Потрага за утемељењем

Пише Никола Маринковић

Београд је као геопоетички центар диктирао и промене тема, стила и простора књижевности. На трагу ових промена је и нови роман Драгана Јовановића Данилова, Таласи београдског мора

Драган Јовановић Данилов, Таласи београдског мора, Вулкан издаваштво, Београд, 2013.

Последњи век српске књижевности може се назвати и веком писања под утицајем Београда. Модерна у српској књижевности обележена је стварањем београдског стила, Милутин Ускоковић, Сима Пандуровић и Владислав Петковић Дис покрећу урбане теме обескорењености, сукоба са духом времена и потрагом за личним остварењем. У том смислу, Београд као геопоетички центар диктирао је и промене тема, стила и простора књижевности. На трагу ових промена је и нови роман Драгана Јовановића Данилова, Таласи београдског мора.
У складу са сопственом поетиком прозе, Данилов, неусловљен постојећим жанровским ограничењима, уместо поглавља користи метафорички термин таласи, чиме се наговештава стилски проблем ритма у лирској прози и филозофски проблем пролазности у времену. Због тога његова реченица делује делимично компликована, пошто се лиризација у роману протеже подједнако и на говор приповедача и ликова, заједно стварајући атмосферу сличну јужноамеричком фантастичном реализму. Истовремено је присутна употреба постмодернистичких поступака, пре свега реконструкције и документарности, откривања слојева значења и тајни. Ове поступке Данилов у својим есејима радије назива палимпсестом, метафором која у себи крије талог вековног памћења сваког простора, што је посебно битно за слику српске престонице у Таласима београдског мора.
Како метафора таласа носи проблем времена, у овом делу оно није организовано на реалистички начин, што је стилски сасвим оправдано. Простор радње, Београд, град је „пуст и изван времена“, док главни јунаци, Чарна и Павле Богуновић, живе у „идили“, дакле „изван времена“, они су јунаци у којима је „живело велико памћење“, што омогућује њихово позиционирање у митолошке и фантастичне ситуације, истовремену присутност ратних деведесетих и транзицијских двехиљадитих, у чијој позадини се крије имплицитнo актуелни тренутак. Овај роман је стога отворен не само ка културном и историјском памћењу већ и ка савремености, критички обликованој.
У њој су аутентични ликови само они са друштвене маргине (зато је фабулативна срж романа везана за Бајлонијеву пијацу) у чему се крију одјеци европског романтизма. Критика отуђеног света проширена је и на савремено поимање рада, који је дефинисан као „канцеларијско ропство које људе нужно претвара у мумије“. Основни заплет, организован око архетипске ситуације присутне и у Даниловљевим претходним романима (чини се, посебно у Алманаху пешчаних дина и антиратном Иконостасу на крају света) довољно је широк да обухвати потрагу за истинским духом Београда (који приповедач налази на Дорћолу) и истинским животом као превладавањем почетног „осећаја пустоши“. Јунак приповедач, Павле Богуновић, трагајући за загонетним Угљешом Богуновићем, енциклопедијским историчарем Београда, открива оца, љубав и тајну самог очинства („Видео сам Чарну како ми рађа сина и кћер, да би, потом, он, мој син, постао мој отац.“)
Таква потрага, неумитно, доводи до сукоба са духом времена и његовим носиоцима (без околишања оличеним најпре у „Културно пропагандном комплету Бетон“ и Милошу Тупањцу, алиас Владимиру Арсенићу) али и формирања одговора на овај изазов.
У складу са поверењем у моћ уметности („Само приче могу зауставити време и испунити наше дрхтаве, вечито незасите душе“) и већ уобличеним поимањем Европе (у Иконостасу на крају света она је „светац без вере, первертирани архипастир“) одговор на изазов духа времена није побуњенички, ангажован, већ пре егзистенцијалан – своју радост Павле Богуновић налази у врло ограниченим просторима (Дорћол, који чак назива и „гнездом над понором“) са врло ограниченим бројем људи, коначно, у улози оца, а не побуњеника. Оно што проналази на крају приповедања пре је уточиште, лична не и колективна алтернатива „времену анорексичних прича“.
Питајући се за шта би дао живот, Павле Богуновић не проналази велики наратив, попут нације, религије, државе, већ каже: „Па, ваљда за поезију, неке слике, старе ретке књиге. То је оно што за мене има већу вредност од самог живота и зато сам фанатик, а понајпре за снове.“ У ове четири вредности крије се и тајна Београда. Као шири контекст уточишта за „неког ко има изоштрен, естетски поглед на свет“, овај град први пут у српској прози постаје „невероватни архив“, у којем се укрштају значајни митови света, највише онај о потопу и спасењу, једино и логичан за град који у овом роману и даље има своје море. Ни Београд, стога, није место побуне, али јесте место историјске дубине, што у времену обескорењености ипак представља извесну тачку отпора.