Odavde se treba nazad okrenuti

Bojan Jovanović, Okolni put Adresa, Novi Sad, 2013.

Piše Milan R. Simić

I, baš kada gotovo budemo sigurni da vlastitog znanja više i nemamo, da je našem siromašenju znanja došao kraj, postaćemo i sami mislioci! Čudni su putevi, naravno: okolni

U predgovoru svoje najnovije zbirke antropoloških eseja o čoveku kao biću kulture, Okolni put, Jovanović nas znalački upućuje na sadržaj svog rukopisa rečima: Sagledavajući čoveka u njegovom odbijanju da bude ono što jeste i osporavanju poretka u kome je zatečen, Karl Jaspers ga je i odredio kao biće na putu koje se uvek iznova stvara. To putujuće biće koje teži da dođe do sebe gradeći svoj identitet u stalnom je otklonu od sebe. Ako ovome pridodamo i reči urednika i književnika Jovana Zivlaka da „autor preispituje ovu ideju na primeru pojedinačne i kolektivne individuacije kao puta dolaženja do sebe i svoje celovitosti“, već u startu dolazimo do ukrstionice koju čine put, putovanje, otklon i dolaženje do sebe, i mi sa velikom čitalačkom pažnjom prilazimo Jovanovićevom „ispitivanju“ samozadate teme i zagonetke čije nam razrešenje nudi kroz eseje Čovek kao antropološka nejednačina, Životno putovanje do sebe, Zadovoljstvo u kulturi, Nametnuti kulturni obrazac, Od erosa do pornosa, Incestuozne težnje i njihove zabrane, Muška i ženska vlast, Anatomija kanibalskog apetita, Verski putevi i stranputice, Iskustvo rajskog vrta i Praznično slavljenje postojećeg. Jovanović to čini studiozno, argumentovano i poučno sve oslanjajući se i na probranu naučnu literaturu. Jovanović piše tako da nam ostavlja malo prostora za moguć dijalog, a to čini i filozofemom poput ove: U kontekstu nauka koje su pomerile saznajne granice i ukazale na nužnost nove paradigme, odgovor na pitanje ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo nije se mogao naći u okviru shvatanja čoveka kao racionalnog bića (Čovek kao antropološka nejednačina, 9). Jer, da uprostimo koliko je neophodno, taj odgovor na pitanje ko smo i kuda idemo i jeste smisao samog putovanja? Naravno, osim opštih antropoloških eseja, Jovanović se bavi i aktuelnim momentima naše kulture, to čini na uistinu polemičan način. Jovanović nam nudi i rezultate svog ispitivanja različitih fenomena religije, znalački piše o položaju žene od svevremena do današnjih dana, ne zaobilaze ga teme incesta, pornografije i kanibalizma, čini se posebno njegovo istraživanje i ispitivanje kulturnih obrazaca, identiteta i odnosa modernosti i tradicije. Nije naodmet da vam, dok čitate Jovanovićeve eseje, budu znakovlje baš njegove reči iz predgovora: „Do istine se ne dolazi pravim, jednosmernim kretanjem, već zaobilaznim lutajućim traganjem. Za potpuno poznavanje stvari potreban je, kako veli Platon, taj zaobilazni, duži put. Otkrića i nalaženja na tom putu plodovi su neizvesnog putovanja, i put do samog sebe vodi preko sveta.“ Pride, imajte na umu i autorovo upozorenje da traženje trećeg i najkraćeg puta često odvodi na stranputicu. Zato, ne žurimo. Kuda i čemu žurba? Hoćemo reći da željni smo pravih plodova i saznanja, željni avanture za upoznavanjem nepoznatog i pravog rezultata najznačajnijeg životnog puta – puta do sebe samog, do otkrivanja nepoznatog dela sopstvene ličnosti, sopstvenog bića! Veliki broj nepoznanica je na našem putu, saznanja iz ovakvih knjiga dobro nam dođu, trebalo bi ih vešto i znalački koristiti pa i neka smo potpuno svesni da što se više divimo velikim misliocima, sve učeći od njih, obuzimaće nas sve češće sumnje u vlastito znanje. I, baš kada gotovo budemo sigurni da vlastitog znanja više i nemamo, da je našem siromašenju znanja došao kraj, postaćemo i sami mislioci! Čudni su putevi, naravno: okolni. I sve putujući, zamišljamo: granicu između svesnog i nesvesnog, svesti i podsvesti, znanog i neznanog. Ali, gde postaviti Carinu? Koliko godina treba da učimo, pitamo se. Neka nam je na umu, nećemo živeti tri stotine godina! A opet, budimo mudri, i učimo bez žurbe, kao da hoćemo živeti tri stotine godina! Ne zaboravite: učenje ne poznaje žurbu! Evo primera: i da Ničeovog Antihrista počnete čitati „sa zatvorenim očima“, teško da ne biste zastali posle uvodne Ničeove rečenice Ova knjiga pripada najređima. Ko su najređi, pitate se. Ali, polako… Jer Niče dalje zapisuje: Možda od njih čak nijedan ne živi. To bi bili oni koji razumeju mog Zaratustru: kako bih smeo da se pomešam sa onima za koje već danas rastu uši? – Meni pripada preksutrašnjica. Neki se rađaju posthumno. Pa dobro, Jovanović je napisao knjigu druge vrste, to znamo, a da li jesmo voljni da je razumemo jer i Okolni put, sigurni smo u to, pripada najređima! I još nešto. Spoznali smo − pripadati najređima, to jeste zahtevna misija. Postoje li i čitaoci misionari? Jovanović dokazuje da postoje, jer verujem da i vi ponekad razmišljate o „prizoru“ na njegovom radnom stolu, odnosno koje sve knjige taj prizor čine. No, i za Jovanovića važi ona divna misao Ono što znam postojalo je i onda kada nisam znao (Lajoš Kesegi, Misli) zato samo Jovanovićevo „putovanje“ i njegovo razotkrivanje „već razotkrivenog“ (na samo njemu svojstven način dobrano dokazujući da su tanke granice između znanog i neznanog) i plodovi koje nam „donosi sa svog puta“, uistinu mogu samo da nas raduju. Šta još reći o zbirci eseja Okolni put? Možda ono isto što Sava Babić zapisa o jednoj Hamvaševoj zbirci: „Koliko god je čitalac u stanju da unese u (…) delo, dvostruko će moći da iznese iz njega.“ Tačno tako.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *