НА МУЦИ СЕ ПОЗНАЈУ ЈУНАЦИ

Пише Драгомир Антонић

Родољубље се у српском народу преноси са колена на колено, са генерације на генерацију. Етнолози би солидарност са другима у невољи назвали „традиционалним обрасцем понашања када је заједница угрожена“

Нема бољег народа од Срба. Мени није потребна никаква природна или од злих људи изазвана катастрофа (злочиначко НАТО бомбардовање) да бих се уверио да су Срби милосрдни, спремни другом да помогну. Нисам изненађен чињеницом да ће Андрија Тошић, професор из Пожеге, чим река Скрапеж крене да надолази, бити на насипу. Одговорни према општем добру били су у своје време и његов отац Миодраг и деда Милорад Миша Тошић. Кад надође Млава из Пожаревца према Брадарцу, Кленовнику, Дрмну и Костолцу, кренуће Петар Стојановић, инжењер информатике. Одазвали су се многи и 1999. године. Одазваће се увек кад су њихове комшије, село, град угрожени. Кад је држава у опасности, они су ту да помогну. Тако и своју децу васпитавају.

 

ЛАЗАР, ДЕЧАНИ, ЉЕВИШКА… Гледајући телевизијске извештаје, видео сам на хиљаде сличних примера родољубивог понашања. На тај начин се оно најбоље у српском народу преноси, са колена на колено, са генерације на генерацију. Етнолози би солидарност са другима у невољи назвали „традиционалним обрасцем понашања када је заједница угрожена“. Зато су, поред осталог, традиција, памћење и чување народних прича, песама, усменог стваралаштва, Милоша Обилића и цара Лазара, Дечана, Богородице Љевишке, Грачанице, Косовке Девојке и Милана Топлице најбоља школа за данашње генерације. Изгледаће смешно да цитирам народну пословицу коју смо у основној школи учили и која гласи: „Ватра и вода су добре слуге, али зли господари!“ Једноставно, са њима увек морате бити опрезни, поготову кад је мирно и кад вам се чини да од њих никаква опасност не прети. Угледни српски песник Петар Пајић пише: „Свака реч памти оно што је архетипско.“ Песник верује да ће на крају остати само реч и њено памћење. Зато је важно не само да чувамо наш, српски језик него и да размишљамо о значењу речи, стихова, изрека, који трају хиљадама година и који су сачувани до данас. У свакој речи, изреци, стиху, пословици, миту сабрано је хиљадугодишње искуство и као скривена порука предато нама. Нама остаје само да је растумачимо, да је разумемо.

Сви одговори на данашње дилеме налазе се у записаним или усмено сачуваним речима. Поновите изреку: „На муци се познају јунаци!“ и сами ћете се уверити колико је она, бар ових дана, тачна.

[restrictedarea]

СКОЧИЛИ СРБИ НА НОГЕ ЛАГАНЕ У свој муци било је лепо видети ђаке из Прве београдске гимназије,  од 16 до18 година, како неуморно прикупљају, разврставају и у возила уносе помоћ коју су на њихов позив грађани доносили. Слично је било и у Храму Светог Александра Невског, који је у непосредној близини Гимназије. Моји познаници, рођаци, деца која раде ван државе Србије слали су мејл поруке, звали телефоном, питајући на који начин да пошаљу помоћ онима који су угрожени. Скочили Срби на ноге лагане у земљи и свету. Удружили се у невољи. Кад смо удружени, све је лакше. Видевши нашу невољу, али и нашу спремност да се са њом изборимо, и други су нам прискочили у помоћ. Као и обично, први су на поприште стигли браћа Руси. Са знањем, вештином, храброшћу и опремљеношћу отишли су тамо где је најтеже. Наши храбри момци из Горске службе спасавања, жандармерије, војске, новинари, сведочили су, што јавно, што приватно, о пожртвовању Руса у спасавању људи, жена и деце из набујале воде. Хвала им, као што смо захвални и свима из других земаља који су дошли да помогну. Зато мислим да није у реду, најблаже речено, неваспитано је, када поједини професионални „зналци“ свега и свачега крену са омаловажавањем и исмејавањем Руса и њихових спасилачких подухвата, измишљајући како су они у једној руци држали три човека, а у другој три женске особе и тако пливајући преко сињег мора, износили их на обалу. Исмејавање оних који су дошли да нам помогну обичан је комплекс ниже вредности, јер сте злуради према другима који су храбрији и способнији од вас самих. Који смеју да ураде оно што ви не смете. Шта надобудној кукавици преостаје него да, тражећи себи сличне (с ким си онакав си) мрзи боље од себе.

 

ОБРАЗАЦ, ПА ПОМОЋ Никад мржња код Срба није успевала. Када су видели Русе, и други су кренули да помажу. Поједине екселенције сликањем, друге обећањима а њихови службеници, домаћи и страни, почели су да говоре о некаквим евроунијатским фондовима који ће нам се ставити на располагање ако испунимо одређене папиролошке критеријуме. Када су нас 1999. бомбардовали, учинили су то одмах. Без икакве одлуке на папиру. Када би требало да нам помогну, говоре о формуларима, обрасцима и писменим гаранцијама које ваља попунити и приложити. Њиховом лицемерју нема краја.

Наша влада се са катастрофом носила како је знала и умела. Добронамерно и пожртвовано. Радили су све што је у њиховој моћи. Не би требало бити строг, чак код неких до злурадости, јер поплава није само њихова несрећа, већ несрећа свих нас. У том смислу, постигнута је велика сагласност између народа и власти. Хоће ли власт умети да цени шта је све народ био спреман да уради за спас сопствене државе, питање је на које само она може одговорити наредних недеља и месеци. Влада не сме посустати. Проблеми тек настају. Желим јој да има храбрости; да искрено сагледа шта се десило и увиди ко јој се први у невољи нашао.

Без обзира на све, не заборавимо часне Србе и велике јунаке – Војислава Шешеља, Радована Караџића, Ратка Младића – који леже у казамату оних који ће нам наводно послати стварну помоћ. Не липши магарче до зелене траве. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве упутио је апел за ослобађање архиепископа охридског Јована.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *