Поводом Деветог маја 1945. – Слика епохе искривљена „количином историје“

Пише Љубодраг Димић

Како се српски народ односи(о) према дану коначне победе над фашизмом и откуда противречја у тумачењу тог историјског датума?

Деветог маја 1945. године, потписивањем акта о безусловној капитулацији нацистичке Немачке, окончан је Други светски рат у Европи. Тим чином озваничена је победа над фашизмом и нацизмом и закључено једно од најтрагичнијих поглавља у историји европског континента. Утихнула је артиљеријска ватра, престала су бомбардовања, распуштени су логори, отпочело је суочавање са последицама сукоба који је поделио свет, захватио 61 државу, распростро се на четири континента, изложио страдању преко 1,3 милијарде становника планете Земље, под оружје ставио скоро 110 милиона војника, одузео преко 50 милиона људских живота, учинио трајним инвалидима око 35 милиона људи, оставио несагледиве последице. Међу народима који су у Другом светском рату највише страдали од нацизма и фашизма био је и српски народ.

РЕВИДИРАЊЕ СЛИКЕ РАТА Деветог маја 1945. отпочео је живот испуњен свакодневним суочавањем са последицама рата. Антифашистичка коалиција није надживела капитулацију Немачке. Нагрижена бројним противуречностима, сукобима интереса, узајамним сумњичењима, идеолошким и системским разликама, она је убрзано почела да се распада. Крај рата није значио да се свет нашао на прагу „чврстог мира“. Поделе утицаја, питања граница, политика интересних сфера, различита виђења уређења послератног света и схватања демократије били су део наслеђа које је рат оставио човечанству. Део заједничког наслеђа био је и Девети мај, дан када је шест година дуги рат окончан.

У времену у којем је избачена крилатица о „гвозденој завеси“, тумачења тог датума велике симболике и његово обележавање били су различити, у складу са политичким и идеолошким уверењима дојучерашњих савезника, а затим љутих противника у Хладном рату. За једне је, почев од 1945. па до данас, то био и остао Дан победе над фашизмом и сећања на жртве рата и ослободилачку мисију бораца Црвене армије, који су пресудно допринели да се над Берлином 9. маја 1945. године завијори застава слободе. За друге је, опет, почев од 1951, Девети мај као дан започињања европских интеграција и превладавања подела на победнике и поражене у Другом светском рату добио и додатну симболику – постао је симбол рађања нове Европе и означен Даном Европе. Антифашизам, схваћен као дубоко људско опредељење за живот у слободи и миру, а против свега што су симболизовали нацизам и фашизам, био је „узидан“ у темеље поретка успостављеног на крају Другог светског рата. Са протоком времена и јачањем хладноратовских сучељавања, политички прагматизам Истока и Запада и опречна идеолошка уверења делом су ревидирала слику рата као и значење, тумачење и обележавање датума његовог завршетка.

КОБНЕ ПОДЕЛЕ Како се српски народ односио према дану коначне победе над фашизмом? Рат који је истовремено био народноослободилачки, антифашистички и грађански за собом је оставио велике жртве пред којима се требало поклонити, али и додатно заоштрио све видове подела које су постојале унутар српског народа у предвечерје његовог избијања. Током рата извршена је револуционарна смена власти, што је за последицу имало успостављање сасвим новог друштвеног, политичког и економског система. Монархистички покрет српског грађанства сматран је основним противником револуције и као такав ликвидиран је у јесен 1944. на тлу Србије. Елиминисан је пропагандни утицај српске политичке емиграције и обесмишљена суштина британске политике која је Србију представљала као упориште антикомунизма. Погубне последице оставио је извршени геноцид над српским народом и партијска тенденција да се у име заједничке будућности југословенских народа о њему ћути. Свемоћ КПЈ се осећала на сваком кораку. Њен утицај на правце друштвеног развоја био је апсолутан. Држава је у све већој мери постајала партијска и једнопартијска. Персонална сраслост државних и партијских органа најдиректније је утицала да државна тела представљају извршиоце партијских директива. Идеологија је постала највиши критеријум вредности. Некадашње вредности грађанског друштва потиснуте су нормама понашања и обрасцима које је наметао револуционарни субјект. Поделе на победнике и побеђене, партизане и четнике, патриоте и квислинге, антифашисте и колаборационисте, републиканце и монархисте, атеисте и вернике, интернационалисте и националисте жилаво су опстајале и најдиректније одређивале однос према прошлости, садашњости и будућности. Покрет који је из народноослободилачког и грађанског рата изашао као победник сматрао је да „историју прави у ходу“ и да само он има право да је тумачи. У митологизованој слици рата постојао је само комунистички покрет, његова борба, његове жртве, његове победе. Негативно у југословенском искуству је некритички потискивано и брисано. Подједнако као 27. март, Шестоаприлски рат или Дан устанка, тако је и Дан победе над фашизмом, независно од тога што је српски народ имао два антифашистичка покрета, добио своје искључиво идеолошко тумачење и постао „власништво“ само једне од страна сукобљених у рату.

[restrictedarea]

ИДЕОЛОШКА БОЈА После 1945. године југословенски комунисти нису имали дилему којој се страни у започетом Хладном рату треба приклонити. Процењивали су да „реакција“ тежи да ојача своје позиције, изолује и ослаби позиције „напредних, револуционарних, демократских земаља“, поведе „крсташки рат“ против комунизма и у њему ангажује некадашње фашисте, изврши ревизију историографске слике рата, амнестира виновнике рата и њихова недела. У таквим околностима искуство које је имао са нацизмом и фашизмом и идеолошка блискост са Совјетским Савезом најдиректније су определили југословенски државни и партијски врх да се доследно залаже за војно, политичко, економско, духовно „разоружање“ пораженог нацизма и фашизма. Отуда је и обележавање Дана победе у првим послератним годинама имало изразиту политичку и идеолошку боју. Будући истомишљеници совјетског руководства, југословенски комунисти су све до 1948. године, подједнако као и Совјети, обележавали Девети мај. После сукоба са Информбироом афирмисана је чињеница да је Југословенска револуција изведена у „стратешком окружењу“ и уз искључиви ослон на сопствене снаге, а рат у Југославији трајао је „једну недељу дуже“. Тако је 9. мају као Дану победе прикључен и 15. мај 1945. Упоредно обележавање два датума, уз навођење истих симбола и атрибута, било је у функцији истицања посебности Југословенске револуције, указивања на војни значај НОП-а, тежину борби вођених на југословенском ратишту и ослобођења извојеваног сопственим снагама.

ПРОМЕНА ИСТОРИОГРАФСКЕ СЛИКЕ Током времена, истраживања историчара, чији је циљ био да се прошлост сазна, разуме и саопшти, пресудно су допринела богаћењу научних знања о епохи завршеној и на југословенском простору 9. маја 1945. године. О „запаљивим темама“ прошлости почело се расправљати без политичких страсти, идеолошких тврдњи, стереотипа и предубеђења, а на основу неспорних историјских чињеница и поузданих научних истраживања. Стручна прецизност почела је да односи превагу над релативизацијама појава, критичка анализа се супротстављала унапред створеним идеолошким убеђењима, нова истраживања пратило је темељно преиспитивање и „ново читање“ већ истраженог и написаног. Научна историографија почела је да потискује укорењене идеолошке митове који су српском друштву деценијама ускраћивали могућност рационалног сагледавања прошлости и тако му, посредно, укидали будућност.

Тројаки слом југословенске државе (слом друштвенополитичког система, међунационалних односа и Југославије као државе) најдиректније је утицао на промену историографске слике епохе, а самим тим и на вредновање датума какав је, уз остало, и 9. мај. Једну митологију, која је својим садржајима искривљавала перцепцију прошлости, почела је да замењује нова, подједнако лажна и погубна. Све је то утицало на формирање, обликовање и развој друштвене и историјске свести становништва. Утицај неисторијског и историјског у историјској свести осећао се у свакодневном тумачењу прошлости, садашњости и будућности, исказивао кроз представе о прошлости „створене“ без делимичног ослонца на знање или уз њега, уз сучељавање емоција и разума, наметање клишеа, „модернизовање“ слике прошлости, недопустива упрошћавања, сумњиве аналогије, поновно апсолутизовање политичких и идеолошких интереса и мотива. Промене настале у сфери политике најдиректније су се одразиле у историографији. Историја, која има моћ да слаби или снажи политичку легитимност власти, рушила је деведесетих година 20. века режим успостављен 1945. године тако што је мењала слику прошлости. Промена слике прошлости није била научна, већ идеолошка, мотивисана политиком, и у себи је садржала нову митологију. Некритички су рехабилитовани сви идеолошки противници комунизма. Редизајнирана је, уз остало, слика фашизма и антифашизма. Ваннаучна ревизија историје је била усмерена ка обесмишљавању историјских чињеница, а тиме и догађаја, појава и процеса о којима оне говоре. На удару се нашао метод историјске науке. Одбацивањем постојећег историографског наслеђа брисано је друштвено сећање на рат, његове актере, жртве, преломне догађаје и важне датуме. Улогу историчара који критички суди о прошлости преузели су политичари, пропагандисти, стручњаци „сумњивих знања“, партијски одбори, скупштинска тела, трибунали… Политика, а не наука, превредновала је прошлост и понудила нову слику ратова, довела у питање смисао жртава, вредност идеја, генерацијска прегнућа. У целом поступку била је видна безобзирна једностраност, селективност, тенденциозност, предност која се уместо чињеницама даје њиховом тумачењу.

Српски народ, суочен са брзином и драматичношћу промена, као и „количином историје“ коју је сам стварао у 20. веку, принуђен је да изнова преиспита сопствену прошлост. У тим настојањима имаће успеха једино уколико се ослони на поуздано знање које нуди историјска наука. А истраживања говоре да су његов допринос борби против фашизма и положене жртве вишеструко веће од његове бројности. Самим тим промену ће доживети и однос према историјском значају датума какав је 9. мај 1945, Дан победе над фашизмом. Срби су имали два антифашистичка покрета, а доведени су у ситуацију да се готово стиде своје антифашистичке прошлости, док је већина народа у окружењу измишља. Заборавља се и да је антифашизам уграђен у темеље уједињене Европе којој политички тежимо, а сам 9. мај дан који Европа симболично обележава као Дан Европе.

Аутор је истакнути српски историчар, дописни члан САНУ и професор БУ

[/restrictedarea]