Са критичарске траке – Маштари и градитељи

Пише Васа Павковић

Бошко Ивков: Земља и рашће 10
Нови Сад, 2013.

Десета књига Бошка Ивкова, у низу који покрива наслов Земља и рашће, и поднаслов Читанка Војводине, складно се уклапа у смисао целине какву српска књижевност до сада није имала. Целине која упркос хибридном саставу већине књига делује сасвим јединствено и хомогено. Целине коју својим лирским гласом обједињује Бошко Ивков. Наиме, и у десетој читанци читалац ће једне крај других пронаћи „сиромашне“ и богате песме, осетљиве записе о земљи и војвођанском селу, топле и трагизмом испуњене текстове о умрлим пријатељима и аналитичке есеје о неким од највећих српских песника (Бранку, Црњанском, Попи, Раичковићу, Деспотову). Уз њих и међу њима читалац ће пронаћи и младалачке, виспрене критике важних прозних књига из 60-их и 70-их година прошлог века, као и вишечлани осврт на прозну продукцију српских писаца у ратној 1999. романескне и дневничке провенијенције. Тик до тих ангажовано писаних осврта који се тичу улоге и смисла литературе налазе се и записи Бошка Ивкова који се баве политичким ликовима и проблемима из последње деценије прошлог и прве деценије овог века.
Зна Бошко Ивков, тај „најизразитији песник Војводине“, како је записао Александар Тишма, да буде шкрт и одсечан, али зна да буде и распеван и раскошан. Зна да проницљиво и упућено говори о чињеницама живота и чињеницама књижевности, али зна да се без икаквих оклевања и ограда критички задржи на феноменима наше политике и тзв. политичког живота. Бошко Ивков уме да буде трпељив и мек, посебно кад говори о земљи и небу, голубима и облацима, трави и трскама Војводине, али зна да без милости засеца у труло месо савремених идеологија и савремене историје. Као ретко ко он има стрпљења и емоција за мале и велике песнике, за остварене и класичне уметнике, као и за оне који су остали на покушају или прерано напустили живот. Али уме и да без опроштаја и директно говори о заблуди или лажима колега по перу, о залутима и потурама.
У текстовима десете књиге Земље и рашћа поново слушамо одјек Бошковог јединственог уметничког гласа. Чујемо га кад милује и шапуће, али и кад се не мири с неправдама и кад грми. Свему том мало одузима чињеница да је ово прва књига којој Бошко није дао њен коначни вид, него сам на основу свих текстова које је он припремио за закључни том ове колекције, њен коначни садржај и коректуру ја урадио.
Припремајући ову књигу, као и увек са Шумановићевим пределом на корици, мислио сам на јединствену људску и песничку појаву у новијој војвођанској и српској књижевности, испод чије је намрштене и мрачне појаве, како сам Бошко каже у једном запису, увек куцало топло и поштено људско срце. И ослушкивао сам у себи његов присни пријатељски глас. Глас доброг човека и одличног писца, који је отишао са овог света, али чији ће глас бити дубоко у многим људима док су живи а после њих, и нас, у богатим Читанкама Војводине.

Ричард КОРБЕН: Легло страве
Београд, 2014.

Негде за Сајам књига у Београду београдски „Дарквуд“ је објавио колекцију хорор стрипова Рича Корбена. На 350 претежно колорних страна одштампане су краће приче различите дужине, представљене као „дефинитивна колекција“ његових радова из магазина „Крипи“ и „Eри“. Још нисмо стигли да како треба ишчитамо богати садржај овог по много чему изванредног издања, а исти едитор објављује Легло страве. Реч је о колекцији црнобелих Корбенових стрипова урађених по мотивима прича и песама Хауарда Филипса Лафкрафта, култног писца страве и ужаса. Наиме, кратки стрипови с насловима „Дагон“, „Музика Ериха Зана“ и „Артур Џермин“ урађени су по истоименим Лафкрафтовим причама, а стрипови „Ожиљак“, „Сећање“, „Канал“, „Лампа“, „Бунар“ и „Прозор“ по мотивима Лавкрафтових песама. Да издање буде још интересантније, приложени су и преводи оригиналних прича (Ратка Радуновића и Ивана Јовновића) и препеви песама (Дејана Огњановића) што читаоцу нашег издања омогућава да пореди жанр у прози и жанр у поезији са жанром у стрипу, као и облике и принципе Корбенових стрипских адаптација.
Ужасне креатуре, фантастичне и критичне животне ситуације, мистериозна људска и ина бића која су опседала америчког писца нашла су у Ричарду Корбену као ликовном уметнику можда и свог оптималног сатворца. Моћан у портретима, ентеријерима и екстеријерима, уопште неодољив у атмосфери и необичан у третману људског тела (али и тела других живих бића) Корбен око Лафкрафтових сижеа гради више или мање застрашујуће приче о људској немоћи у сукобу са непознатим злим силама. Корбенов креаторски печат видљив је, и у овим стриповима, у синтези његовог укупног ликовног мајсторства и оригиналног третмана фигура, а изглед табли и композиција слика у причама по правилу гради тражени ритам нарације. Ово је било посебно деликатно у стриповима рађеним по кратким Лафкрафтовим песмама, које су, наравно, засноване на битно другачијим формалним принципима. У најкраћем: Легло страве је занимљива и провокативна колекција Корбенових радова – надајмо се и најава стрипова у којима је сачинио незаобилазна дела светског стрипа уопште. Мислим, наравно, на приче о Бладстару, Дену и Свету мутаната које смо својевремено, на парче, очекивали, из броја у број на страницама „Стрипотеке“ и „Спунк новости“.