Проблеми љубавних парова

Пише Рашко В. Јовановић

Представа „Ане Карењине“ неће задовољити оне који познају Толстојев роман, али ће она свакако имати публику, нарочито младу

Ана Карењина“ као драматизација познатога романа Лава Толстоја приказује се на театарској сцени више од једног века, почев од 1907. године, када је у Паризу, у Антоановом позоришту, приказана драматизација Едмонда Гироа, коју код нас исте године изводи Народно позориште у Београду, у режији Милорада Гавриловића, са Маријом Таборском у насловној улози и са Богобојем Руцовићем као Вронским. У Русији, зачудо, „Ана Карењина“ изводи се тек од 1937. године, на сцени Московског художественога театра, у драматизацији Николаја Волкова. Ако знамо да је „Ана Карењина“ у Београду, на сцени Народног позоришта, последњи пут постављена, у драматизацији Свете Лукића и режији Миленка Маричића, 1966. године, са Миром Ступицом у насловној улози и Војом Мирићем као Вронским, онда је сценско оживљавање Толстојевог ремек-дела након више од пола века заиста умесно. Овом приликом сусрели смо се са драмом „Ана Карењина“ Армина Петраса, немачког редитеља и драматурга. Одмах треба рећи: Петрас у својој драми прати Толстојев роман, не изневеравајући само дело и идеје великог руског писца, али запостављајући његово специфично православно поимање живота и односа међу људима… Наравно, у средишту драме је брак Карењинових, односно распад тога брака због љубавне везе Ане и Вронског. Али, Петрас није занемарио ни друге две љубавне приче, што ће рећи односе Стефана и Даше, као и Љевина и Кити. Додајмо и чињеницу да су дијалози одлично структурирани и да композиција драме следи збивања у роману, посебно његова три главна тока.

[restrictedarea]

Редитељ Југ Радивојевић определио се да сценски приказ Петрасове драме „Ана Карењина“ реализује на начин постдрамског театра. У томе је делимично и успео, али, поред осталог, представа зато као да се догађа на неком неутралном простору, а не у Москви. Време догађања изместио је у године између 1988. и 1991, с тим што је Карењин министар у Горбачовљевом кабинету и тај ће положај изгубити по доласку Јељцина на власт, што ће се одразити и на односе у његовој породици. У средишту приче је његова супруга, Ана Карењина, која ће због љубави према Вронском напустити свој животни концепт у браку, а потом и други у неоствареном браку са Вронским, изгубиће и сваки смисао живота, што ће је одвести у самоубиство. Међутим, „осавремењивање“ је удаљило представу не само од Толстоја него донекле и од Петрасове драме. Такође, како нам се учинило, ни избор већине глумаца и глумица не одговара суштини дела Армина Петраса. Наиме, редитељ Радивојевић определио се, ваљда због њихове популарности, и за чланове глумачке екипе телевизијских серија „Монтевидео, бог те видео“ и „Монтевидео, видимо се“. Зато тумачи појединих главних улога немају довољно драмске изражајности, а о некој харизми да и не говоримо. То се посебно односи на Нину Јанковић у насловној улози и на Виктора Савића као Вронског. Њихова глума била је телевизијски површна и на сцени су се понашали као да очекују да их неко снима. Док је Нина Јанковић била опседнута својим изгледом, понашајући се као нека филмска ведета, Виктор Савић понашао се као уображени принц из бајке. Слично је са Александром Радојичићем у улози Стефана: без обзира што тумачи авантуристу и декадента, изгледао је као наивни несташко и његова глума подсећала нас је на позоришну сцену за децу. Најближи Толстојевим јунацима били су Тихомир Станић као Карењин, Игор Ђорђевић као Љевин и Милена Васић у улози Даше. Милена Васић као Даша умела је да буде убедљива у великодушном праштању брачних излета свога супруга Стефана. Пријатно нас је изненадила дебитанткиња Тамара Алексић, која се добро снашла у улози Кити. Деца глумци, са природном спонтаношћу, добро су се сналазила на сцени.

Представа „Ане Карењине“ неће задовољити оне који познају Толстојев роман. Невоља је што ни они који треба да се упознају са тим делом неће добити праву слику, јер ни Петрасова драматизација није верно приказана, не само због померања времена догађања радње. То је штета, јер смо сигурни да ће ова представа имати публику, нарочито младу, која неће стећи право сазнање и адекватан доживљај ни Толстојевог ни Петрасовог дела.

[/restrictedarea]