Милорад Вучелић – У дослуху са нашом мисијом

Драги пријатељи, Ваша високо уважена екселенцијо амбасадоре Русије Александре Васиљевичу Чепурине, поштовани гости, уважене даме и господо!

Част ми је и изузетно задовољство да могу да вас поздравим и да вам се захвалим што сте данас овде са нама, јер ово је „Печатово“ славље, ово је један од тренутака када ми сагледавамо и преиспитујемо снагу и домет онога што као новине чинимо и постижемо у ширем јавном простору, а све то сходно нашем уверењу да „Печат“ јесте гласило слободне, храбре, достојанствене и одважне Србије. Оне Србије која – иако сама демонизована и сатанизована − не оклева да многобројним демонима нашег доба изађе на црту и да их, загледајући се у њихове опаке и злослутне очи, именује, разоткрије их, гласно проговори о њима и бори се са њима. На шта све циљају поменуте „паклене“ метафоре, верујем да сада није потребно посебно појашњавати.

Одазивајући се нашем позиву, ви не само да увеличавате овај догађај и ово наше свечарење на Дан Светог Василија Острошког − слава му и милост – већ, ако ми дозволите и такво тумачење, својим присуством сведочите о подршци вредностима и уређивачким начелима исказаним у садржају нашег листа, али и профилу ове награде!

Награда „Печат времена“ са „Печатовом“ уређивачком парадигмом има најнепосредније везе. Ово признање – када је о култури и уопште о духовном домену реч – представља својеврстан врхунац и материјализовани узор нашег вредносног концепта. И награда, као и наш уређивачки професионални кодекс, израз су нашег разумевања мисије која нимало лак медијски посао у овом модерном добу чини вредним поштовања. У добу у којем се за врховни политички и спољнополитички и интелектуални принцип проглашава – балансирање, баш као да је о гумама на точковима реч, а не о политици старе српске државе.

Говорећи о нашој награди, неизоставно морам да истакнем и једног од утемељивача „Печата времена“, господина и драгог пријатеља и сарадника, Ненада Поповића, и да му се од срца захвалим уз основану наду да ће се ова сарадња у годинама пред нама наставити. Велику захвалност изражавамо и компанији „Имлек“ и господину Слободану Петровићу посебно.

Награда сасвим циљано и умишљајно, дакле, носи своје име. Утемељујући „Печат времена“, желели смо да избором добитника јасно издвојимо оно што је, у најбољем смислу тих речи, озрачено „знаковима“ времена. Не било каквим, разуме се. Управо зато, настојимо да укажемо на ствараоце и дела која у оквиру српског националног корпуса, дакле у српским земљама али и у расејању, говоре о националној судбини, о савременој духовној надградњи и представљају путоказна промишљања о духовном, историјском, политичком, геополитичком и културно – уметничком тренутку и приликама Срба данас. Када кажем – „националној судбини“ − јасно је, или се то свакако подразумева, да је овде понајвише реч о драматичним догађајима, о сложеном и комплексном удесу нације што се нашла у временима турбулентним и тешким, у околностима које је витално и идентитетски дубоко угрожавају, а за које је, нажалост, била више неспремна него спремна.

„Печат времена“ додељује се, дакле, делима која не прећуткују и не окрећу поглед од важних националних неприлика и послова, али која, разуме се, о овим неприликама и пословима не говоре језиком задате пуке пропаганде и идеолошке мимикрије, већ примереним, врсним, убедљивим, племенитим и естетски високо дотераним говором литерарног и научног стваралаштва.

[restrictedarea]

Број дела која одговарају пропозицијама конкурса и захтевима оснивача награде потврђује и да је смисао и појмовник ове награде у такозваном дослуху са временом, ма како се то понекад, под наносима јавне хипокризије, чинило и другачијим.

Ми смо као нација и данас, као уосталом и у деценијама за нама, пред великим искушењима, приморани да правимо изборе и да се опредељујемо тако да ће последице и учинци тих наших данашњих избора дугорочно одредити судбину будућих генерација Срба. И не само Срба већ и свих других народа у нашем окружењу. Исток, Запад, глобалне, неолибералне, демократске, хришћанске, православне и све друге цивилизацијске савремене матрице опције су у којима се оријентишемо, понекад можемо да бирамо и да се опредељујемо, мада смо далеко чешће у прилици да опредељења и „избори“ заправо „сналазе“ нас, а да је простор наше слободе готово безначајан. Нећу рећи ништа ново, али подсећам да управо у том невеликом простору слободе, у том простору у којем ми можемо утицати на своју судбину и модалитете свог опстанка, ствараоци у култури, и њихов говор, постају драгоцени оријентир. Креативни и посвећени духови нам, наиме, пресудно помажу да се оријентишемо и не чинимо погрешне, по последицама трагичне изборе!

Зато и слушамо и тумачимо шта нам то данас говоре и поручују Василије Крестић и Иван Негришорац, ствараоци и научни и књижевни делатници, у част чијег дела смо се овде данас окупили.

Награђено песничко дело Ивана Негришорца – спев „Камена чтенија“ − круна је трокњижја у којем је писац, бивајући у живом, драматичном и необичном дијалогу са прецима, загледан у велику и често трагичну прошлост српског народа, заправо намеран да тражи и нађе исходишта савремених мрачних прилика, али – ништа мање − и спасоносне векторе за борбено истрајавање у ковитлацу модерног времена, још суровијег од пређашњег! Кажу – да су „Чтенија“ књига оданости и посвећености прецима, али она је свакако и књига у којој савременици могу да траже и налазе надахнуће и за „тешке“ разговоре и за жуђене одговоре.

Монографија нашег великог историчара Василија Крестића „Срби у Угарској 1790−1918.“ драгоцено је дело које се ишчекивало безмало читав век, што је иначе нешто дуже него што је трајало њено писање – седам пуних деценија трајао је рад на овом делу.

„Намера ми је била да упозорим на то да не смемо да препустимо онима који су спремни да фалсификују нашу прошлост и да нас воде странпутицама, због којих би наши потомци могли да нас се стиде и да нас проклињу“, каже Крестић, а нама остаје само да закључимо да је он у тој намери – успео!

О делима наших лауреата подробније ће се говорити у наставку, јер ћете ускоро о њима чути оцене председника два жирија, које, дакако, сведоче и о мишљењу и осталих чланова, будући да су обе одлуке донете једногласно.

У част овогодишњих, али и претходних добитника рећи ћу само још једну значајну опаску: немали је број упућених који кажу да би се од књига награђених у ове четири протекле године „Печатом времена“ већ могла полако правити мала и вредна хрестоматија језгровитих књижевних и научних исказа о нашој епохи на раскршћу. Верујем, такође, и да би се од беседа наших добитника, речених овде, о Светом Василију Острошком, као и од саопштених беседа о нашим добитницима, већ могла сачинити жива и узбудљива хроника нашег времена. Послушајмо зато сада пажљиво лауреате и њихове „судије“, јер суђено нам је вероватно да тако чујемо и понеку вредну и корисну реч којом се „откључавају“ и дешифрују, између осталог, и неке обмане и ђаволска искушења, којима је наше доба далеко богатије него сва минула времена…

[/restrictedarea]