Преминуо Добрица Ћосић

Академик, српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар Добрица Ћосић преминуо је данас у Београду у 92. години. Био је први председник СРЈ, од 1992. до 1993. године.

Добрица Ћосић је рођен 29. децембра 1921. године у селу Велика Дренова код Трстеника. Школовао се у средњој Пољопривредној школи у Букову, код Неготина, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата и касније завршио Вишу политичку школу “Ђуро Ђаковић”.

У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Ресавском партизанском одреду, уредник листа “Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година.

Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића.

Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом “Далеко је сунце”.

Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности и да значајно преграничи националне међе.

Oд 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: “Корене”, “Деобе”, “Време смрти”, “Време зла”, “Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду “Галеб” којим су обилазили афричке земље.

Године 1968. отвара питање Косова чиме изазива позорност чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао “српски народ добијао у рату, а губио у миру”.

Године 1984. је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије.

Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје у јуну 1992. године. Смењен је годину дана касније (31. мај 1993.) тајним гласањем оба већа Савезног парламента после сукоба са Слободаном Милошевићем.