С мене на уштап /Ремоар/ (III)

24. јануар 1999.

О Јовањдану код Капора, о Николи Каваји

Свети Јован је крсна слава Момчила Капора. Ту долази и кусо и репато: глумице, новинарке, веселе удовице, писци, полицајци, банкарски чиновници, зубари, лекари, снобови, певачи у моди и певаљке, страначки лидери; види, види, ево га Ђинђић (поштено!), Херцеговци; они са Пала: Заметица, Тохољ, Калинић. У том и Кустурица.

О Николи Каваји

Најживље је око Николе Каваје, који је у Америци киднаповао авион и одлучио да се у Београду на зграду ЦК обруши, али није знао где се та зграда налази, па је, окићен експлозивом, уценио да му се из затвора доведе млади поп Стојиљко Кајевић, који је однекуд знао где је та зграда. Довели су младог попа на аеродром, али поп је из Македоније, из Скопске Црне Горе, прави левантинац, који одбија да уђе у авион. Попу се живело. Каваја је у најтежим и најчувенијим америчким затворима две-три деценије робовао. Од тврдог материјала и челичне војничке дисциплине, Каваја се физички сачувао. Наочит, на јаком светлу он још увек жмирка очима. Његова јужњачки отегнута, а у емиграцији и конзервирана реченица, његово епско поимање света, стас и лице легионара, и корак рођеног војника, затим за његову ногу специјално прављене чизме од меке и лаке коже, леп џемпер и танки брчићи, и малчице замућене сијере вучје очи, све је то пленило београдске даме, тако жељне узбуђења. Мени се допао Кавајин одговор на питање како му изгледа свет откако је изашао са робије, како му је у Србији. У одговору Каваја се испомагао Андрићем – ко год је тамо и једну ноћ преноћио, отуда више никад није изашао; та му је мисао помогла да се за излазак на слободу спреми: Чим сам изашао, робију сам побрисао. То могу да му верују ови овде, али ја сам још 1987. године у Америци и Канади, или можда касније у Аустралији, читао на пет стотина страна Кавајину шапирографисану исповест и знам да нема те лакоће о којој сад говори. Или стари зналац оваквих прилика тако говори јер зна да га истовремено слушамо и ми и неколике службе.

Весеље уочи несреће

Опет једва чекам да изађем на чист ваздух и да се разаберем. Код Момчила се помешало што се нигде другде помешати не може. И што је до јуче било незамисливо. А то је превише за овакве као ја. Подозревам да је и ово неко зламеније. Та рашћеретаност и весеље увек су уочи неке несреће… Али одгоним црне мисли увежбаним парадоксом – да су Срби нормални, одавно би полудели… Па ипак, има ли народа који веселије пропада. Је ли та равнодушност пред опасностима знак пропасти, државотворног заборава, дечје поверљивости или распамећености. Видим, Србија је разапета, и Срби су на крсту, али под дуготрајном анестезијом, ни Србија ни Срби то не примећују. Не виде да вештице и вампири око наше куће коло воде; Срби весело гребенају вуну старе славе и нове беде и о месојеђу, покладно, под маскама, скакућу пред иконом кућног свеца у кога већином не верују, и са смешком примају Патријархов позив на продужени пост до Светога Саве, а десетерачку Патријархову опомену – Бог се драги на Србе разљути – примају као да су је читали у неком старинском стрипу.

Срби, изгледа, боље разумеју кад им се ђујићевски подвикне: Срби, браћо, стоко једна!

26. март 1999.

Србија је Бермудски троугао

Захвалан сам Петеру, а боље би било рећи Петру Хандкеу, што је моју метафору о Марсовцима глобализовао: Марс напада!, узвикнуо је када смо 24. марта били бомбардовани. Године 1993, у време медиократије и убрзане производње историје, које као рђава бесконачност трају па трају, моја безначајност је написала – а боље да се цитирам него да се понављам – на светском буњишту / кокоти-марсовци љубичастих мрена / колутају оком и исправе ишту / од двапут закланог…

А пре мене, и паметнији од мене, тамо негде 1990/91. говорили су и обелодањивали – онима који су израчунали колико се за литар балканске крви добије барела нафте – да главни циљ нису тзв. рубни, западни Срби, већ Србија и Српство, а у даљној накани – Русија. Западни Срби – како је то поодавно, и на несрећу тачно, рекла моја рима, звана Гојко Ђого – примили су на себе муње и громове да би Србија дошла себи.

[restrictedarea]

Не би било прикладно, па ничим и не желим да разигравам наше глупости и међусобице на ону опскурну тему где се Србија брани – у Книну, на Палама, у Приједору, Требињу или Београду – мада не могу ни сада да прећутим, јер добро памтим, како су неки београдски интелигенти, ти егзотични бумбари, и још егзотичнији политичари-политиканти, из жабље перспективе, помишљали да ће – жртвовањем једног дела српског народа и ампутацијом српских територија – спасти матицу, тј. своју авлију, а све у нади да таква национална и државна глупост неће метастазирати. Сад су се Маркала присетили они који су у свет из Београда слали најотровније слогане о српској кривици. Данас они о Косову говоре као о срцу и души Србије, данас им је Косово угаони камен, суђено место, најскупља српска реч, а све су то некоћ српски песници рекли и од тих истих били опањкани као митомани опседнути параноичном теоријом завере, као ратни хушкачи, штавише као виновници рата. Са њихових уста те речи данас звуче као бедна травестија. Не подсећајте их ни на шта, јер ће, из блаженог заборава шта су колико до јуче трућали, тек чедно да врте главом и да промрсе како је оно онда било друго. Не, оно је било прво, а ово ноћас и данас је – последично друго. Само су их бомбе и пројектили и авиони над Београдом могли дозвати себи, ако себе имају – бомбе овалног Варвара што планетарно небо контролише.

И немојмо се заваравати ранохришћанским речима: грех, истина, правда, љубав. Ови нови Варвари, кајно и они стари – спрам којих је Хитлер искрени злочинац – никада нам неће опростити злочине које су над нама починили!

Ја сам Рашовић од старине, из племена Марка Миљанова, и ово говорим с тугом и болом: данас су Македонци, који се са натовцима туку, на путу да буду оно што су некада били Црногорци, а црногорски главари – запањујућом инверзијом – као да тек биркају шта би могли да буду!

Србија је данас, као и толико пута у историји, Бермудски троугао, Црна Рупа, у коју ће – уз Твоју помоћ, Боже, који још увек од нас главу окрећеш – почети да пропадају они који се Тебе не боје а људи не стиде:

Куд си пошо награјило у недоба на покладе

У сунчеве обрвице налбантини кад се кладе

За небеску потковицу приковаше сунчевића

Сјају сузе кроз рупице из чавала из влашића

Да Зорило и Ноћило и троглави гле Балачко

Вечерају помрчину Србијице црна тачко

На крај света крајем века некрштене једеш дане

А деца ти разапета измеђ цркве и кафане

Гребенају мрку вуну Ни на једном главе не би

Тек марсовци кукуричу Учинили то сте себи

На крај света крајем века сија ова црна рупа

Где Милоша разапињу и Барабу с Христом скупа

На Небојши Јакшићевој слепом сунцу брију веђе

Забасо си награјило у неслано месојеђе

(„Тужбалица“)

Понедељак,

26. април 1999.

Марс напада

Ево већ више од месец дана над нама се врши њихова правда; траје никад и нигде овако вођен рат. Деветнаестоглава аждаја најјачих сила света обрушила се на усамљене Србе. Марс напада. Рука перу и папиру није ишла. Гадило ми се да бележим. Нисам бележио ни у оном недавном рату, у коме није ратовала Србија, већ још усамљенија Српска, а до сада сам, изгледа, много шта позаборављао.

Гле, Срби

Са првим бомбама народ се нагло усправио. Посустали, људи се озарише и присетише чији су потомци. Путоказ су им указали преци. Само се требало загледати; кад је најтеже, свак нађе некога свога који показује шта му је чинити. Зар са силама немерљивим? Са њима нарочито. Није ишчилео српски ратнички ген. Или је у питању српска наивност и лакомисленост да тзв. Свет, Београд је свет, чија деветнаестокрака хидра дави десетак милиона осиротелих Срба, неће допустити такву планетарну неправду. Срби јесу стари, историјски, али, нажалост, и стар народ. У Србима има нешто старински незрело; упркос свему, Срби верују у свога Бога Правде, и једва су дочекали да своју химну поново певају. Срби су заиста анахронизам. Али узвишени анахронизам. Лица су се уозбиљила, оцедила, пролепшала. Чак су брижљивије обучени, стишани, уредни, уљудни – на улици не виђам пијане – као да су помислили да нас је, макар и овако сурово, Бог погледао. На највећа искушења, хоћемо да верујемо, Бог ставља оне који су му најближи. Боље да нас побију него да ходамо као слина на две ноге, како би рекла Катарина Ивановна Фјодора Достојевског.

Ко гледа у земљицу црну

Како ли само у земљицу црну ових ноћи и дана гледа мондијалистички Београд. И како своје поклисаре, америчке плаћенике и сорошевце, убацује на трибине. Слушам једног поноситог лакеја, феминисту, еколога, и саветника са америчком пензијом, како обазриво образлаже феномен америчке опијености моћи – онако да не закасни ни тамо ни овамо – а Капор ми вели како томе субјекту синоћ, код Добрице на вечери, Ана, Добричина кћерка, није дала телефонску везу. А кад је Добрица питао ко је то био, рекла је: Онај твој амерички шпијун. Казала да не може да му да слушалицу, јер вечерају.

Питао ме Коста Чавошки могу ли да му поименице набројим будућу колаборационистичку владу – а рок састављања такве владе тече чим јавно учестају уразумљивања да ваља бити реалан, рационалан – кажем му да сваки будући издајник говори као спаситељ, те да бих на тој основи могао да му изрецитујем две-три спасилачке владе; уосталом, он, Чавошки, боље од мене зна где се та алхемија мућка.

Слушам Добрицу док прича како се понекад историја на њега обруши. Онако, прса у прса. Добрица је катастрофичар кога су шпијуни, наши и страни, проточили и уверили шта ће и када Марсовци гађати, а његова жена Божица, ваљда са искуством из онога рата, претрнула је од страха да ове зиме нећемо имати шта јести. Добрица је, ономадне, већ као председник, уверавао Ђога, када му је овај тражио топ да извезе на Жегуљу изнад Стоца, да војска више нема ни зрно муниције; чиме мислимо ми Прекодринци ратовати…

[/restrictedarea] быстрые займы на карту частный займ под распискупервый займ под 0займ на карту без звонков

Један коментар

  1. Moji pretci ko beli oblaci

    Neki me s’ ljutnjom gledaju,
    A neki pogledom miluju,
    Neki me cekaju da svece zapalim,
    A ja se pravim, dok zivot gazim
    Da zato uopste nemarim.

    Jedan mi deda klompama gazi
    Siroki nebeski svod
    Drugi bez glave sumom hoda
    Treba mu sveca,treba mu rod.

    Majka mi oca drzi za ruku,
    Na nekoj zvezdi, gde mir je plav
    Mene na zemlji pogledom miluju
    Osecam dodir,topal je sav.

    Znana mi baba skutama mase,
    Pitam se zasto prekriva svod?
    Neznana svecu ko sunce treba,
    Treba joj svetla,treba joj rod.

    Svi oni meni znani I oni sto su mi
    Neznani,
    Od svoga srca dadose nesto
    I opet lazem da ne marim
    U tudjem svetu krijem se vesto.

    Ponekad rukom ka nebu mahnem
    Ponekad duboko, tesko uzdahnem
    To da me motre, to dobro znam
    I opet lazem da nemarim
    Na kom se svetu zivi sam?

    Georgina

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *