пактом са Пекингом.

Зато ће стратешко партнерство Русије и Кине брже или спорије прерастати у класично савезништво – најпре економско и политичко, а на крају и у војно. Механизми за то већ постоје, кроз Шангајску организацију за сарадњу. Брзина овог приближавања биће директно одређена одлукама Европљана. Колико се они буду више удаљавали од Москве и приближавали Америци, толико ће брже ићи велика евроазијска интеграција Русије и Кине. А већ у овом тренутку, најважнија питања Евроазије ионако не могу без њих више да се решавају. Ко то још није разумео, нека се само запита – зашто водеће економије Европе и Азије нису увеле Русији економске санкције, како то захтевају Американци? Да ли је разлог то што у срцу евроазијског континента настаје савез који ће бити најмоћнији склоп енергије, ресурса, производње, технологије и финансија, икада виђен?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Nikad dovoljno hvaljeni

    Odgovor DA.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *