Milorad Vučelić – U dosluhu sa našom misijom

Dragi prijatelji, Vaša visoko uvažena ekselencijo ambasadore Rusije Aleksandre Vasiljeviču Čepurine, poštovani gosti, uvažene dame i gospodo!

Čast mi je i izuzetno zadovoljstvo da mogu da vas pozdravim i da vam se zahvalim što ste danas ovde sa nama, jer ovo je „Pečatovo“ slavlje, ovo je jedan od trenutaka kada mi sagledavamo i preispitujemo snagu i domet onoga što kao novine činimo i postižemo u širem javnom prostoru, a sve to shodno našem uverenju da „Pečat“ jeste glasilo slobodne, hrabre, dostojanstvene i odvažne Srbije. One Srbije koja – iako sama demonizovana i satanizovana − ne okleva da mnogobrojnim demonima našeg doba izađe na crtu i da ih, zagledajući se u njihove opake i zloslutne oči, imenuje, razotkrije ih, glasno progovori o njima i bori se sa njima. Na šta sve ciljaju pomenute „paklene“ metafore, verujem da sada nije potrebno posebno pojašnjavati.

Odazivajući se našem pozivu, vi ne samo da uveličavate ovaj događaj i ovo naše svečarenje na Dan Svetog Vasilija Ostroškog − slava mu i milost – već, ako mi dozvolite i takvo tumačenje, svojim prisustvom svedočite o podršci vrednostima i uređivačkim načelima iskazanim u sadržaju našeg lista, ali i profilu ove nagrade!

Nagrada „Pečat vremena“ sa „Pečatovom“ uređivačkom paradigmom ima najneposrednije veze. Ovo priznanje – kada je o kulturi i uopšte o duhovnom domenu reč – predstavlja svojevrstan vrhunac i materijalizovani uzor našeg vrednosnog koncepta. I nagrada, kao i naš uređivački profesionalni kodeks, izraz su našeg razumevanja misije koja nimalo lak medijski posao u ovom modernom dobu čini vrednim poštovanja. U dobu u kojem se za vrhovni politički i spoljnopolitički i intelektualni princip proglašava – balansiranje, baš kao da je o gumama na točkovima reč, a ne o politici stare srpske države.

Govoreći o našoj nagradi, neizostavno moram da istaknem i jednog od utemeljivača „Pečata vremena“, gospodina i dragog prijatelja i saradnika, Nenada Popovića, i da mu se od srca zahvalim uz osnovanu nadu da će se ova saradnja u godinama pred nama nastaviti. Veliku zahvalnost izražavamo i kompaniji „Imlek“ i gospodinu Slobodanu Petroviću posebno.

Nagrada sasvim ciljano i umišljajno, dakle, nosi svoje ime. Utemeljujući „Pečat vremena“, želeli smo da izborom dobitnika jasno izdvojimo ono što je, u najboljem smislu tih reči, ozračeno „znakovima“ vremena. Ne bilo kakvim, razume se. Upravo zato, nastojimo da ukažemo na stvaraoce i dela koja u okviru srpskog nacionalnog korpusa, dakle u srpskim zemljama ali i u rasejanju, govore o nacionalnoj sudbini, o savremenoj duhovnoj nadgradnji i predstavljaju putokazna promišljanja o duhovnom, istorijskom, političkom, geopolitičkom i kulturno – umetničkom trenutku i prilikama Srba danas. Kada kažem – „nacionalnoj sudbini“ − jasno je, ili se to svakako podrazumeva, da je ovde ponajviše reč o dramatičnim događajima, o složenom i kompleksnom udesu nacije što se našla u vremenima turbulentnim i teškim, u okolnostima koje je vitalno i identitetski duboko ugrožavaju, a za koje je, nažalost, bila više nespremna nego spremna.

„Pečat vremena“ dodeljuje se, dakle, delima koja ne prećutkuju i ne okreću pogled od važnih nacionalnih neprilika i poslova, ali koja, razume se, o ovim neprilikama i poslovima ne govore jezikom zadate puke propagande i ideološke mimikrije, već primerenim, vrsnim, ubedljivim, plemenitim i estetski visoko doteranim govorom literarnog i naučnog stvaralaštva.

[restrictedarea]

Broj dela koja odgovaraju propozicijama konkursa i zahtevima osnivača nagrade potvrđuje i da je smisao i pojmovnik ove nagrade u takozvanom dosluhu sa vremenom, ma kako se to ponekad, pod nanosima javne hipokrizije, činilo i drugačijim.

Mi smo kao nacija i danas, kao uostalom i u decenijama za nama, pred velikim iskušenjima, primorani da pravimo izbore i da se opredeljujemo tako da će posledice i učinci tih naših današnjih izbora dugoročno odrediti sudbinu budućih generacija Srba. I ne samo Srba već i svih drugih naroda u našem okruženju. Istok, Zapad, globalne, neoliberalne, demokratske, hrišćanske, pravoslavne i sve druge civilizacijske savremene matrice opcije su u kojima se orijentišemo, ponekad možemo da biramo i da se opredeljujemo, mada smo daleko češće u prilici da opredeljenja i „izbori“ zapravo „snalaze“ nas, a da je prostor naše slobode gotovo beznačajan. Neću reći ništa novo, ali podsećam da upravo u tom nevelikom prostoru slobode, u tom prostoru u kojem mi možemo uticati na svoju sudbinu i modalitete svog opstanka, stvaraoci u kulturi, i njihov govor, postaju dragoceni orijentir. Kreativni i posvećeni duhovi nam, naime, presudno pomažu da se orijentišemo i ne činimo pogrešne, po posledicama tragične izbore!

Zato i slušamo i tumačimo šta nam to danas govore i poručuju Vasilije Krestić i Ivan Negrišorac, stvaraoci i naučni i književni delatnici, u čast čijeg dela smo se ovde danas okupili.

Nagrađeno pesničko delo Ivana Negrišorca – spev „Kamena čtenija“ − kruna je troknjižja u kojem je pisac, bivajući u živom, dramatičnom i neobičnom dijalogu sa precima, zagledan u veliku i često tragičnu prošlost srpskog naroda, zapravo nameran da traži i nađe ishodišta savremenih mračnih prilika, ali – ništa manje − i spasonosne vektore za borbeno istrajavanje u kovitlacu modernog vremena, još surovijeg od pređašnjeg! Kažu – da su „Čtenija“ knjiga odanosti i posvećenosti precima, ali ona je svakako i knjiga u kojoj savremenici mogu da traže i nalaze nadahnuće i za „teške“ razgovore i za žuđene odgovore.

Monografija našeg velikog istoričara Vasilija Krestića „Srbi u Ugarskoj 1790−1918.“ dragoceno je delo koje se iščekivalo bezmalo čitav vek, što je inače nešto duže nego što je trajalo njeno pisanje – sedam punih decenija trajao je rad na ovom delu.

„Namera mi je bila da upozorim na to da ne smemo da prepustimo onima koji su spremni da falsifikuju našu prošlost i da nas vode stranputicama, zbog kojih bi naši potomci mogli da nas se stide i da nas proklinju“, kaže Krestić, a nama ostaje samo da zaključimo da je on u toj nameri – uspeo!

O delima naših laureata podrobnije će se govoriti u nastavku, jer ćete uskoro o njima čuti ocene predsednika dva žirija, koje, dakako, svedoče i o mišljenju i ostalih članova, budući da su obe odluke donete jednoglasno.

U čast ovogodišnjih, ali i prethodnih dobitnika reći ću samo još jednu značajnu opasku: nemali je broj upućenih koji kažu da bi se od knjiga nagrađenih u ove četiri protekle godine „Pečatom vremena“ već mogla polako praviti mala i vredna hrestomatija jezgrovitih književnih i naučnih iskaza o našoj epohi na raskršću. Verujem, takođe, i da bi se od beseda naših dobitnika, rečenih ovde, o Svetom Vasiliju Ostroškom, kao i od saopštenih beseda o našim dobitnicima, već mogla sačiniti živa i uzbudljiva hronika našeg vremena. Poslušajmo zato sada pažljivo laureate i njihove „sudije“, jer suđeno nam je verovatno da tako čujemo i poneku vrednu i korisnu reč kojom se „otključavaju“ i dešifruju, između ostalog, i neke obmane i đavolska iskušenja, kojima je naše doba daleko bogatije nego sva minula vremena…

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Jednostavno! Istinito! Lepo! Tačno!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *