Напад на Кину

Пише Момир Булатовић

У години када се обиљежава стогодишњица Великог рата и времену које слути на понављање сличних страхота ваља поново погледати шта се и због чега дешава. Ово је поглед са економске стране

Историја учи да државе могу (и морају) да сарађују, али да то у неким временима није лако постићи, а још је теже одржати. У основи, два фактора одређују могућу сарадњу. Први је размишљање о очекиваном добитку, а други је страх од тога да друга страна вара. На крају сваке фазе развоја велике државе ће у међусобним односима једна другу видјети као стварну, или латентну, али увијек као опасност. Стога, оне настоје да увећају своју снагу не обазирући се на чији трошак се то чини. Њихова моћ има, такође, двије компоненте. Једна је „мекана“ − заснована на социоекономском богатству и величини популације. Друга је војна. Војна моћ тражи новац, технологију и људе који су спремни да воде рат. „Мека“ и војна моћ нису, дакле, исто иако су веома повезане и стреме истом циљу.

Америка управо демонстрира истинитост ове тезе и то на начин који дубоко брине мирољубиви и правдољубиви дио човјечанства. Она не само да се одавно, непотребно и наизглед безразложно, „качи“ са Русијом него је заподјенула озбиљну кавгу и са Кином. Не треба никакво посебно знање, већ само грам здравог разума да се уочи колосални размјер почињене глупости. Држава која је изгубила лидерску позицију у свијету агресивно и војним средствима наговјештава сукоб са Русијом, највећом по територији, и са Кином, најбогатијом по становништву и реалним економским потенцијалима.

РУЖНИ БРОЈЕВИ Ових су дана објављени званични показатељи стања америчке привреде. Бројеви су ружни. У првом кварталу, амерички БДП је порастао за 0,1 одсто. Очекује се (таква је код њих пракса) да подаци буду ревидирани, али експерти знају да је економија смањена од 0,5 до 1 одсто. Добро, већ се чују званични гласови, то је увод у динамичан други квартал у којем ће бити остварен значајан раст, што би било веома лијепо када би било истинито. У супротном (упс!!!) највећа свјетска економија запада у рецесију. И то она економија која је циљ  свих наших „реформи“ и идеал због којег ниједна жртва није превелика.

Да подсјетимо. Од почетка финансијске кризе (2008) Федералне резерве су у америчку економију упумпале (одштампале) 3,4 трилиона (хиљада милијарди) долара. Импресиван неуспјех! И умјесто да погледа стање у свом дворишту, предсједник Обама је био на пацифичкој турнеји на којој је не само критиковао Кину него је и војно окружио храбрећи своје савезнике и штићенике, зарад чије ће „независности“ употребити и војна средства против ње. Потпредсједник Бајден је, разумије се, био задужен за „лакши“ дио посла − препуцавање са Русијом преко пуцања кичме Украјине.

Згрожен нечињењем у области економије и више него забринут за своју домовину, Џек Крокс (Блек свон капитал) духовито је представио своје виђење америчке спољнополитичке стратегије (у шест корака): /1/ Накваси кажипрст; /2/ Подигни влажан прст у ваздух; /3/ Одреди смјер вјетра; /4/ Крени у смјеру дувања вјетра; /5/ Прогласи побједу или окриви друге за неуспјех и /6/ Настави и свуда помажи да се створи све већи хаос.

[restrictedarea]

Пажњу америчке интелектуалне јавности недавно је привукао текст аутора Филипе Малмгрен под насловом „Напад на Кину“ (Интернешенел економи). У питању је угледна дама, члан високог естаблишмента и својевремено члан Националног економског савјета при Бијелој кући. Мјера њеног несумњивог патриотизма исказује се пренаглашавањем проблема са којима се Кина суочава, или погрешном интерпретацијом мјера које предузимају кинеске власти. Али, изнад свега њен патриотизам је изражен кроз упозорење да је Кина, ипак, нешто другачија од држава на којима је до сада тренирана западна демократија. По њеним сазнањима, кинески „банкарски систем у сјенци“ само у току прошле године нарастао је на износ већи од укупног америчког финансијског система. Овај (непреводиви) термин обухвата све небанкарске финансијске посреднике и односи се на финансијске институције, инструменте и форме које су налик класичном банкарству, али имају другачије име па не морају да поштују законска уређења што се на њих односе. Овај се систем формирао као посљедица кризе из 2008. године и доживио је спектакуларни раст.

Како год ово звучало неразумљиво, Американци ће веома лако схватити колико је значајно што комунистичка Кина данас има више пара него ли сви они заједно.

У односу на захтјеве администрације да Кина ревалвира своју валуту и смањи трошкове рада и социјалног старања (плате кинеских радника годинама се повећавају по стопи од седамдесет одсто годишње, тако да је данас радна снага у Мексику за 20 одсто јефтинија него у Кини) Малмгренова закључује:

„Да ли ико може бити изненађен када види да Кина користи друга политичка средства да заштити своје грађане од утицаја глобалних економских сила. САД могу желети да Кина изврши ревалвацију, али за то постоје и друга средства осим ескалације њене државне моћи. Појачавање војних снага и све чешће отимање вриједних роба широм свијета је, такође, одржив политички избор.

Запамтимо да није само кривица оно што треба бити утврђено када је свјетска економија слаба. Патња такође треба да буде подијељена. Кина се дубоко не слаже са америчким захтјевом да кинески радници треба да стегну каишеве и прихвате патњу. Они су већ ревалвирали јуан према долару, и то од 2005. за 40 одсто. За тржишта у развоју је срамно да САД и индустријализовани свијет желе да Кина преузме више бола и да да слободу њиховој неспремности да предузму мјере штедње. За тржишта у развоју је дубоко иронично да власти САД очекују да Кина подигне каматну стопу и ревалвира јуан, док они сами одричу могућност да америчка монетарна политика има било какав повратни ефекат, посебно што су многа од њих искусила хисторијске бјегове капитала и девалвације када би монетарна политика САД кренула у супротном правцу.

Слично, Кина не може бити окривљена што је сумњичава да ће САД и Запад можда изабрати инфлацију као средство да се ријеше својих дугова, посебно када виде да су амерички политичари посвећени да избјегну сваки ризик од дефлације − што доводи до приче о ризику од инфлације. Онда се они питају: шта ако стопа инфлације која рјешава проблем дугова индустријализованих земаља успут нанесе огромну штету тржиштима у развоју? Кина не може бити окривљена што се боји нормалних посљедица инфлације − пораста цијена. Нити она може бити оптужена да је параноична. По неким мјерилима, Кина је изложена опасностима банкрота, окружена и угрожена на више нивоа. Ко би заиста могао бити изненађен да би Кина могла одговорити на све те растуће принуде користећи било које неопходно средство?“ Паметноме више него довољно, али…

 

ДЕДОЛАРИЗАЦИЈА СВИЈЕТА Америка има моћно оружје − долар и убојито ратиште − финансијско тржиште. Она их упорно користи усљед чега, годинама и дубоко иза сцене, бјесне прави економски ратови на глобалном плану. Долар је свјетски новац у посљедњих 88 година. Од тога, разумије се, највише профитира Америка, јер се папир „штампан“ у Федералним резервама (приватној банкарској асоцијацији) на чију вриједност нико нема утицаја (осим америчких банкара и магната чија је похлепа легендарна) користи свуда у свијету, као обрачунско средство за међудржавна и пословна плаћања.

Кина и Русија (самостално и у оквиру БРИКСА) траже да се утврди нови свјетски новац, у облику корпе валуте највећих свјетских произвођача и извозника. У питању је обрачун који би узимао кретање курсева седам или више националних валута и на основу просјека би се утврђивала стварна вриједност роба у размјени. То би, разумије се, било и праведно и економски ефикасније. Али, када би се радило о рационалности…

Званична америчка стратегија, усвојена прије више деценија у Конгресу и Сенату, напад на долар третира као напад на саме САД и налаже одбрану свим средствима, укључујући и атомско оружје. Стога је судбина Садама Хусеина била запечаћена када је одлучио да ирачку нафту продаје Европској унији непосредно (заобилазећи Њујоршку берзу) и то за евре. Тада је постао „диктатор“ који мора бити убијен, чија ће држава бити уништена а нафта опљачкана. И то, наравно, није био изузетак, већ сурова потврда правила.

Стога је дедоларизација не само тежак него и изузетно опасан подухват. Упркос томе, Кина предводи овај процес, на миран, мало примјетан, али ефикасан начин. Годинама уназад она ствара споразуме са другим државама потпуно заобилазећи долар. Прошле године је Кина уложила 350 милијарди јуана у Европску централну банку, 360 милијарди у Јужну Кореју и 400 милијарди јуана у Хонг Конг. Постоји више од 25 таквих општих споразума (један је и за наш регион) чији се износ процјењује на преко трилион америчких долара. Један од важнијих циљева могао би да буде да се повећа степен међународне прихватљивости кинеског јуана. Крајем прошле године, „Вол Стрит џурнал“ је процијенио да је растући удио Кине у свјетској економији довео до тога да је јуан, учешћем у размјени, надмашио евро и јапански јен. Као друга валута у свјетској трговини, јуан је и даље далеко иза долара у којем се обрачунава 81 одсто свјетске трговине. Удио јуана је 8,7 одсто, али расте изненађујућом брзином.

 

ПУТЕВИ НОВЦА Кина је највећи свјетски кредитор (повјерилац). Америка је највећи свјетски дужник. Невоља са кредитима је што не мирују, што су ђаволски везани уз проток времена. Будући да је кинески банкарски систем „у сјенци“ већ надмашио укупан амерички финансијски систем, треба се запитати шта ће се десити када кредити дођу на наплату. Неких 43 одсто кинеских финансијских производа доспијева управо ове године, а свих осамдесет одсто „сазријева“ у 2016. години. Много новца, а мало времена. Корпорацијски дугови према кинеским банкама осигурани су (колатерал) реалним вриједностима. То је најсличније нашем схватању хипотеке, а односи се на реалне материјалне вриједности као што су акције, зграде и разне врсте роба. Ово посљедње је и најинтересантније. Рачуна се да најмање 40 одсто челика, бакра и сличних производа складиштених у кинеским лукама служи као колатерал за добијене кредите. Уколико, дакле, стране корпорације које су узеле кредите кинеских банака не буду биле у могућности да их отплате, њихове робе ће бити употребљене за нове путеве, пруге, зграде и другу инфраструктуру захуктале кинеске економије. Губитак би био подношљив.

Што се тиче државних обвезница (јавног дуга) који су купиле кинеске банке од америчког ФЕД-а и европске Централне банке, могу бити забиљежени озбиљни губици у случају инфлације. Тога се Кинези с разлогом боје и указују на ту реалну опасност. Иако, с друге стране, овдје су партнери, колико год сукобљени, интересно испреплетени, тако да би наношење штете другоме значило пристанак и на сопствени дио невоље која би се појавила као пропратна посљедица.

Коначно, кинески финансијски систем је брзорастући и изложен високим ризицима, али је истовремено неупоредиво стабилнији од америчког и европског. Кина има регулативу која отклања основне опасности наметнуте свијету од полудјелих банкстера. Задржавање контроле над глобалним капиталним токовима, посебно из државе према окружењу, била је кинеска одлука којој се има захвалити што је опстала као тржишна економија уопште, а посебно што је остварила деценијски двоцифрени годишњи раст своје привреде. То знају и у Америци и због тога, као још један вид напада на Кину, упорно траже „већу слободу на финансијским тржиштима“. Кина, међутим, предобро памти како су, под видом овог захтјева, у финансијској кризи 1998. године уништене и опљачкане привреде тзв. „азијских тигрова“ и зна ко је и како организовао овај поход. Стога стално нуди своје учтиво НЕ доносиоцима оваквих молби.

 

ОДМЈЕРАВАЊЕ СНАГА Са неприкривеном злурадошћу САД указује на успоравање кинеске економије на годишњи раст од свега 7,5 одсто. Они што биљеже рецесију ругају се другима који успоравају своју захукталост. Кинески предсједник на то смирено каже како ће се Кина морати навикнути и на нешто нижи раст. Кинеска економија је, наиме, толико постала велика да је физички тешко одрживо да има двоцифрене стопе раста са тако велике основе.

Прије више од осам година, Томас Фридман, вишекратни добитник Пулицерове награде и савјетник двојице америчких предсједника (у књизи „Свет је раван“) покушао је својим сународницима да представи снагу и улогу Кине у савременом свијету. Књига јесте била бестселер, али нажалост није оставила траг на односу званичне Америке према Кини. Она се досљедно држи политике неразумијевања, која је штетна за цијели свијет, иако је најштетнија за њих саме.

У Кини данас има око двјеста милиона људи у доби од 15. до 25. године. Они су поносни, срећни и захвални родитељима што живе у својој земљи и имају све могућности овога свијета. Кина развија своје унутрашње тржиште које је толико огромно да може да амортизује све поремећаје што би могле да изазову „економске убице“ са Запада. Кина посједује изузетну цивилизацијску баштину, историју и културу које би Запад морао да цијени када би их упознао. У изворном значењу име које Кинези користе за своју државу значи „Све под небом“. Када таква држава пружи руку сарадње свима у свијету, како неко може и да помисли да јој удара пацке?

Једина изразита предност коју има Америка (не говори се о војној сили) јесте у развијености финансијског тржишта и у долару. Зато и упорно наводи на ту воденицу и стога грми о људским правима и подршци државама које су у било каквом спору са кинеским властима. Али, испоставиће се да је та предност, у ствари, мана. Долар губи улогу свјетског новца, а глобални финансијски систем је пред колапсом. То ће се веома брзо показати, наравно, под условом да економски рат не прерасте у прави.

ОДЛАЗАК ДОЛАРА

Посљедњих шестсто година економске историје указују на интересантан образац понашања у односу на државе чији новац уједно бива и свјетски. Прво је ту улогу имала Португалија, затим Шпанија. У 18. стољећу примат преузима Холандија, па Француска, Велика Британија и тренутно САД. Најкраће су „владале“ Португалија и Холандија − по 75 година. Најдуже, Шпанија и Велика Британија − обје тачно по 110 година.

Просјечно вријеме једне валуте као свјетског новца је око 95 година. Долар „влада“ 88 година. Стога, није право питање да ли ће долар пропасти, него када ће се то десити.

Многи су увјерени да је наредна главна улога намијењена кинеском (златном?) јуану.

[/restrictedarea]